LICEMERI

LICEMERI

Ako smo bili u stanju da podignemo spomenik na Kalemegdanu na kome dvosmisleno piše „Volimo Francusku kao što je ona volela nas“, ne znači da bi trebalo da žalimo Francusku kao što ona (ni)je žalila nas

 

 

Autor: Milan Dinić
Preneto iz lista “Svedok”, br. 1006 od 17. novembra 2015.

 

U napadu u Parizu 13. novembra, prema informacijama od 15. novembra uveče, stradalo je 129 ljudi. Ceo svet je u šoku, a u znak solidarnosti, mnoge svetske prestonice, među kojima i Beograd, bile su u bojama francuske zastave. Svetske televizije i mediji, uključujući i neke u Srbiji, organizovali su specijalne emisije i programe. 

Čini se da se o dešavanjima u Parizu izveštava sa više pažnje i posvećenosti nego što se to činilo kada je na Kosovu i Metohiji trajao pogrom nad Srbima 17. marta 2004. Ipak, jedan od razloga je i u činjenici da je tehnologija napredovala i da danas mediji mogu za kraće vreme mnogo više informacija da sakupe i podele.

Dana 31. oktobra na Sinaju se srušio ruski putnički avion. Poginulo je 224 putnika. Tačno 95 više nego što je stradalo u Parizu. Nijedna svetska prestonica, pa ni Beograd, nije bila u ruskim zastavama. Ispred ruske ambasade u Beogradu nisu paljene sveće i nije nošeno cveće. Nije bilo specijalnog programa na RTS, B92 i drugim televizijama.

Svako ko iole drži do humanosti i čestitosti ne može a da ne pita – zašto? Iako se može razumeti da jedan od razloga iz koga je napad u Parizu toliko traumatičan i upečatljiv leži u samom načinu na koji je pokolj izveden, kao i u činjenici da se radi o jednoj od glavnih evropskih i svetskih prestonica koja je simbol kosmopolitskog duha i slobode – nije li ubistvo 224 putnika ruskog aviona u najmanju ruku dovoljno velika tragedija koja zaslužuje da se ukaže dužna pošta i poštovanje žrtvama?

Ovo je posebno važno za nas Srbe. Nisu li ti Rusi više puta kroz istoriju, ali i nedavno – kako-tako, često nikako, ali na kraju ipak nekako – pomogli nas i ne stoje li uz nas i danas, ne samo politički, već i ekonomski i ljudski?

Nisu li Rusi prvi pritrčali u pomoć kada se cela Evropa i svet pravila da nema nikakvih poplava na Balkanu maja 2014, pa na kraju nisu imali gde kada je i Novak Đoković, kao velika svetska zvezda koja ne može tako lako da bude cenzurisana, skrenuo pažnju? Nije li Moskva adresa na koju idu svi srpski političari kada je država u problemu – kada nam formalno otimaju Kosovo, kada naoružavaju naše susede, kada ćute na albanske provokacije?

Politika se bazira na interesima i shodno tome moramo da se ponašamo i spram toga da ravnamo emocije. Ali, ako stavimo emocije i simpatije na stranu, nije li upravo interes Srbije da se na neki način, kako-tako, odužimo Moskvi i pokažemo poštovanje kada je njima najteže? 

licemeri-piramide

Pogotovo ako nas još to ništa politički i ekonomski ne košta? Uostalom, jedan Egipat, koji ne zavisi bog zna kako od Moskve, našao je za shodno da obeleži i rusku i francusku tragediju, ali i samoubličake napade u Libanu dan pre Pariza, u kojima je stradalo 43 ljudi.

Ako smo bili u stanju da podignemo spomenik na Kalemegdanu na kome dvosmisleno piše „Volimo Francusku kao što je ona volela nas“, ne znači da bi trebalo da žalimo Francusku kao što ona (ni)je žalila nas.

Ali, ako se prisetimo – kada su Srbi i Srbija prolazili kroz najdublju tragediju, od bombardovanja do albanskog terora – jesu li u Francuskoj paljene sveće ispred srpske ambasade i stizale ikakve poruke podrške, ili je toga bilo, nažalost, gotovo samo u Moskvi? Politika jeste licemerna, ali to ne znači da treba otvoreno igrati ulogu licemera, jer to vide i Pariz i Moskva i svet.

-30-

3 Comments

  • Danilo kaže:

    Hvala g.dine Milane na ovom lepom podsetniku iz istorije a i kulture.

  • Dragan RAKIC kaže:

    Mogli bi malo da se uzdrzite od ovakvih komentara, jer verovatno ne znate ili necete da znate da je medju tesko povredjenima i 14 Srba i prilican broj stranaca. Spomenik na Kalemegdanu je podignut u znak zahvalnosti Francuskoj posle 1. Svetskog rata, kao sto kod Autokomande stoji spomenik Franchet d’Esperet-u i na drugim mestima francuskim generalima koji su bili saveznici Srbije u ratu. Vi upotrebljavate jednu tragediju u neku ideolosku svrhu, sto veoma podseca na brozovsku iluzionisticku propagandu.

    • urednik Srdjan D. Stojanović kaže:

      Ovde nije u pitanju bagatelisanje ili nipodastavanje nevinih (francuskih i drugih) zrtava – to je necivilizovano. Pokusajte da razumete sta je autor hteo da kaze – a to je da su sprski drzavni organi reagovali licemerno, kao i sto je reakcija srpske javnosti bila isprazna (i za moj ukus bljutavo pomodarska). Nista tu autor ne zamera drzavi Francuskoj, niti narusava pijetet zrtava. To sto zivite u Francuskoj ne daje Vam licencu da pogresno tumacite druge ljude. A mogli bi smo da pricamo o “ljubavi” i postovanju koju je vasa prava domovina dobijala od vase usvojene domovine tokom istorije… Ali to nekom drugom prilikom. UREDNIK

Ostavite odgovor