krah_EU

KRAH EVROPSKE UNIJE

Lepa i utopistička ideja o ogromnoj zoni otvorenih granica, slobodnom cirkulisanju ljudi i kapitala je mrtva. Ova politička bajka nema happy end, jer su se oni koji su takvu plemenitu ideju trebali da sprovedu u delo, iz sebičnih razloga pretvorili u njene grobare

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovo čemu prisustvujemo ovih dana mnogi ne razmeju! Nije to kriza azilanata koja kulminira u Mađarskoj, već je to krah i ubrzani raspad šengenskog sporazuma i Evropske Unije. Lepa i (sada se vidi) utopistička ideja o ogromnoj zoni otvorenih granica, slobodnom cirkulisanju ljudi i kapitala je mrtva. Ova politička bajka nema happy end, jer su se oni koji su takvu plemenitu ideju trebali da sprovedu u delo, iz sebičnih razloga pretvorili u njene grobare.

Brisel kao upravni centar “nad-države” je najobičnija kloaka za potrošene ili unapred otpisane, priglupe, a povrh svega nadobudne kadrove iz zemalja-članica. Oni se smenjuju na raznim izmišljenim “visokim” funkcijama koje pripadnu po “ključu” (na zlom glasu kod nas iz vremena SFRJ) njihovim matičnim državama – ali nisu demokratski izabrani. Tako se dešava da se do neslućenih visina provuku opskurni kadrovi kao što je na primer engleska baronesa Ketrin Ešton. Nepoznata u britanskoj politici, a do skoro “veoma važna” u briselskoj administraciji, najpre je bila komesar za trgovinu, a onda podpredsednica Evropske komisije i visoka izaslanica za spoljnu politiku i bezbednost. Drugi primer je portparolka Evropske komisije Maja Kocijačič (niži službenik u hijerarhiji), koja sebi daje za pravo ne da saopštava zvanične stavove Komisije, već da priglupim političarima iz Srbije i sličnih banana republika, vrlo nediplomatski diktira i tumači navodna pravila igre “elitnog kluba”. Nije daleko ni komesar za susedstvo i pregovore o proširenju (koga isto opslužuje Maja Kocijančič), Austrijanac Johanes Han, koji je poput našeg ministra unutrašnjih poslova morao nedavno da dokazuje da njegov doktorat nije plagijat. Ako Srbija ikada postane član EU, imali bi više odlično kompromitovanih lažnih doktora i stručnjaka da ponudimo za visoke funkcije.

 

GENEZA NASTANKA EU

 

Evropska zajednica za ugalj i čelik, pra-predak današnje Evropske Unije, osovana je aprila 1951. godine potpisivanjem multilateralnog ugovora u Parizu od strane Belgije, Holandije, Luksemburga, Italije, SR Nemačke i Francuske. Njime su zemlje-potpisnice uspostavile zajednički okvir za dogovore o proizvodnji i distribuciji uglja i čelika, te autonomni sistem institucija koji će time da upravljaju narednih 50 godina. Ugovor je prestao da važi jula 2002. godine. Iako je ova zajednica bila ograničena na samo dve industrijske grane, njeno je postojanje imalo značajan uticaj na privredni i politički razvoj u Evropi u drugoj polovini 20. veka.

potpisivanje-sporazuma-u-Rimu 1957.

Osnivanje Evropske ekonomske zajednice (EEZ) u Rimu 1957. godine  

Sledeća faza ekonomskog udruživanja šest evropskih zemalja je bila Evropska Ekonomska Zajednica, (skraćeno ЕЕZ). Nastala je 1957. godine, kada je ovih šest zemalja ratifikovalo Rimske ugovore. Prestala je da postoji 1967. godine kada se ujedinila sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik i Evropskom zajednicom za atomsku energiji. Tim činom je postala Evropska zajednica. Lisabonskim ugovorom (poznatiji kao Reformski ugovor) potpisanim 13. decembra 2007. godine, Evropska zajednica se utapa u Evropsku Uniju, koja je nastala ranije, ugovorom iz Mastrihta od 7. februara 1992.

Ideja Evopske Unije nije samo da reguliše ekonomska pitanja između članica, već je to pokušaj da se jednoj nad-državnoj asocijaciji podare politički instrumenti upravljanja i regulisanja društvenih, privrednih i ostalih odnosa. Mastrihtski ugovor je nastao posle raspada Sovjetskog Saveza (1991), sloma komunističkog sistema i ujedinjenja zapadne i istočne Nemačke.

Evropska unija je opisana kao entitet sačinjen od tri stuba:
• Prvi stub čine tri postojeće evropske zajednice – Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju.
• Drugi stub čini sistem zajedničke spoljne i bezbednosne politike.
• Treći stub obuhvata sferu koja se odnosi na pravosuđe i unutrašnju politiku.

Ugovorom iz Mastrihta naloženo je uspostavljanje monetarne unije posredstvom uvođenja jedinstvene valute u tri koraka, a najkasnije do 1. januara 1999. godine. Ugovorom o Evropskoj uniji ona iz pretežno privredne zajednice, prerasta u političku zajednicu. Taj politički element je upravo ono što ne funkcioniše u današnjoj Evropskoj Uniji. Pokazalo se da ekonomski interesi zemalja-članica još nekako i mogu da se koordiniraju i usklađuju, ali divergentni (ali ne i suprotstavljeni) politički interesi i procesi ne mogu. Nije ni čudo što su na referedumima u više članica odbijani projekti izrade ustava Evropske Unije.

Priroda svake birokratije je da sluša svog gospodara, pa i evropske birokratije koja se gomilala u Briselu. Druga karakteristika birokratije je da nije samostalna, ne vidi dalje od sopstvenog repa, odnosno da ne ume da rešava makar i jednostavne probleme. Ona je svačija i ničija – drugim rečima neupotrebljiva, glupava i skupa.

 

KO JE KRIV?

 

Tokom krize raspada SFRJ, početkom devedesetih godina prošlog veka, još uvek nova evropska birokratija se našla pred nemogućom misijom – kako da reši taj Gordijev čvor na principijelan i pravičan način. Već tada se videlo da je za takvu misiju nesposobna, premda je jako želela da se dokaže. Rezultate njihovog rešavanja jugoslovenskog pitanja još uvek preživljavamo. Amerika, koja je na početku jugoslovenske krize bila relativno nezainteresovana, promenom adminitracije u Vašingtonu i dolaskom Bila Klintona 1992. godine preuzima inicijativu na tuđem terenu. Još od tada je Amerikancima bilo teško objasniti “ko je gazda u Evropi” i koji telefon treba okrenuti da bi se nešto uradilo. Kada su brzo shvatili da zapravo Evropska Unija nema svoje ja, nametnuli su se kao vrhovno božanstvo i zapovednik tog (za njih) korisnog bića, niti države, niti devojke. I tako je ostalo do današnjih dana.

Nemačka, kao najveća i ekonomski najjača država Evropske Unije pokušava da se nametne kao lider, što joj delimično i uspeva, pre svega po pitanju zajedničke valute i centralne banke. Druge zemlje-članice tek sada shvataju da monetarna unija znači diktat i dominaciju Nemačke. To najbolje na svojim leđima oseća Grčka, koja je daleko od toga da ne snosi veliki deo odgovornosti za svoj bankrot. Ali je neviđeno maltretiranje i nesolidarnost koju Grčka trpi od instrumentalizovanih institucija EU, koje bi trebalo da pomognu, a ne da “sipaju so na rane”. Što se tiče liderstva Nemačke po političkim pitanjima – pokazuje se da zbog svoje ne tako davne prošlosti nema moralno pravo da bilo kome spočitava lekcije iz “evropskih pravila ponašanja”. Svoj autoritet zasniva na starim, nemačkim opsesijama, predrasudama, geopolitičkim igrama i mitovima, kao i podršci starih “saveznika” – nejakih i/ili nesamostalnih zemalja-članica Unije, koje se ili boje Nemačke, ili očekuju da kao nagradu dobiju po koju mrvicu sa bogate EU trpeze…

Zato danas kada gledamo izbegličku krizu koja potresa Evropsku Uniju, treba da se zamislimo i zabrinemo i za sopstvenu sudbinu. Šta su to moralne vrednosti Evropske Unije, gde bi smo mi to hteli da idemo, koja pravila važe za samo nas, a koja nisu važila za druge? Šta je to “jedinstvena Šengenska zona”, usaglašena zajednička bezbednosna politika, šta je to elementarni razum i humanost? Gde se to rešava kriza izbeglica – u njihovim zemljama, u dvorištu Evropske Unije poput Srbije i Makedonije, ili u Berlinu, Parizu, Londonu… Dokle treba svi mi državljani zemalja koje nisu skoro ili nikada neće biti članice EU, kao i izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, da trpimo posledice nerazumne, nelogične, nehumane, arogantne i neodgovorne politike te monster nad-države? I koga to pita “prosvetljeni” srpski premijer Aleksandar Vučić šta treba da radi? Neku sveznajuću, mudru kolektivnu pamet Evropske Unije?

Neke od novijih članica EU su požurile u Uniju, ne shvatajući cenu koja stiže na plaćanje sada. Da li se može nazad – to je pitanje za korumpirane i nepromišljene političare koji ih vode.

 

One Comment

Ostavite odgovor