KAKO-ĆE-BREXIT-UTICATI-NA-SVETSKU-POLITIKU

KAKO ĆE BREXIT UTICATI NA SVETSKU POLITIKU

Jedan od važnih kohezionih faktora Evropske unije jeste slika o „privlačnoj zajednici“ u koju svi teže da uđu, a i iz koje niko ne želi da izađe. Tako barem, plastično, evrofanatici pokušavaju da objasne nama, intelektualno inferiornim osobama, da Evropska Unija nema alternativu. Ispadanje iz tog sistema jednog od najvažnijih i najuticajnijih elemenata narušava ionako nestabilnu ravnotežu glomazne strukture Evropske unije

 

Autor: Miloš Zdravković

 

U toku kampanje je strana koja je zastupala ostanak u EU, aktivno koristila lik Vladimira Putina u smislu da on tobože sanja o tome kako Velika Britanija napušta Evropsku uniju, jer posle toga EU počinje da puca po šavovima. Sama najava američke predsedničke kampanje podseća na sličan scenario. Ruski car, Vladimir Putin, se moli svevišnjem za pobedu Donalda Trampa.

U stvarnosti, međutim, “negativac iz Kremlja” se nije mešao u tok i sam proces kampanje za odlazak Londona iz EU. Ne radi se samo o drugačijem ponašanju Rusa i Rusije, već i o stvarnim posledicama engleskog napuštanja Unije. Reč je o tome da Evropska unija ulazi u fazu dublje unutrašnje krize – znači da će odnosi Rusije sa njom postati još mučniji. A za Moskvu su odnosi sa Briselom neuporedivo značajniji od odnosa sa Vašingtonom. Jednostavno Rusija je prirodno upućena na Evropu.

Uprkos podacima socijalnih istraživanja, predviđanjima eksperata i analizama, većina kraljičinih podanika glasala je za samostalnost i protiv „torture vladajućih elita“. Evropa je u šoku – Velika Britanija napušta Evropsku uniju. U isto vreme izveštavajući o zahuktaloj predsedničkoj kampanji u SAD, CNN započinje vešću da favorit liberalnih elita – Hilari Klinton – vodi sa preko 13 posto glasova. Problem je očito što u verodostojnost podataka CNN-a ne veruju ni zaposleni na tom kanalu.

Dejvid Kameron je doživeo veliki poraz u kome je posebno bolna činjenica da je referendum bio njegova ideja. U stvarnosti, uopšte nije postojala obaveza da se održi referendum, nego je premijer nameravao da iskoristi političko poigravanje sa biračima, kako evro-skeptici (kojih je u celoj Evropi sve više) u narednih par decenija nebi ometali politiku Londona, kao što to već čine u Francuskoj i Italiji.

Da li su Englezi po prvi put pogrešili? Raskol stanovništva na dve polovine može imati krajnje teške posledice. Engleska i Vels su glasali za izlazak iz Evropske unije, a Škotska i Severna Irska hoće da ostanu u njoj.

Ono što se dogodilo slučaj je bez presedana. Stvar je u političkom efektu, a on je veoma razoran. Jedan od važnih kohezionih faktora Evropske unije jeste slika o „privlačnoj zajednici“ u koju svi teže da uđu, a i iz koje niko ne želi da izađe. Tako barem, plastično, evrofanatici pokušavaju da objasne nama, intelektualno inferiornim osobama, da Evropska Unija nema alternativu. Ispadanje iz tog sistema jednog od najvažnijih i najuticajnijih elemenata narušava ionako nestabilnu ravnotežu glomazne strukture Evropske unije. Da ne govorimo kakve to nesagledive posledice ostavlja na spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Teško je zamisliti da su Poljska i baltičke zemlje moćne da zamene Veliku Britaniju u svojstvu nekog ko je sposoban da „zavrće uši“ neposlušnim članicama unije, te da sabotiraju na primer svaki eventualni dogovor Francuza i Nemaca sa Pekingom.

Vrlo moćan impuls evroskeptici dobijaju u celoj Evropi. Na primer, Marin Le Pen je već izjavila da je Francuska sledeća zemlja koja treba da zapita svoj narod o odnosima sa Evropskom unijom. Posebno je zanimljivo što je i „slepi saveznik“ Evrope, turski predsednik Erdogan, već spreman da se ugleda na Engleze. On je obećao da će organizovati referendum o svrsishodnosti nastavka pregovora o članstvu Turske sa Evropskom unijom, ukoliko Evropljani nastave da „sole pamet“ Turcima. Pismo pokajanja ruskom lideru, već je poslao.

Drugi verovatan rezultat Brexit-a je slabljenje uloge NATO, jednog od glavnog uzroka trvenja unutar Evropske unije. Britaniju, vojno, jednostavno niko na svetu ne može da zameni, sviđalo se to nekome ili ne.

Što se Rusa i Rusije tiče – niko ne može sa sigurnošću da predvidi kakve će posledice imati volja britanskih glasača. Jedini pozitivni efekat Brexit-a na rusku ekonomiju može biti eventualno ublažavanje sankcija. Velika Britanija se uporno zalagala za očuvanje sankcija uvedenih Rusiji 2014. godine zbog ukrajinske krize, uprkos mekše pozicije drugih zemalja, pre svega Francuske i Italije.

Zasada nije jasno kakvu će ulogu ubuduće igrati Velika Britanija – glavni američki saveznik – na svetskoj političkoj sceni. Ta uloga se može svesti na funkciju „nuklearnog Sitija“ – kada od svega što je britansko, globalno ostaje samo londonski Siti, te nuklearni arsenal, a ostalo trajno gubi značaj.

Najvažniji rezultat je svakako fijasko sociologije, koji pokazuje da naučnici nisu u stanju da sagledaju nekakve dubinske procese u društvu. Stepen otuđenja narodnih masa od aktuelne političke elite toliko je porastao, da oni više ne mogu komunicirati jedni sa drugima čak ni na ovaj način. „Mejnstrim mediji“ su definitivno izgubili rat sa internetom, te alternativnim načinima informisanja, odnosno ono što establišment naziva „ruska propaganda“. To se ne odnosi samo na Veliku Britaniju.

Fenomen Trampa u SAD je iste prirode. Ljudi su umorni od globalizacije i strahuju od nje – što izaziva prirodnu želju da se ograde i zaštite, odnosno da se drže nečega što je manje, ali je zato svoje. Nije slučajno što sada kao moćni katalizator svih procesa služi priliv migranata i reakcija građana evropskih zemalja na tu pojavu. Došljaci iz Azije i Afrike sa drukčijom kulturom predstavljaju vizuelno oličenje „onog čega se boje“ – to je tendencija. I to znači da će svet biti drugačiji, da će biti u većoj meri fragmentiran i nepredvidiv.

Da se vratimo na Trampa. Koliko god imao ispade (rasističke, seksističke…), on će uvek na kraju da predstavlja malog, običnog čoveka u borbi protiv neoliberalnog establišmenta. Kampanja za referendum u Britaniji je bila vrlo slična kampanji za predsednika SAD – ispunjena populističkim gnevom, otvorenim neprijateljstvom prema političkoj eliti i nacionalizmom. Očigledno je da su glasači u Velikoj Britaniji glasali protiv političke, biznis i medijske elite, protiv koje se i Tramp zalaže u kampanji.

Britanci su takođe ignorisali preporuku predsednika Baraka Obame da glasaju za ostanak u EU, čime su uzdrmali poziciju kandidatkinje demokrata Hilari Klinton, koju je Obama podržao i za koju se nada da će ga naslediti u Beloj kući.

Naravno, predsednički izbori u SAD i referendum u Velikoj Britaniji mogu da se porede samo u simboličkom smislu, prvenstveno jer je rezultat referenduma pokazao da glasači mogu da izazovu šok za celokupan politički sistem i establišment. Ne može se reći sa sigurnošću da će američki birači u novembru pokazati istu vrstu buntovništva kao što su to učinili Britanci.

Svet se menja i te promene nisu kozmetičke, nego suštinske prirode. Njihove posledice, kao što reče Putin, biće i pozitivne i negativne. Iako je danas sve više Evropljana koji bi da mogu verovatnije pre svoj glas dali ruskom predsedniku Putinu nego svojim korumpiranim sunarodnicima, što užasava zapadni establišment – ali je za to je najmanje odgovoran ruski predsednik.

3 Comments

  • Danilo kaže:

    Veliki poydrav!!!

  • IBJ kaže:

    Više nema nikakve sumnje da se postulati “neoliberalne revolucije” 80/90-ih krune u krhotine što će ubrzo potonuti u močvaru koju je isti taj neoliberalni pokret ostavio za sobom u celom svetu. “Kraj istorije” se kao klatno vraća ka zastrašujućem višku istorije. Regulatorna snaga tržišta, deregulacija, globalizacija… milosrdni anđeli, naftno-humanitarne intervencije, cinična “proleća”, pretvaranje UN u pačavru i ostala izrugvanja odgovornoj državničkoj politici konačno dolaze na naplatu.

    Erdogani, Orbani, Kačinjski i Vučići su OK dok su “negde tamo”, u sanitanom kordonu prema ruskom medvedu, ali Tramp, Mej, Lepen i ko zna ko još… šta ćemo sa njima? Šta ćemo sa tendencijom da koncept po kojem su država i politika sluškinje ekonomije (čitaj profita) počinje da guši humanističku suštinu zapadne demokratije, dakle, ono najbolje čime je Zapad imao da se pohvali? Zar slika tog zapada ne počinje sve više da liči na sliku Dorijana Greja?

    Hajde i da kažemo da ne treba plakati za prosutim mlekom (mada u ovom kontekstu i ta narodna izreka dobija nepodnošljivo neoliberalni prizvuk), ali jako je važno pitati se: šta nas čeka? Sve mi se nešto po glavi vrzmaju slike iz antiutopijskih romana i filmova poput “Reklamokratije”, “1984”, “Zardoz”, “Soilent Green”, “Blade Runner”, “Total Recall”… da ne nabrajam dalje…

    Šta nam je činiti? Da li da stajemo u odbranu neoliberalnih elita koje će svojom dekadencijom i nesposobnošću samo malo produžiti degeneraciju demokratije? Da li da ih “kaznimo” tako što ćemo pasivno da gledamo kako se stvari oko nas srozavaju u trulež? Da li da se pridružimo populističkim “naprednjačkim”, “narodnjačkim” “frontovima” koji če sve brzo da dokusure u despotiji i nasilju, pa da posle neke nove generacije iznova podižu svet iz pepela?

    Ne, nisam optimista.

Ostavite odgovor