BRITANSKI IZBORI – ŠAMAR ZA KONZERVATIVCE

BRITANSKI IZBORI – ŠAMAR ZA KONZERVATIVCE

Treba formulisati britansku politiku tako da se izađe iz EU, a da se pri tome zadrže sve beneficije (trgovačke, bankarske, sigurnosne i ostale) kao da su i dalje članovi. To je zapravo jedna nemoguća misija – koja posebno iritira ostale članice EU, a naročito Nemačku. Sada bi da se „pokaju“ zbog nesretnog referenduma, ali to ne ide – odnosno konzervatici teško mogu da priznaju sebi i drugima kako je to bila greška!

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Specijalno iz Londona: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Dosadašnja premijerka Tereza Mej povukla je kockarski, a po mnogo čemu samoubilački potez. Iako je imala komfornu većinu u parlamentu, za više od tri godine pre vremena sazvala je vanredne izbore – koji su se završili kvazi debaklom. Iako i dalje ima relativnu većinu (318 od potrebne minimalne većine koja iznosi 326 poslanika) – mora da traži koalicionog partnera za ostanak na vlasti.

„Hung Parliament“ – engleski sinonim za skupštinu bez većine – pravo je prokletstvo za svakog britanskog građanina jednako kao i za političare. Zašto je to tako mislim da je svakom jasno, pogotovo u zemlji kao Srbiji gde su koalicije svih boja postale zloglasne – zbog neprincipijelne prirode političara. U bilo kojoj funkcionalnoj demokratiji koalicija je drugo ime za izneverene nade glasača i neželjenu promenu njihove iskazane izborne volje.

Šta je nateralo Terezu Mej da se sada odluči za izbore? U sopstvenoj umišljenoj političkoj važnosti, nalik na srpskog premijera/predsednika, bivša ministarka policije u kabinetu Dejvida Kamerona, poželela je da dobije (nepotrebnu) potvrdu svoje veličine i čist mandat za pregovore sa Evropskom Unijom o uslovima britanskog izlaska (Brexit). Ali niti je Mejova političarka kova i ranga Margaret Tačer (koja je uzor svakom konzervativcu), niti je pitanje Brexita jednostavno za rešavanje.

A ta nesigurnost i nejasnoća su prisutni zapravo u glavama i njenih glasača i konzervativnih političara, uključujući samu Mejovu. Izgleda da do današnjeg dana unutar Konzervativne stranke nisu sigurni da li hoće da izvedu Britaniju iz EU, ili da ostanu – a poznato je da je i do sada Britanija bila punopravna članica sa posebnim asimetričnim statusom. Sada treba formulisati britansku politiku tako da se izađe iz EU, a da pri tome zadrže sve beneficije (trgovačke, bankarske, sigurnosne i ostale) kao da su i dalje članovi. To je zapravo jedna nemoguća misija – koja posebno iritira ostale članice EU, a naročito Nemačku. Sada bi da se „pokaju“ zbog nesretnog referenduma, ali to ne ide, odnosno konzervatici teško mogu da priznaju sebi i drugima kako je to bila greška!

Kako kažu politički analitičari, Tereza Mej je vodila sasvim pogrešnu kampanju – ne ulazeći u suštinsku raspravu o pitanjima Brexita i drugim socijalnim pitanjima koja muče Britaniju. Ona je mehanički ponavljala besmisleni mantru (možda je za nju čula od „stručnjaka“ AV) o političkoj stabilnosti i kontinuitetu. Srpski glasači su bili naivni i poverovali takvoj priči, ali britanski glasači su se naslušali takvih besmislica i znali su da iza reči Mejove stoji politička praznina!

Dok ovo pišem, Tereza Mej upravo ide u Bakingemsku palatu da zatraži od kraljice mandat da ponovo formira vladu. Navodno, sporazum sa partijom severno-irskih nacionalista DUP (čitajte Engleza), koja ima 10 izabranih članova parlamenta, gotova je stvar – što joj daje tesnu većinu od 328 (od ukupno 650 poslanika). Samo je pitanje koliko će takva koalicija da košta konzervativce. Izvori iz DUP tvrde da ništa nije još dogovoreno, verovatno preračunavajući kakve sve usluge i beneficije mogu da izvuku iz ovakve situacije.

Međutim, ako se uzme u obzir da druga (rivalska) strana u Severnoj Irskoj – partija Iraca Šin Fejn pod vođstvom nezamenljivog i večitog Džerija Adamsa ima sedam poslanika koji NIKADA ne zauzimaju svoja mesta u Vestminsteru, sprovodeći trajni bojkot – onda situacija Konzervativne stranke i premijerke Mej i nije tako loša.

Namerno do sada nisam analizirao rezultate Džeremija Korbina, lidera Laburističke stranke. On nije pobedio na ovim izborima (nisu ni konzervativci), ali je znatno poboljšao rezultate svoje stranke (261 poslanik) u odnosu na prethodne izbore 2015. godine, što je dobitak od 29 poslanika. U odnosu na Terezu Mej, koja je svojom sumanutom političkom kockom izgubila 12 poslanika, to je svakako uspeh. Pri tome treba imati na umu da će još mnogo vremena trebati Korbinu i njegovoj levičarskoj struji u Laburističkoj stranci da se oslobode pogubne zaostavštine Tonija Blera i njegovih kvazi levičarskih „Novih laburista“, koji su duže od jedne decenije uspevali da zavaraju birače i ostanu na vlasti.

Korbin je rekao da Mejova treba da podnese ostavku, ali to ni sam nije očekivao da će se desiti. Njenu političku sudbinu će vrlo brzo rešiti sami konzervativci – oslabljena i kompromitovana lošom izbornom procenom, katastrofalnom kampanjom i generalno nemanjem strategije, Mejova teško da će stanovati više od još nekoliko meseci u ulici Dauning broj 10.

Pravi politički zemljotres desio se u Škotskoj. Škotska Nacionalna Partija (SNP) koja je bila prijatno iznenađenje prošlih izbora kada je osvojila 56 mandata, ovoga puta je za manje od dve godine pala na samo 35 (gubitak od 21) pod rukovodstvom škotske premijerke Nikole Sturdžon. Čak je i legendarni bivši lider škotskih nacionalista (i prijatelj Srbije) Aleks Salmond izgubio svoje mesto u Vestminsteru.

Za razliku od njih, Liberalni Demokrate, osvojili su 12 mandata – što je dobitak od četiri. Čini se da su birači oprostili neslavno učešće Liberalnih Demokrata u kabinetu Dejvida Kamerona i pružili im priliku za povratak na političku scenu. Međutim, zaborav „grehova“ nije se odnosio na bivšeg lidera ove stranke i vice-premijera Nikolasa Klega, koji je izgubio mesto u parlamentu. Zato nije za čuđenje što su u toku izborne noći lideri Liberalnih Demokrata poručivali preko „Tvitera“ da nema šanse da ovog puta uđu u bilo koju koaliciju.

Još jedno neprijatno (doduše predvidivo) iznenađenje na izborima bio je totalni krah partije UKIP (partije britanskih independista), koji nisu osvojili ni jedno mesto u Vestminsteru. Stranka koja je svoju nedavnu i kratkotrajnu popularnost doživela na krilima zalaganja za izazak Britanije iz Evropske Unije, kao i krajnje kontraverznih stavova o strancima i migrantima – našla se u svojevrsnoj „rupi“. Bez svog bivšeg lidera Najdžela Faraža, koji je podneo ostavku kada je uspeo referendum za izalzak iz EU jer je on tako izvršio svoju misiju, UKIP je upisao nulu. Smatra se da su zapravo njihovi glasači poticali iz redova nezadovoljnih konzervativaca, koji su se sada vratili svojoj prvoj političkoj opciji. Lider UKIP, Pol Natal odmah je podneo ostavku, ali ga je bivši lider Faraž za to pohvalio. Ostaje utisak da između redova Faraž zapravo najavljuje svoj mogući povratak u aktivno vođenje politike za slučaj da proces izlaska iz Evropske Unije naiđe na prepreke.  

Na kraju šta reći za odnos EU prema rezultatima britanskih izbora? Očito je da se evropski lideri (Junker, Tusk i drugi) nigde ne žure, izjavljujući da su spremni za pregovore onda kada Britanci budu spremi. Ne zna se kada će to biti – mada se zna kada pregovori moraju biti završeni. Imajući u vidu predstojeće izbore u najvećoj i najmoćnijoj zemlji EU Nemačkoj, čini se da se ništa neće desiti pre toga.