LICITIRANJE PREDSEDNIČKIM KANDIDATIMA

LICITIRANJE PREDSEDNIČKIM KANDIDATIMA – GLUPOST OPOZICIJE

Suština svake političke izborne kampanje, bilo u svetskoj praksi ili u Srbistanu, treba da se zasniva na ponuđenom programu. Ni jedan od preferiranih (objavljenih ili neobjavljenih) kandidata do sada nije ni pokušao da se predstavi sa nekim programom. S obzirom na postojeću istoriju i praksu – nikome ne treba verovati „na reč“. Ali, bojim se da i ovog puta to neće biti tako!

 

 

Politička temperatura u zemlji Srbiji ponovo se veštački podiže – a povod su neraspisani predsednički izbori koji su na rasporedu tek polovinom 2017. Neprekidna predizborna groznica je normalan i svakodnevni „modus operandi“ za SNS i njihovog tatu, mamu i voljenog lidera. Ali ona tužna skupina koja sebe naziva opozicijom (parlamentarna i vanparlamentarna) očito nije izvukla pouke iz pređašnjih katastrofalnih poraza. Iz puste želje da se dokopa vlasti, ulazi u besmislenu preuranjenu licitaciju mogućim kandidatima za izbore koji nisu ni raspisani, iako je to čisto „teranje vode na SNS vodenicu“.

ISTORIJAT GLUPOSTI

Nije potrebno dokazivati koliko je sadašnji režim SNS poguban i štetan po Srbiju – njenu sadašnjost i budućnost. Bahatost, primitivizam, nekompetentnost, manipulacija, a često i čist teror su metode koje upotrebljava režim u vršenju vlasti. Svi napori onoga što se zove političkom opozicijom u Srbiji tokom trajanja vladavine SNS samo su dalje produbljivali njihovu distancu od vlasti. Politička elita Srbije (u koje „opozicija“ i opozicija sebe svrstava) se još ni jednom nije zapitala zašto je to tako.

Ovde ćemo sada razmotriti nekoliko ključnih razloga zašto je takvo isticanje kandidatura, peticija javih ličnosti i inicijativa za „ujedinjenje“ zapravo besmisleno, glupavo i štetno.

Bojkot parlamentarnih izbora zbog apsolutne nepodesnosti izbornog sistema ove godine, kao i za izbore i 2014. godine nije uopšte razmatran – jer su važnije bile male lične privilegije kvazi-elite koje donosi makar i simbolično prisustvo u skupštini, nego sudbina nacije. A problem sa nakaradnim karakterom izbornog sistema postoji još mnogo pre takozvane „revolucije 5. oktobra“. I kada su ušli u skupštinu (što voljom vladara, što voljom naroda, a što na pritisak stranih faktora), niko više nije makar ni greškom postavio pitanje izbornog sistema. I sada kada osiona „skupštinska većina“ vrši teror nad slabašnom opozicijom i dalje ne biraju bojkot te i takve skupštine, već za malo publiciteta i vremena u kontrolisanim medijima svesno učestvuju u toj sramotnoj cirkuskoj predstavi.

Jednom kada su „zajahali“ vlast 2000. godine, niko od najpre progresivnih, kasnije konzervativnih pa onda i skrpljenih „utilitarnih“ političkih garnitura na vlasti (koalicija DS-SPS iz doba Tadićevog predsednikovanja) nisu htele da se bave ovim pitanjem. Jer, između redova je bilo vidljivo, takav izborni sistem favorizuje stranku na vlasti.

Političkom štetočini, nesposobnom i nadasve lenjom „vladaru“ to je bilo dovoljno da prespava vreme na vlasti, računajući da će njegova vladavina biti večna. Pa je čak na nagovor svojih „pametnih“ savetnika (ili možda samostalno – nije dokazano da je koristio sopstveni mozak) povukao samoubilački potez – prevremeno sazivanje predsedničkih izbora. Samozaljubljenom ignorantu po prirodi, ništa nije značio primer Miloševića koji je na isti način izgubio vlast samo 12 godina ranije. Više nije bila bitna ideologija „vladara“, već je narodu bilo dosta takvog tipa – baš kao i kada je Milošević izgubio. Nažalost, (odnosno na sopstvenu neočekivanu i ničim zasluženu radost), jedan mnogostruki gubitnik i sasvim običan nikogović je postao predsednik.

Ovde bi trebalo povući paralele sa izborima u SAD, bar što se tiče validnosti ideologije i partijske pripadnosti. Jer ponašanje birača je slično – kada im jednom dojadi izvesna politička opcija ili ličnost, nikakva ideologija, partija ili glasačka lojalnost više ne važi. U to je mogao da se uveri neuspešni predsednički kandidat Demokratske stranke iz 2000. godine Al Gor, koji je izgubio od „običnog čoveka sa kojim se može popiti pivo“ – priglupog i ograničenog Džordža Buša. Nije vredelo ni potpredsedničko iskustvo u dva mandata, niti reputacija vrhunskog intelektualca i „vašingtonskog deteta“ – biračima je bilo dosta površnosti, nemoralnosti i šarenih laži Klintonizma, od kojih Gor nije uspeo dovoljno da se distancira.

Slično se desilo i sa nedavnim neočekivanim trijumfom Donalda Trumpa, nevoljenog kandidata Republikanske stranke, koji je sa druge strane imao Hilari Klinton, kandidatkinju isforsiranu od Demokratskog nacionalnog komiteta. Pokazalo se da je u internim partijskim izborima Trump prvo uspeo da eliminiše favorite republikanske hijerarhije, a zatim su na krilima tog neočekivanog uspeha u novembru i birači Demokratske stranke za njega glasali kao čin suprotstavljanja sopstvenoj partijskoj birokratiji. Bila je to osveta glasača za svesno „miniranje“ i kriminalnu eliminaciju Bernija Sandersa kao kandidata. Da li će Trumpovo buduće predsednikovanje da bude uspešno ili ne – ostaje da vidimo. Pouka koja može da se izvuče iz ovakvih nestvarnih i iznenađujućih izbornih rezultata je da naciju nikada ne treba potceniti i tretirati je samo kao relativno naivnu glasačku mašinu.

NENAUČENE LEKCIJE

Zašto je ovo preuranjeno licitiranje sa ličnostima koje bi mogle da se kandiduju za predsednika Srbije 2017. godine štetno? I vrapcima na grani je jasno da je konstantno „izborno vanredno stanje“ ono u čemu SNS uživa i odlično funkcioniše – jer je stalna kampanja, slikanje i medijska prisutnost njima surogat za konkretnu politiku i rezultate. Uz to su sporni i metod dizanja tenzija od strane opozicije, kao i same ličnosti koje se predlažu.

Političke partije opozicije (parlamentarne i vanparlamentarne) ne mogu da se slože oko bilo čega usled primitivizma, sitnosopstveničkog mentaliteta i pogrešnih motiva za bavljenje politikom. Gotovo da nema političke stranke u Srbiji koja nije ustrojena po modelu preduzeća. Ideologija je svima manje važna – odnosno ne predstavlja im zalaganje i afirmaciju izvesnih vrednosti po svaku cenu, već samo puko sredstvo koje će ih (po mišljenu lidera) najefikasnije dovesti na vlast. U cilju dolaska na vlast, sve vrste (trulih) kompromisa i neprincipijelnih saveza su dozvoljeni.

Unutar stranaka se sprovode redovni pogromi onih koji imaju sopstveno mišljenje koje dovodi u pitanje nepogrešivost vođa, a partijske funkcije se dele ne po pameti, već isključivo po stepenu odanosti. To je opšte usvojen sistem partijskog ustrojstva, bez obzira na njen pozicioni ili opozicioni položaj. „Preleti“ iz stranke u stranku su uobičajeni i normalni, a na ceni su kadrovi sa iskustvom delovanja u nekoj drugoj partiji, iako bi u normalnim okolnostima ovakve osobe-prevrtači bili apsolutno nepodobni.

E, pa dragi prijatelji, takozvani opozicioni političari, imam loše vesti za vas! Vi ne znate osnove političke teorije, koliko god se pretvarate da ih znate i pozivate se na Vaše dugogodišnje (pogrešno) iskustvo. Vaša nakaradna politička praksa je upravo ono što će Vas uvek ometati u shvatanju procesa demokratije – bez obzira što neki od vas u nazivu svojih stranaka imaju „demokratski“ prefiks ili naziv.

U velikom broju slučaja vi finansirate rad svojih stranaka od novca iz nekih skrivenih (od članstva i od birača) centara političke ili ekonomske moći. Za njih se ne opredeljujete iz ubeđenja, već zbog obaveze da im za date pare isporučite nekakve rezultate. To se ne zove politička partija, već lobistička skupina koja služi nekom (legalnom ili kriminalnom, domaćem ili stranom) interesu. Da bi vaša organizacija bila regularna politička partija, potrebno je da se dosledno zalažete za njene vrednosti čak i kada je gotovo sigurno da su teško ostvarljive. To je moguće ako vaša organizacija prirodno odražava stremljenja i ideale neke realne društvene klase ili sloja. A to je istovremeno ogledalo vaše istinske posvećenosti (a ne plaćeničkog odnosa) i merilo verodostojnosti.

Situacija koja se sada javlja kod naših političkih partija je da nam otvoreno priznaju sopstvene mane i ograničenja (pre svega lične netrpeljivosti, a manje ideološke nesporazume) – a opet hoće da nam predlože „zajedničkog predsedničkog kandidata“. Zar nije cilj svake političke stranke da svog lidera kandiduje za mesto predsednika republike, odnosno da je to prirodno? Ne, kod nas vam stranke kažu da nemaju adekvatnog kandidata, ali da im verujete („na časnu reč“) i da stanete iza nekoga koga oni zapravo i ne poznaju, već samo nagađaju da je dobar. I to posle katastrofalne istorije, svih fijaska, loših procena i dokazane nemoći da bilo šta postignu.

Nažalost, jedine stranke u Srbiji koje ističu svoje lidere za kandidate su SRS i Dveri – svakako ne od onih koje u svojoj ideološkoj priči pretenduju na demokratiju. Ako ste istinski opozicionar, priznaćete da vam takvo saznanje neće ni malo prijati. Ove stranke ne treba olako shvatiti, bez obzira na (ne)realne šanse koje bi njihovi kandidati mogli da imaju.

Zatim se na strani „zabrinutih ljubitelja demokratije“ javljaju i takozvane javne ličnosti, sa svojim otvorenim pismima i pledoajeima. Oni se obraćaju nekim kandidatima i (valjda) javnosti. Priznaju da u postojećim političkim strankama ne postoje adekvatne ličnosti, pa zbog toga apeluju da se izvesni čovek kandiduje za predsednika na izborima koji još uvek nisu raspisani – jer im nije vreme. Valjda misle da će time da postignu vremensku prednost u odnosu na moguće kandidate režima i njegovih satelita. Pri tome se pitam sa kojim se to moralnim pravom i političkim (ne)znanjem javljaju ove samoproklamovane družine pisaca, glumaca, novinara, muzičara i ostalih ličnosti. Valjda im to omogućava izuzetni aktivizam na Facebooku i Twitteru. Zaista strašno! A među njima ima i takozvanih „zabrinutih intelektualaca“ koji već deluju u okviru postojećih političkih partija – pa valjda njihovi glasovi treba da se računaju dvostruko!

Suština svake političke izborne kampanje, bilo u svetskoj praksi ili u Srbistanu, treba da se zasniva na ponuđenom programu. To, izgleda, nije jasno ni strankama, niti „zabrinutim javnim ličnostima“. Oni svi svoje simpatije prema mogućim kandidatima baziraju na nekakvom utisku, lepoti, ličnom poznanstvu ili komunikativnosti. To je krajnje diletantski, primitivno i naivno – a rezultat koji takvo dobronamerno „bavljenje politikom“ donosi se zovu BT ili TN. Nemamo više pravo da se učimo demokratiji, odnosno da kompromitaciju jednog osnovnog termina iz političke prakse pravdamo naivnošću ili neznanjem.

Svoju kredibilnost neki kandidat/kandidatkinja treba da dokaže svojim konkretnim predlozima za rešavanje problema društva. Drugo je pitanje koliko će biti spreman ili spremna da se izbori za svoje ideje i šta je moguće realno postići. Činjenica je da ni jedan od preferiranih (objavljenih ili neobjavljenih) kandidata to do sada nije ni pokušao da uradi. S obzirom na postojeću istoriju i praksu – nikome ne treba verovati „na reč“. Ali bojim se da i ovog puta to neće biti tako!

 

 

Ostavite odgovor