EKONOMIJA-BUDUĆNOSTI

EKONOMIJA BUDUĆNOSTI

Preduzetnike i poslovne ljude u Srbiji niko ne pita ništa. Ni kada se usvajaju strategije u kojima tako dobro zvuče pojmovi kao što su „ekonomija znanja“ i „društvo znanja“. Ni kada se donose planovi i programi za nove profile, kako u srednjim stručnim školama, tako i na visokoškolskim ustanovama, ni kada se razmišlja o novim istraživačkim projektima, inovacijama, primeni novih tehnologija.

 

Autor: Olivera Jović

 

Mantra o tome kako treba samo učiti i završiti školu, a posao će doći sam po sebi, odavno je na ovim prostorima postala samo bajka iz davnih, srećnijih vremena. Mladi ljudi koji danas završavaju školu (bilo da se radi o srednjem ili visokom obrazovanju) susrešće se sa mnogo izazova. Te izazove će pred njih postaviti najpre ovo društvo sa duboko poremećenim sistemom vrednosti, a onda i globalno okruženje u kojem se smenjuju intenzivne tehnološke promene praćene skoro tektonskim ekonomskim i društvenim promenama.

U jednom od svojih nedavnih tekstova (Digitalno nepismeni) osvrnula sam se na odluku Nacionalnog prosvetnog saveta da ne prihvati predlog Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije da se informatika uvede kao obavezan predmet u osnovne škole (sa posledičnom potpunom promenom nastavnog plana i programa). U ovom ću se osvrnuti na još jednu, ključnu kariku koja nedostaje kada razmatramo problem nezaposlenosti mladih – vezu između obrazovanja i tržišta rada.

Stopa nezaposlenosti mladih u Srbiji je vrlo visoka (dvostruko je veće u odnosu na nezaposlenost opšte populacije) i iznosi 43,1 procenata. Prema evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja, mladi na posao čekaju u proseku dve godine. Nezaposlenost mladih je u stvari jedan od najvećih problema Srbije. Jer ona je, naročito kada su u pitanju strukturna i ciklična nezaposlenost, povezana sa neostvarivanjem očekivanih prihoda i siromaštvom, besparicom, povećanom učestalošću kriminala, mentalnim oboljenjima, samoubistvima, razvodima brakova, stagnacijom znanja i veština. A to sve ima direktan uticaj na bezbednost i zdravlje nacije i na trajni gubitak ljudskih resursa.

Stopa nezaposlenosti je indikator efikasnosti jedne privrede. Strukturna nezaposlenost de facto potiče iz osnovne neprilagođenosti dostupne radne snage koja traži zaposlenje nepopunjenim radnim mestima. Neprilagođenost može biti u odnosu na kvalifikaciju, obrazovanje, godine starosti. U praksi, strukturna nezaposlenost teži da bude trajnijeg karaktera. Otuda, neophodne intervencije se moraju vršiti, pre svega u oblasti obrazovanja i obuke. (Nezaposlenost mladih: Problem sa dalekosežnim posledicama)

Naši fakulteti pripremaju studente za ekonomiju prošlosti – a u najboljem slučaju, za ekonomiju sadašnjosti. A morali bi ih pripremati za ekonomiju budućnosti. Nekada se pretpostavljalo da će znanje stečeno u školi biti dovoljno za čitav radni vek. Danas, u eri četvrte industrijske revolucije, kada se tehnologija menja jako velikom brzinom, znanja stečena na fakultetu brzo postaju zastarela. Stepen zapošljivosti meri se načinom razmišljanja koji uključuje kreativnost, kritičko razmišljanje i prosuđivanje. Biti pismen danas znači imati sposobnost i motivaciju da identifikuješ, razumeš, rastumačiš, kreiraš i iskomuniciraš znanje.

Inženjeri za 3D štampu, tehničari za popravku dronova, tehničari za poravku vetro-turbina, naučnici koji će izučavati velike skupove podataka (Data analyst, Data mining, Data science), analitičari informacionih sistema, specijalisti za sajber-ratove, on-lajn nastavnici – ovo su samo od nekih poslova koji su VEĆ traženi i vrlo, vrlo dobro plaćeni. I zamislite, to je tako i u Srbiji! (Najtraženija zanimanja u Srbiji)

U isto vreme, preduzetnike i poslovne ljude u Srbiji niko ne pita ništa. Ni kada se usvajaju strategije u kojima tako dobro zvuče pojmovi kao što su „ekonomija znanja“ i  „društvo znanja“. Ni kada se donose planovi i programi, kako u srednjim stručnim školama, tako i na visokoškolskim ustanovama za nove profile, ni kada se razmišlja o novim istraživačkim projektima, inovacijama, primeni novih tehnologija. Neverovatan je jaz između potreba poslodavaca i radne snage koja izlazi sa fakulteta. Pomenimo samo najnoviji primer neprepoznavanja potreba tržišta: ukidanje prvog akreditovanog studijskog programa za nauku o podacima (Data Science), na koji je ove godine trebalo da se upiše 100 studenta na osnovne i master studije na Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, gde se kao izgovor pominje nezainteresovanost poslodavaca. Uprkos tome što nema apsolutno ni jednog istraživanja o potrebama poslodavaca, iako je ovo jedno od najtraženijih zanimanja na svetu. (FTN ukinuo prvi data science program u zemlji u korist građevine i mašinstva)

Šta je rešenje? Najpre, pod hitno napraviti mehanizam koji će povezati poslodavce sa srednjim stručnim školama, fakultetima i raznim odborima koji „kroje“ programe po modelu iz prošlog veka. I da se razumemo – pod poslodavcima ne podrazumevam predstavnike Unije poslodavaca – njena jedina funkcija je da bude poslušan partner svakoj vlasti.

Treba hitno doneti zakon o zanatstvu koji predviđa novu nomenklaturu zanimanja (ova koja se sada koristi trenutno je stara 40 godina) i povezivanje sistema srednjeg stručnog obrazovanja sa poslodavcima. U nekom od narednih tekstova obradiću temu ovog zakona. Inače, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o zanatstvu.

Zatim treba usloviti donošenje bilo koje obrazovne strategije ili programa širokom javnom raspravom i konsenzusom svih partnera u procesu – uključujući i studentske organizacije.

I najbitnije: Da naša država počne već jednom da sprovodi u praksi sve one silne strategije i akcione planove koje je usvojila. Za kraj – evo jednog srpskog preduzetnika i njegovog stava o ovoj temi – da ne bude kako izmišljam!

 

 

Ostavite odgovor