PRIČE-IZ-NOVOG-KOMŠILUKA-GULAG-NAŠEG-VREMENA

Priče iz novog komšiluka: “GULAG NAŠEG VREMENA”

Kako bi bilo da postoji “savremeni gulag” iz koga nam Rusija šalje neke svoje pritvorenike i koje bi to reperkusije imalo po Srbiju? Ili će možda JEDAN ČOVEK pokušati da postigne reciprocitet – da na primer “preseli” ruske muzičarke iz benda Pussy Riot? Kako bi u takvom scenariju prošla  Srbija? A tek mi, građani?

 

Autor: Olgica Lola Milojević

 

Pre tri dana smo obavešteni da je naša zemlja postala brojnija za dva nova “rezidenta” sa Kube, koji su odlučili da žive u Srbiji. Da je vest glasila samo ovako – izazvala bi osmehe, pa možda i zadovoljstvo naše zajednice, jer su nam prijatelji došli sa Kastrove Kube – uvek dobrodošli!

Ali, ko su zapravo te naše nove komšije? Jedini istinit deo vesti jeste da su stigli sa Kube, ili tek treba da stignu – to nismo još tačno utvrdili. Takođe, iz tako kratke vesti smo saznali da se zapravo radi o pritvorenicima iz Gvantanama, američkog vojnog zatvora, koji su “prebačeni” u Srbiji u okviru programa “resocijalizacije”.  Međutim, zahvaljujući američkom ambasadoru u Srbiji Kajlu Skotu, saznali smo ipak ko su dva nova stanovnika Srbije i zašto su ovde…

Ta vest je zapravo “slučajno” koincidirala sa posetom Viktorije Nuland, pomoćnicom državnog sekretara SAD, koja se posebno zahvalila Srbiji na “partnerskom gestu i razumevanju” pri realizaciji akcije zatvaranja Gvantanama. Zbog šireg razumevanja konteksta – to je bilo predizborno obećanje koje Obama ispunjava pri kraju svog drugog mandata.

Ne ulazeći u pravni aspekt ovakvog čina, jer bi to podrazumevalo jednu dubinsku i veoma kompleksnu analizu – prepuštam je pravnicima – interesuje me politički i bezbednosni aspekt. Ko je nas pitao šta mi mislimo o Gvantanamu, o saradnji sa Pentagonom, a kamoli o “preseljenju” pritvorenika u naš komšiluk? Jednostavno rečeno, da li smo mi to suverena država, šta mi kao demokratsko društvo i poreski obveznici mislimo o ovakvoj odluci, koliko i kako ona može imati uticaja na naše društvo? Kolika je cena ovakve opasne igre JEDNOG ČOVEKA?

Jer, svesno prihvatanje ili, još gore, nuđenja “usluge” da prihvatimo ove pritvorenike je odluka koju je, opravdano sumnjam, doneo JEDAN ČOVEK. Naravno, izostala je glasna kritika civilnog sektora, akademske javnosti i raznoraznih stručnjaka. Plaši me da bezuslovno praćenje politike zemalja EU (njih 17 je već prihvatilo takođe pritvorenike u istom ,,paketu”), posebno nekritički odnos prema par excellence osetljivim pitanjima.

Najmanje dva razloga postoje zašto je ova odluka srpskog mandatara za sastav nove vlade sporna, ali i veoma opasna. Iako on, kako sam reče danas, “umire od smeha čitajući gluposti po novinama i na televizijama o toj temi”. Politički aspekt svakako ima najveću specifičnu težinu, jer se JEDAN ČOVEK usudio, radi svojih partikularnih ciljeva i samodivljenja, da bez ikakve procedure i institucionalnih konsultacija ugrozi ionako krhku političku stabilnost u zemlji, ali možda i šire. To govori ne samo o bahatosti, koliko o elementarnom nepoznavanju međunarodnih odnosa i potencijalnih posledica.

Uporedo, bezbednosni aspekt ove odluke se niko nije usudio da komentariše u proteklih nekoliko dana. Uskraćeni smo za profesionalna objašnjenja o bezbednosnim rizicima za region i zemlju, a posebno kakva se veza može napraviti sa migrantskom krizom. Jednako opasno je da se, po ko zna koji put, institucije države ignorišu – tojest da JEDAN ČOVEK preuzima na sebe upravljanje državom i nama, građanima. Gde je istinska politička opozicija, bar ova parlamentarna, da zapita glasno i jasno ko je pitan, konsultovan za ovako delikatnu odluku? Ko nas to predstavlja u najvišem zakonodavnom telu i za čije pare?

Naime, svako ko se iole interesovao o zatvoru Gvantanamo, zasigurno zna da su godinama mnoge države, predstavnici relevantnih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava i istaknuti pojedinci osporavali ustrojstvo dotičnog zatvora, a posebno tretman pritvorenih. Isto tako opšte je poznatao da je američka administracija potpuno odbacivala sve pritužbe i bez ikakvih reperkusija od strane međunarodne zajednice, delila svoju “pravdu” punih 14 godina. Mera političke opravdanosti je srazmerna količini moći koju demonstrira SAD, a zakonitost, legitimitet ili moralnost se ne postavljaju kao pitanja.

Pitam se dalje, kako bi bilo da postoji “savremeni gulag” iz koga nam Rusija šalje neke svoje pritvorenike i koje bi to reperkusije imalo po Srbiju? Ili će možda JEDAN ČOVEK pokušati da postigne reciprocitet – da na primer “preseli” ruske muzičarke iz benda Pussy Riot? Kako bi u takvom scenariju prošla Srbija? A tek mi, građani?

Svakako, pogrešno je izjednačavati potencijalne teroriste sa aktivistkinjama protiv seksizma. Ne impliciram da nove komšije nisu odgovorni za krivična ili teroristička dela, već samo da to nikada, ili bar za 14 godina nije utvrđeno. Ponavljam da niko od građana nikada nije dao mandat i legitimitet za ovakvu jednu odluku! Baš me briga da li su građani 17 zemalja EU pitani o ovome kao i šta su njihovi predstavnici odlučili… Jer davno je ta Evropska Unija izgubila legitimitet i moralnu osnovu za mnoge svoje političke odluke. Zar nismo svedoci toga već dugi niz godina?

Ostavite odgovor