LOKALNI IZBORI - POBEDA BLJUTAVOG UKUSA

LOKALNI IZBORI – POBEDA BLJUTAVOG UKUSA

Uz ovakav izborni sistem, drugačiji ishod glasanja apsolutno nije bio niti će biti moguć. Zato bilo kakvo učešće u ovom teatru aprsurda, osim bojkota, nije dobro, pristojno, civilizovano niti pametno! Za ljude okupljene oko SNS-a imam razumevanja zašto to rade. Ali bilo koji predstavnik takozvane opozicije koji je uzeo učešća u tom cirkusu ili je glup, ili potplaćen.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

 

 

 

 

Kada na nekom takmičenju dobijete bez borbe (kontumacijom), kada je bitka bila totalno neravnopravna ili nameštena – onda taj trijumf nema ukus istinske pobede. Nije takvo predviđanje pobednika neka umetnost ili mistično gledanje u kuglu. Kada o farsičnim rezultatima pišete dan pre unapred odlučenih i sprdnje od izbora niste prorok, niti mnogo pametan – a to što ste bili u pravu vam ništa ne znači. Nažalost, uvidite da je uzaludno bilo alarmiranje na uzbunu čak i među manjinom koji vam izgledaju kao razložni, sofisticirani i misleći ljudi. Dobar dan Srbijo! Ili je možda prikladnije zbogom Srbijo?

Pobeda AV (ali ne i njegove interesne družine SNS) na izborima za skupštinu Beograda i još nekolicine gradova u Srbiji nije uopšte bila neizvesna. Već mi je mučno da nabrajam sve moguće metode izbornih manipulacija – od kontrole medija, finansiranja kampanja, zapošljavanja pod pritiskom u zamenu za „kapilarne glasove“, lažnih anketa i anketara, potplaćivanja… Ne, to nisu izumi AV, već samo posledica sistema koji je on nasledio od svojih prethodnika i mogućnosti da ih rabi do besomučnosti.

A to nije njegova greška, već umešnost koju u svojoj sebičnoj kratkovidosti i arogantnoj gluposti njegovi prethodnici nisu imali, niti su mogli da je sanjaju/predvide. I zaista, kako AV kaže, za sve su krivi „žuti“ i njihovi tadašnji saveznici! Ne znam samo da li se Dr Dragoljub Mićunović i Dr Vojislav Koštunica stide svega onoga što su sa svojim saborcima ili saizvšiocima učinili od 5. oktobra 2000. godine pa do 2012. godine – kada je vlast prešla u ruke SNS-a. Koštunica je bar imao toliko vaspitanja da se povuče iz političkog blata koje je (zajedno sa drugima) stvorio.

Jedino je SPS veštim manevrisanjem i političkim trgovinama (u kojoj su aktivno učestvovali i njihovi navodni zakleti protivnici) igrao „sa obe strane mreže“ i pre 2012. godine – uprkos sveobuhvatnom porazu 2000. godine. Umesto da tada bude eliminisana sa političke scene, toj partiji koja je direktno odgovorna za sunovrat zemlje tokom poslednje decenije prošlog veka omogućeno je „na mala vrata“ da najpre preživi, a zatim i da se vrati na vlast. Doduše ne više kao vodeća sila na političkoj sceni Srbije, ali u za njih sasvim dovoljnoj meri – da ne budu politički i krivično sankcionisani za svoja stara i novija (ne)dela. I danas nije više važna politička orijentacija (navodna levica) SPS – jer je u međuvremenu prerasla u čisto interesni klub bez ideologije, što je sasvim u skladu sa trendovima koji važe ne samo u Srbiji, već i u svetu. Tako je Dačić uspeo da reformiše svoju partiju i odmakne je od identifikacije sa Slobodanom Miloševićem.

Kada glasač bira nosioca liste po imenu, odnosno kada je tom nosiocu dato da na nekakvu listu postavlja i smenjuje opskurne ili „poznate“ likove po sopstvenom nahođenju, onda to i nisu izbori. Oni koji su doneli takav izborni sistem i zakon valjda su smatrali da je inteligencija i znanje prosečnog srpskog glasača na nivou imbecila. Jer imbecilna logika onih koji su usvojili takav izborni zakon je da ako se glasaču ne napiše na listiću ime njenog nosioca – on neće znati koja je to opcija. Tako svemoćni nosilac liste zapravo dobija neograničeno punomoćje da tokom mandatnog perioda postavlja i smenjuje bezimene poslušnike – a sve to u ime nekavih izbora. To je negacija izbora i demokratije!

Besmisleni su svaki izbori gde svoj pojedinačni glas dajete za nosioca (koji uzgred budi rečeno ne mora da bude kandidat), a da rezultat bude izglasavanje nekakve liste od mnogo imena. Što su stari Latini govorili to je „non sequitur“ (ne sledi). Svoj glas treba da se daje jednom konkretnom kandidatu, a ne nekakvoj listi. Glasačko pravo je individualno, a ne grupno.

Svim onima koji su proteklog vikenda izašli da glasaju treba postaviti pitanje za koga su zapravo glasali. Da li za nosioce bilo koje liste, ili za konkretne likove? Da li princip „jedan građanin – jedan glas“ znači da taj glas ide njihovom individualizovanom predstavniku ili nekakvoj listi/grupi? Da li svi moji fini, školovani, sofisticirani, lepo vaspitani i pametni prijatelji, i profesori od kojih sam nekada učio mogu sebi da dozvole da budu samo dekor u unapred dobijenoj utakmici koje nikako ne mogu da se zovu izbori? Da li je učešće na takvom glasanju zapravo izvršavanje građanske dužnosti? Da li loz koji niste kupili možda može da Vam donese premiju?

Čini mi se da takozvani građanski sloj i intelektualna elita u Srbiji uopšte ne razume svoju zemlju. Oni bi hteli da Srbija bude civilizovano društvo sa demokratskim ustrojstvom nalik na zapadne zemlje, da bude član Evropske Unije. Međutim, srpsko društvo velikom većinom nije spremno da bude takvo. Ne zato što je Zapad po prirodi loš, što nas je NATO bombardovao, ili zato što su nam oteli Kosovo.

Ne može se brzim i nasilnim „prevaspitavanjem“ većine postići promena duše običnog malog čoveka. A takvih je u Srbiji ogromna većina. Da bi se prihvatio kvalitativno novi sistem vrednosti potrebno je da proteče mnogo vode, da se sistematski obrazuje jedna nova generacija građana, da se stalno radi na promociji patriotskih, tolerantnih, kosmopolitskih i netradicionalnih pogleda na svet. Postojeći državni aparat je u svakom svom segmentu (sudstvo, obrazovanje i td.) apsolutno nepodesan za takve poduhvate.

Građenje institucija za modernu državu i društvo nije moguće metodom „krpljenja“ postojećih i kompromisima sa dekadentnim snagama. A takve snage pretežu u Srbiji, čak i u okviru političkih grupacija koje sebe nazivaju demokratskim, naprednim ili leve orijentacije. Period od 5. oktobra 2000. godine, pa do 2012. godine i povratka na vlast snaga iz bliske (neslavne) prošlosti pokazao je sve nedostatke pokušaja modernizacije i demokratske reforme srpskog društva koje su bile obećane od strana DOS-a. Jer za takvu duboku reformu bilo kog društva potreban je pre svega opšte nacionalni konsenzus (koga nikada nije bilo u Srbiji) i da ga sprovode kredibilne i kompetentne, a ne korumpirane snage.  

Da se vratimo rezultatima lokalnih izbora. Ne vredi samo učestvovati – bilo kao glasač, ili kao kandidat na listi neke političke grupacije. Uz ovakav izborni sistem, drugačiji ishod glasanja apsolutno nije bio niti će biti moguć. Zato bilo kakvo učešće u ovom teatru aprsurda, osim bojkota, nije dobro, pristojno, civilizovano niti pametno! Za ljude okupljene oko SNS-a imam razumevanja zašto to rade. Ali bilo koji predstavnik takozvane opzicije koji je uzeo učešća u tom cirkusu ili je glup, ili potplaćen.

Ostavite odgovor