DEMONSTRACIJE-DO-POBEDE

DEMONSTRACIJE DO POBEDE

Treba istrajati u protestima do pada tiranina, a nikako se ne zadovoljavati ostavkama njegovih sitnih poslušnika. Savete od opozicionih partija i „iskusnih“ civilnih aktivista (u koje i sebe ubrajam) ne treba uvažavati – jer su se mnogo puta do sada pokazali kao pogrešni, uprkos dobrim namerama. Protest je pre svega generacijska stvar, pa nemojte očekivati od nas (matoraca) da vam kažemo šta treba činiti.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Skoro sedam dana je prošlo od predsedničkih izbora, a talas građanskih protesta zapljuskuje gotovo sve veće gradove u Srbiji. Studenti, sindikati vojske i policije, kao i građani iskazuju protest protiv otvorene tiranije i vlasti – baš kao što su to pokušavali i u Americi posle pobede Donalda Trumpa. I sve dok režim ne izgubi živce i ne preduzima (drastične) mere da proteste spreči i ugasi – ne očekujte da će iko spolja (takozvana „međunarodna zajednica“) reagovati. Jer, pitanje demokratije je pre svega unutrašnje pitanje svake zemlje. Izlišno, a možda i cinično je citirati izreku sa početka 19. veka koja se pripisuje francuskom filozofu Volteru da „svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“.

Naravno, svim srcem i dušom podržavam proteste protiv režima – jer to je zadatak svakog mislećeg, liberalnog čoveka. Ne samo u Srbiji, već gde god se takva situacija dešava. Svet je naše zajedničko stanište – i nije važno da li ste u Srbiji, Zimbabveu, Burmi ili Severnoj Koreji. I moramo svi da budemo pre svega građani sveta. Jer ne postoji bolja odbrana od zloupotreba nekog pomahnitalog diktatora nego da se glas o tome svuda čuje i da se pokrene međunarodna javnost i izvrši pritisak i spolja i iznutra.

Pri tome, ne zaboravite da na međunarodnu javnost mogu da utiču predstavnici civilnog društva i društvenih pokreta – ali to čine pre svega političke partije i države koje nisu baš istaknuti prijatelji demokratije. Odnosno partijskim i državnim „igračima“ je važnija „stabilnost“ i status quo nego istina, a solidarnost predstavnika vlasti je njihov primarni instinkt. Nažalost, oblikovanje međunarodnog i domaćeg javnog mnjenja u rukama je posrednika – medija.

Sloboda i nezavisnost medija je u političkoj teoriji ideal demokratskog društva, jer, „građani imaju pravo da znaju sve“ – kako to proklamuje legendarni akviziter režimske propagande RTS – koji se lažno predstavlja kao javi servis. Ali to nije originalna srpska izmišljotina. Bilo privatni ili javni – mediji u svetu su pretežno u rukama onih kojima nije u interesu tačno i neutralno informisanje javnosti, već isključivo promovisanje sopstvenih pogleda na svet i interesa, ostanak na vlasti i… „stabilnost“. To se postiže novcem (plaćanjem, potkupljivanjem, dodelom privilegija) ili zastrašivanjem.

Kao visoko obrazovani stručnjak za medije (ne na Megatrendu, već na uvaženim naučnim institucijama u Britaniji i Americi) sa indignacijom posmatram kako su ti nezavisni i nepristrasni mediji postali samo poslušne PR mašine svojih akcionara/vlasnika ili država. Ili su to oduvek bili, samo smo ja i drugi lakoverni idealisti iz post-komunističkih zemalja naivno verovali u nezavisnost medija. Šta se deslio sa CNN, BBC, New York Times, Washington Post, Guardian, The Times? Pa nije ni čudo što jedan RTS, Politika ili Novosti nikada nisu uspeli da postanu „normalni“, a da ne govorim o tabloidnim kreaturama koje i ne pokušavaju glume nezavisnost!

U ime „stabilnosti“ je na prošlonedeljnim izborima u Srbiji nastupao znate već ko. I za „stabilnost“ je dobio direktnu ili prećutnu podršku jedne Angele Merkl, Vladimira Putina i njihovih sitnih službenika sa važnim titulama kao što je Federika Mogerini. Zapamtite! U hijerarhiji političkih pojmova „stabilnost“ nije važnija od demokratije. To je samo nuspojava u stabilnim demokratskim društvima. A u pred-državnim i plemenskim poretcima, koja se tek nalaze na putu ka emancipaciji i demokratiji, „stablinost“ je samo izgovor za uskraćivanje progresa i neuvođenje prakse i opštih načela demokratije. „Stabilnost“ je samo drugo ime za despotsku vladavinu jednog čoveka ili njegove bezočne klike poslušnika, prostaka i dupelizaca.

Nije trebalo Srbiji dugo pa da zaboravi „dostignuća“ Slobodana Miloševića – samo 12 godina je bilo potrebno da vlast ponovo „na tanjiru“ (uz privid demokratije) bude servirana njegovim učenicima i slugama. I da sada oni sa prezirom pričaju o 5. oktobru 2000. godine i političkim snagama koje su se tada jedva nekako udružile da ga obore sa vlasti. Lepo je Lenjin rekao „da će nas uništiti mangupi u sopstvenim redovima“. A Rusiji je trebalo skoro 80 godina da se oporavi od posledica tog prokletstva. Staljin je „nasledio“ Lenjina 1924. godine i vladao sledećih 30 godina, ali su posledice njegovog divljaštva i despotije, odnosno nakaradnog poretka koji je uspostavio trajali još 40 godina. Ne smem ni da pomislim koliko bi mogao da traje takav period kod nas.

Da se vratimo demonstracijama u Srbiji – pretežno u gradskim sredinama gde je tokom devedesetih godina prošlog veka demonstriranje protiv vlasti ostavilo traga kao demokratska tradicija. U manjim mestima i seoskim sredinama, nažalost, nema nade za bilo kakav otpor tiraniji – jer je tamo u pitanju golo preživljavanje stanovnika koji su po pravilu ekonomski direktno zavisni od milosti režima.

Čini mi se da šanse za uspeh demonstracija, ma koliko to svim srcem želeli, nisu velike. Zahtevi studenata su pogrešno formulisani – traže se ostavke Maje Gojković, direktora i urednika RTS, Republičke izborne komisije… To su samo goli (da ne kažem slepi) izvršioci paklenog nauma vrhovnog zapovednika, koji sami po sebi nemaju nikakvu snagu, autoritet, pa samim tim ni važnost. Tu „ekipu“ svakako treba ukloniti i namazati govnima jednom za sva vremena, ali ostavka mora da se traži od njihovog naredbodavca! To proističe iz istorije pogrešno postavljenih sličnih zahteva iz 1991. godine. Da je tada zahtev demostranata bio ostavka Miloševića i da se nekim čudom to desilo, ko zna kakva bi bila novija istorijia Srbije. Ovako, tiranin je ostao na vlasti uz „žrtvovanje“ sitnih službenika, a režim je nastavio još skoro deset godina!

Najveća zamerka koju imam je pristajanje na ovakve izbore pod neregularnim uslovima – što ih čini ništavim i pre nego što su održani. Pozivanje na bojkot takvih izbora (o kome sam na vreme pisao ovde) donelo mi je samo prezir „mojih“ opozicionih prijatelja i etiketu da sam defetista! Kao da sam pričao gluposti, a ne samo ukazivao na pravac mogućeg delovanja. A nisam od onih koji se raduje kada ispadne u pravu iz čistog samoreklamerstva i egoizma. Moj pokojni teča inženjer Mihailo Živadinović, poliglota i globtroter, naučio me je pre 50 godina da „pametan predviđa, a glupak naknadno leči posledice svojih dela“.

Da, birački spisak od 6,8 miliona glasača je apsurdno, matematički i fizički nemoguć u zemlji sa jedva nešto više od sedam miliona stanovnika – ali to se unapred znalo i nije isticano. Republička izborna komisija je bila neregularnog sastava i bez zakonom propisanog nadzornog tela – što je još jedan razlog da izbori budu nevažeći. I ta činjenica je bila poznata od ranije, ali se na tome nije insistiralo od opozicije. Ustavni sud je već godinama nem, iako je to poslednja brana zakonitosti. Setimo se samo gluvoće i nemosti istog tog Ustavnog suda kada se Boris Tadić nezakonito kandidovao po treći put za predsednika (i na sreću izgubio). Stanje u medijima je katastrofalno – ali i to je bila davno poznata činjenica. Da ne pominjem izostanak obaveznog nadzora nad elektronskim medijima od strane Radiodifuzne agencije i nepraćenje izbora od strane OEBS. Poslednja prilika da se stvari dovedu u normalu je bila kada je sumanuto i nezakonito Maja Gojković suspendovala rad Skupštine u predvečerje izbora – ali kandidati su po svaku cenu hteli da trče unapred izgubljenu trku. Kada su već ušli u kampanju, gotovo svi opozicioni kandidati začuđujuće slabo su insistirali na aferi Savamala, slavnim delima Siniše Malog i ministra policije Stefanovića za diskreditaciju njihovog nalogodavca! Posle svesnog pristanka na takvu „trku“, logično se nameće legendarna srpska poslovica – „Posle jebanja, nema kajanja“.

Imam utisak da protesti u Srbiji nikako ne treba da slede tradiciju onih iz 1991. godine, 1992. godine i 1996/1997. godne, jer su bili neuspešni. Tek je uspeo ustanak naroda petog oktobra 2000. godine, kada je zbog Miloševića dobio bombe po glavi. Verujem da su se tada protiv tiranina pobunili čak i njegovi glasači, shvativši gde ih on vodi. I upravo je to bilo presudno! Treba reći da se rukovodstvo tada vladajuće partije (SPS) podelilo na iskrene Slobiste, koji su bili spremni da ga slede i u smrt i one „pragmatične“, koji su shvatili neodrživost njegove pozicije – i okrenuli mu leđa. Naravno, ne iz iskrenog ubeđenja, već da bi zadržali svoje pozicije i privilegije. To im je po okončanju prevrata od strane novih vlasti bilo uračunato u zasluge, umesto samo da to bude olakšavajuća okolnost. Znamo kako je to došlo glave Zoranu Đinđiću. A čak i oni najverniji pobornici Slobizma nisu završili u zatvoru, već su samo kratko vreme bili po strani, da bi već posle par godina uzdignute glave krenuli u projekt potupne restauracije. Zahvaljujući narcisima, glupacima, lopovima i konvertitima iz redova DOS (tu ubrajam i DS i DSS) to im je i uspelo!

Evo, na kraju ovog napisa da iznesem svoje (nikako ne znači ispravno) gledanje na aktuelne proteste. Treba istrajati u protestima do pada tiranina, a nikako se na zadovoljavati ostavkama njegovih sitnih poslušnika. Savete od opozicionih partija i „iskusnih“ civilnih aktivista (u koje i sebe ubrajam) ne treba uvažavati – jer su se mnogo puta do sada pokazali kao pogrešni, uprkos dobrim namerama. Njihovim namerama popločan je put isključivo do trulih kompromisa i neotklanjanja problema. Iskustvo je lažna vrlina – iza nje je uvek neka skrivena agenda onih koji ga zagovaraju. Protest je pre svega generacijska stvar, pa nemojte očekivati od nas (matoraca) da vam kažemo šta treba činiti. Mi samo možemo da Vas podržimo da uradite pravu stvar!

4 Comments

  • Милка Јовић kaže:

    Срђане!
    Да ливам је познат психолошки профил србског народа? Познато је да како личности тало и народи имају свој пси-профил!

  • Dragan kaže:

    Neodgovorno pises Srdjane. Sve balkanske zemlje sa velikom emigracijom imaju slican problem glasackih spiskova koji su veliki u odnosu na popise stanovnistva. Glasaci su na njima, a zapravo
    zive u Nemackoj, Austriji, Italiji, Francusoj. Potrudi se malo i videces da je tako. U Bugarskoj imas sedam miliona registrovanih glasaca u zemlji od 7 miliona i 200 hiljada stanovnika.

    • urednik Srdjan D. Stojanović kaže:

      Pozdrav Dragane! Ne mislim da sam postupio neodgovorno – napisao sam istinu. Biracki spisak ne sme da sadrzi imena ljudi koji (vise) ne zive ovde i koji glasaju u nekoj drugoj zemlji. Zato i nemamo tacne podatke o izlaznosti. A u stvari (sa vazecim propisima o izborima za predsednika republike) izlazlnost i nije vazna, odnosno to je relativan podatak i ne znaci nista. Izlaznost je pojam i opsesija iz starih vremena! U stvari izlaznost je zapravo velika – 54% zvanicno objavljene tako postaje skoro 70% realne – ako se odbije skoro milion glasaca koji su u spisku a koji nisu tu.
      Inace smatram da je “glasanje dijaspore”, koju je u praksu uveo glupavi nacionalista Kostunica, pogresno. Zasto bi neko ko ne ucestvuje u zivotu Srbije i ne placa poreze imao pravo glasa – kada vec ucestvuje u politickom zivotu zemlje gde se nalazi? Inace od milionske dijaspore (nema zvanicne statistike) pokazalo se da svoje biracko pravo iskoristi jedva desetak hiljada ljudi!

      • Dragan kaže:

        Dobar deo te emigracije nije vise nas drzavljanin. Nemacka, Holandija, Austrija koju toliko voli Palma ne dozvoljavaju dvojno drzavljanstvo. Neki su obrisani sa spiska neki ne. Nasa prijateljica ipak nije otisla iz Bostona do NYC da bi glasala. Vrlo smo restriktivni u pogledu glasanja.
        Hm mislim nalazimo se u polovini zemalja koja to dopusta .Prosto su razlicita iskustva recimo danas sam saznao da su Francuzi napustili elektronsko glasanje iz inostranstva zbog straha za sigurnost moguce je pismeno, dok recimo Erdogan naveliko ide po EU i agituje za predstojeci referendum.

Ostavite odgovor