ENERGETSKA-BEZBEDNOST-EVROPE

ENERGETSKA BEZBEDNOST EVROPE: Gasovodi ili tečni gas?

Besmisleno je praviti „matematiku“ u eventualnom energetsko-gasnom ratu između SAD i Rusije, a ne uzeti u razmatranje uloge drugih igrača. Ruski planovi diversifikacije trasa gasovoda će verovatno biti teže izvodljivi nego što Kremlj veruje, a manje opasni nego što Evropljani strahuju – posebno jer Rusija preferira dugoročne ugovore

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Kada pomislimo na gas, odnosno njegovo poreklo, nama Evropljanima prvo na um dođe Rusija. Istina je da je Rusija pojedinačno najveći snabdevač EU gasom, ali ne treba smetnuti sa uma da i sama Evropa proizvodi velike količine ovog energenta, kao i da je Severna Afrika veliki snabdevač – pre svega Alžir i Libija. Naravno, kada pišemo o energetici, moramo da uzmemo u obzir i naftu, uranijum, proizvodnju i distribuciju struje. Mnogo je nepoznatih i više konstanti – Rusija, Severna Afrika, proizvodnja u Evropi, na Bliskom istoku… Ipak ova analiza će se pozabaviti gasom, iako i ostali energenti, tržišta i tehnologije igraju veoma važnu ulogu koju donosioci odluka moraju da uzmu u obzir kada odlučuju o gasnoj sudbini našeg kontinenta.

Iz napred navedenih razloga besmisleno je praviti „matematiku“ u eventualnom energetsko-gasnom ratu između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, a ne uzeti u razmatranje uloge drugih igrača. Naravno, o njima se manje piše, jer novine prodaju isključivo vesti o sukobima velikih sila. Kako god – Rusija je za Evropsku uniju najvažniji spoljni snabdevač energijom. U 2015. godini je 34 procenta gasa, 32 procenta nafte i 24 procenta uglja došlo iz Rusije. Sa druge strane, evropske kompanije su najznačajniji strani investitori, a Unija je najvažnije izvozno tržište Rusije – kako za energiju tako i uopšte.

Smatra se da su SAD povukle prvi potez kada je brod sa prvom isporukom američkog tečnog gasa krenuo u Evropu prošlog meseca. Analitičari su jedinstveni da posle ovoga ništa neće biti isto. Prisustvo Amerike će biti još veće, a da li će Rusija izgubiti svoj geostrateški položaj, tema je ove analize. Opšte prisutna teorija u mainstreem medijima sa Zapada kaže da Rusija ima kontrolu nad evropskim tržištem gasa, što koristi da bi vršila pritisak na svoje susede, ekonomski ranjive ekonomije Evrope i tako onemogućila velike evropske države da se suprotstave njenim geopolitičkim interesima i ambicijama. Tečni gas iz SAD bi trebao da slomi pritisak Ruske Federacije na onemoćalu Evropu i bude skuplja, ali pouzdanija alternativa. Tako bi Rusija izgubila deo tržišta, ili bi morala da snizi cenu – a Evropa bi odnela pobedu, ekonomski i geopolitički.

Ne postoji besplatan ručak. Isto tako, ne postoji energetska bezbednost bez spremnosti da se za nju plati, bilo novcima, ili političkim kapitalom. Pretpostavimo da Rusija odluči da značajno podigne cene gasa za Poljsku ili Slovačku. Ona bi to mogla da uradi, jer ove države nemaju alternative – bar ne na kraći rok. One mogu ili da se slože sa povećanjem cena, ili da ostanu bez gasa. Ukoliko bi s druge strane, Alžir pokušao da pritisne Francusku ili Veliku Britaniju, vrlo brzo bi se našao van tržišta. Ove dve države su, između ostalog, investirale u terminale za tečni gas i mogu da kupuju gas iz više izvora. Njih nije lako uceniti.

Ekonomski deo ove taktike je prost, ali da li je i ispravan? Geopolitički je skroz pogrešan. On pridaje previše važnosti američkom tečnom gasu i pojačava lažni utisak da energetska bezbednost Evrope leži sa one strane Atlantika. Potencijalne nove zalihe iz Sjedinjenih Američkih Država ili od negde drugde u teoriji su pa i u praksi loša vest za rukovodstvo iz Kremlja – ali i za evropske potrošače. Konkurencija na tržištu će biti veća, što je loša vest za Rusiju, ali će takav gas biti skuplji, pre svega iz razloga tehnologije transporta gasa, a to je loša vest za građane Evrope. Ipak, dobro je to što je energetska bezbednost Evrope samo u evropskim rukama.

Prema informacijama iz Vašingtona, do 2020. godine Sjedinjene Države mogu godišnje da u Evropu pošalju otprilike 80 milijardi kubnih metara gasa – što je oko sedamdeset posto količine koju je Rusija izvezla u Evropu 2015. godine. Ali, to je tek petina ukupne potrošnje gasa u Evropi, koja iznosi 400 milijardi kubnih metara godišnje. Na prvi pogled se čini da je sukob neminovan! Laički posmatrano, ako bi se ostvario takav scenario, uvek treba sumnjati u reči političara, sa koje god strane dolazile. Rusija bi bila istisnuta sa tržišta i izgubila veliki deo prihoda koje je zaradila od izvoza gasa u Evropu, što bi dodatno oslabilo i onako posrnuli ruski budžet. To je ono što političke elite sa obe strane Atlantika i priželjkuju!

Ipak, i ovaj scenario počiva na pogrešnim pretpostavkama o tržištu gasa, jer nisu uzete u razmatranje sve nepoznate. Kao prvo, evropska proizvodnja gasa opada za oko deset milijardi kubnih metara godišnje – pre svega jer su rezerve gasa na minimumu u Severnom moru. Tako da će Evropi biti potrebno novih 50 milijardi kubnih metara gasa do 2020. godine samo da bi ublažila pad u svojoj sopstvenoj proizvodnji. Ako uračunamo i predviđeno dodatno povećanje potrošnje od oko 5 milijardi kubnih metara gasa na godišnjem nivou, dobijamo novih 25 milijardi kubika za zadovoljenje evropskih potreba. Na sve ovo treba dodati i gigantski rast potrošnje u Turskoj, koja je uprkos krizi koja je ozbiljno nagriza, stvorila jednu respektabilnu ekonomiju, a što za sobom povlači i veću ukupnu energetsku porošnju, ne samo gasnu. Na osnovu svega navedenog ostaje zaključak da se ruski izvoz uopšte neće smanjiti. Sve ovo naravno, pod uslovom da ponuda, potražnja i cene ostanu konstantne. Sve navedeno treba uzeti sa ozbiljnom rezervom, jer je tokom poslednje decenije evropska potrošnja gasa smanjena za oko dvadeset procenata, tojest za 100 milijardi kubnih metara godišnje. Ali u poslednje vreme potražnja za gasom je počela ponovo da raste. Posle Rusije, Norveška je drugi po veličini snabdevač gasa, a Alžir je treći – iako se i njegov tržišni udeo smanjuje. Ove dve zemlje su važni igrači na tržištu, a ipak niko ne govori o energetskom ratu zmeđu Sjedinjenih Država i Norveške, ili Alžira.

Izvoz Norveške u Evropu je u poslednjih nekoliko godina znatno porastao, iako se rezerve tanje. Naravno da je u pitanju bila politička odluka da se „napadne“ Rusija, ali i je udeo Alžira znatno opao. Biće veoma važno kako će ove dve zemlje reagovati na promene na tržištu. Kada je reč o nalazištima gasa van Evrope, Australija će u narednih pet godina doprineti globalnom snabdevanju tečnim gasom kao i SAD. Tu se naravno pojavljuje i Iran, kao država sa svetskim gasnim rezervama broj dva, iza Rusije. Naravno, udaljenost od Evrope, a pogotovo Australije, znači da će se u njoj prodati malo njenog tečnog gasa. Ali kada australijski gas stigne u Aziju, smanjiće tamošnju potrebu za gasom sa Bliskog istoka ili Atlantika, koji će onda moći da se prodaje dalje po svetu, uključujući i Evropu.

Gasovod

Zbog drugih tržišta koja usled ekonomskog razvoja moraju i mogu da plate veću cenu, tečni gas možda i neće biti mnogo prodavan u Evropi. Ali potražnja za njim postaje sve izraženija u Južnoj Americi, Kini i Indiji, a potrebe rastu i na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Rast ekonomija srednje Azije i Rusije su priča za sebe, kao i njihova povećana potrošnja. Koliko će tečnog gasa otići u Evropu – zavisiće od odnosa ponude i potražnje u godinama koje dolaze.

Dok taj period ne prođe, nećemo znati koliko će se tečnog gasa prodavati u Evropi. Ovaj energent zaista ima ogroman geopolitički uticaj, a koliki će on biti – zavisiće od brojnih faktora koji utiču na celokupnu svetsku energetiku. Koliki je energetski uticaj Rusije na Evropu najbolje ilustruju reči nekadašnjeg predsednika Rumunije Jona Ilijeskua, da je Gazprom nova ruska Crvena Armija. Udeo Rusije na tržištu Evrope se menjao u oba smera poslednjih 20 godina i ako se ponovo promeri to nije velika stvar. Ovaj tržišni udeo nije mnogo važan za energetsku sigurnost Evrope, barem kada varira nekoliko procenata.

Najozbiljnija gasna kriza sa kojom se Evropa suočila zbog Rusije, nije se dogodila u doba „hladnog rata“, već tokom mirne 2009. godine, kada je izvoz preko Ukrajine bio prekinut na samo dve nedelje. A do njega je došlo u trenutku kada je tržišni udeo Rusije na tržištu Evrope bio na istorijskom minimumu, jer je Katar udvostručio izvoz u Evropu. Uprkos svim optužbama da ruski Gazprom služi za geopolitičke ciljeve Kremlja, ova kompanija je, po merilima Evrope i sveta, bila iznenađujuće racionalan igrač na tržištu. Gasprom jednostavno zna i može da se nosi sa konkurencijom.

Ukratko, Evropa mora da okrene leđa američkom tečnom gasu i fokusira se na dovršavanje svog unutrašnjeg tržišta. Uostalom, 2009. godine Evropa je dobila još jedan ulaz za tečni gas – iz Katara. On je uglavnom usmeren na severozapadnu Evropu, čija infrastruktura je usklađena sa prihvatanjem takve vrste gasa. Energentska sigurnost Evrope će biti poboljšana ako se obezbedi snabdevanje centralne i istočne Evrope, što će zahtevati snažnu akciju protiv onih koji se protive konkurenciji na tuđem terenu. Jer samo novoizgrađeni gasovodi i sloboda u izboru snabdevača mogu garantovati evropski miran san, kao i nižu cenu za krajnjeg korisnika. Ako se to ne desi, nikakve količine američkog tečnog gasa neće doneti promene. Ekonomije Nemačke i Velike Britanije (gde prva ima izgrađen, dodatno proširen i modernizovan sistem gasovoda do Rusije, a druga preko Škotske veliku domaću proizvodnju) biće još konkurentnije na račun i onako slabije razvijenih istočno i južno evropskih zemalja. Naravno, stvarnost je mnogo kompleksnija od ovih jednostavnih kalkulacija. Novi gasovodi imaju smisla samo ako idu prema mestima gde je gas dostupan. Nema potrebe da se traži alternativni snabdevač gasom obima sličnog onome koji ima Rusija, jer takav ne postoji.

Činjenica da je Rusija bogata, sa većim i raznovrsnijim resursima energije od bilo koje druge države na svetu, sama po sebi ne određuje njenu sudbinu, ali zasigurno ima velike političke posledice. Pad globalnih cena nafte 1991. godine je bio jedan od najsnažnijih pokretača bankrota i kolapsa SSSR, a naredni pad cena, 1998. godine, je doveo rusku privredu na ivicu katastrofe. Logično, obezbeđenje od takvih nesreća je jedan od centralnih bezbednosnih ciljeva svakog ruskog rukovodstva. Brojne, naizgled iracionalne ekonomske odluke, posebno u domenu jačanja državne kontrole nad energetskim sektorom, mogu imati smisla ako se razumeju kao mere za upravljanje bezbednosnim rizicima.

Na scenu je stupila nova ruska strategija, koja zagovara diverzifikaciju njenih tržišta, uglavnom prema Kini i Pacifiku. Ukoliko bi Moskva uspela da sprovede ovaj proces (diversfikaciju), ona bi mogla do određene mere da bude u mogućnosti da bira u kom pravcu će izvoziti svoju naftu i gas. To bi bio ruski san kao proizvođača, odnosno noćna mora za potrošače koji bi možda morali da se nadmeću jedni protiv drugih. Za tranzitne države to bi značilo eliminisanje bilo kakvog njihovog uticaja. Međutim, ruski planovi diversifikacije će verovatno biti teže izvodljivi nego što Kremlj veruje, a manje opasni nego što Evropljani strahuju – posebno jer Rusija preferira dugoročne ugovore.

Korišćeni statistički podaci iz: www.foreignaffairs.com

One Comment

  • Danilo kaže:

    Miloše,veliki pozdrav!Jedno je sigurno da zaista ideš svom cilju.Čitaš,potpuno ispravan pristup sveega što si napisao ,meni poslato…..Pozzzzz

Ostavite odgovor