PROTESTI-–-KAKO-PREVAZIĆI-PODELJENO-DRUŠTVO

PROTESTI – KAKO PREVAZIĆI PODELJENO DRUŠTVO?

Ne čudi opravdana skepsa građanskih aktivista u pogledu angažovanja političkih partija u aktuelnim protestima. Međutim, bez stvaranja čvršće ideološke i organizacione strukture, čini se da su protesti osuđeni na neuspeh.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

 

 

Protesti u gradovima Srbije povodom neregularnih izbora za predsednika se već desetak dana ne smiruju, ali po svom obimu ne zahvataju većinu stanovništva. Protesti ne prerastaju u demonstracije – već su samo simbolični izrazi nezadovoljstva preostalog građanskog sloja društva, koji iskreno veruje u demokratske i civilizacijske vrednosti. Međutim, nerealno je očekivati brze rezultate – jer, borba za savremenu Srbiju je dugotrajan proces, a ne revolucija koja se izvodi preko noći.

Ali, ovde se radi o suštinskoj raspolućenosti srpske nacije. Na jednoj strani je „Prva Srbija“ – tojest oni koji imaju koristi od takvog režima ili od njega direktno zavise, a na suprotnoj je „Druga Srbija“ koja protestuje. Rekao bih (mada ne postoje tačni podaci i brojke) da su ove dve grupe građana skoro jednake – odnosno, upravo je to uzrok zašto protesti ne prerastaju u demonstracije i polako gube na intenzitetu i brojnosti.

Vrhovni gazda svega u Srbiji (koji nikako da se zadovolji beskrajnom kumulacijom svih formalnih i neformalnih funkcija) za sada ne gubi živce i ne preduzima ništa protiv ljudi koji mirno, vaspitano i nenasilno protestuju. Zna on dobro da bi upravo upotreba sile možda pretvorila proteste u demostracije i verovatno izvukla na ulice mnogo više ljudi. Osim toga – ne želi da rizikuje mešanje takozvanog „stranog faktora“ na strani opozicije –  koji mu je do sada što direktno, što prećutno davao podršku za njegov način vladanja, bez obzira što je i slepcu očigledno da je to čista tiranija.

Nameće se pitanje zašto opravdani protesti građana ne uspevaju da zapale „varnicu“ koja bi donela promenu režima? Evo nekoliko mogućih objašnjenja koji mogu da rasvetle situaciju. Krenućemo od analize ponašanja vlasti, a završićemo sa disekcijom ponašanja opozicionih partija.

Od 2012. godine kada su osvojili vlast, Srpska Napredna Stranka i njen neprikosnoveni lider vrlo uspešno se bave očuvanjem iste. Na talasu nezadovoljstva sa 12 godina upravljanja Srbijom od strane DOS (pre svega Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije), SNS je uspeo da ubedi većinu u biračkom telu da su skroz nova politička opcija, a ne samo „preobučena“ SRS. Pri tome im je uspelo da na „urođeno“ rusofilstvo radikala „genetskim inženjeringom“ u svoje pristalice ubace pro evropski „genetski kod“ – odnosno da stvore frankenštajn-glasače koji su po potrebi ruslofili, a po potrebi ljubitelji zapadnog sveta.

Ako bi vrhovni vođa „zagraktao“ protiv Evropske unije, onda to njegovi poklonici (kvazi-patriote) dočekuju sa ovacijama. U slučaju kada je njegova retorika u korist „zapadnih prijatelja“ (ili neprijatelja i špijuna po staroj radikalskoj terminologiji) sasvim je normalno da budu na njegovoj strani. Naravno, sve to nije dozvoljeno drugim političkim partijama – bilo tradicionalnim neprijateljima iz krugova bivšeg DOS, ali i koalicionim partnerima poput SPS, Jedinstvene Srbije, Partije penzionera i ostalim interesnim kombi strankama i udruženjima.

Zanimljivo je napomenuti da ovaj „kišobran“ koncept za okupljanje brojnih kvazi-političkih organizacija je zapravo preslikan koncept nekadašnjeg Socijalističkog Saveza Radnog Naroda (SSRN). Uz pomoć slične mimikrije je pre više decenija jedina vladajuća partija (komunistička) uspevala da oko sebe okupi i nepartijske ali potkupljive (a samim tim upotrebljive) društvene snage.

Sumrak klasične ideologije kao svetski trend omogućava da politika SNS bude lišena levih ili desnih, prozapadnih ili proistočnih ideja – ali aktivno usmerena na osvajanje i opstanak na vlasti. To znači da je kreiran jedan bezgrešni i vrednosno neutralni perpetum mobile. Važno je da za takvu političku praksu treba imati samo zalihe beozoblične mase neškolovanih i primitivnih sledbenika, kojima se jasno daje do znanja da se pokornost i vernost isplate –  a to je danas većina u Srbiji. I treba im omogućiti da se ponose svojom političkom i životnom prostotom – posebno kada stanu nasuprot onoj „Drugoj Srbiji“, koja pretenduje da je sofisticirana i bolja. Trijumfalizam i seirenje ove SNS „Prve Srbije“ posebno dolazi do izražaja kada se analiziraju katastrofalni rezultati 12-godišnjeg rada partija na vlasti u post-Miloševićevom periodu.

Tako se pod vođstvom lukavog autokratskog lidera odvija totalna SNS dominacija nad političkim životom Srbije. On savršeno poznaje svoju glasačku bazu, zna kako da joj ugodi i da je motiviše kombinacijom lažnih i istinskih obećanja. Zato je takav lični stil vladanja daleko teže raskrinkati i neutralizovati – što je kvalitativna razlika u odnosu na autističnu despotiju Slobodana Miloševića koji nije nikada razmišljao o svojim biračima. On nije voleo susrete sa „običnim svetom“, pa čak ni sa ratnim veteranima koje je slao „tamo negde“ da se bore za njegove ideologizirane zablude.

Demokratski mehanizmi izbora i parlamentarizma SNS su samo puko sredstvo za vršenje vlasti – jer vrhovni gospodar zna da (za sada) ima podršku Istoka i Zapada, koji baš i ne mare previše za dobrobit jedne male, neposlušne nacije. Prisetimo se ovde izveštaja britanskih oficira za vezu premijeru Čerčilu sa područja okupirane i građanskim ratom zahvaćene Jugoslavije. Časni oficiri koji su dobro razumeli situaciju na terenu su svom predsedniku vlade rekli da će tako postavljena politika da dovede do trijumfa komunističkih snaga u Jugoslaviji. Na to je Čerčil, uz čašu viskija i cigaru prokomentarisao: „Zašto se uzbuđujete zbog toga, pa nećete vi tamo živeti!“

Razjedinjene i zavađene opozicione partije, ni pet godina posle pada sa vlasti ne uspevaju da sagledaju sopstvene greške i obračunaju se sa svojim „zaslužnim kadrovima“. One pogrešno smatraju da predstavljaju drugu, obrazovaniju i bolju Srbiju. Takva Srbija, na žalost, danas predstavlja jasnu manjinu u društvu. Štaviše, ako je početkom novog milenijuma i postojala relativno „tanka“ većina za projekat demokratske i civilizovane Srbije, nije zaustavljen „odliv pameti“ u inostranstvo. Trend iseljavanja već par godina posle 5. oktobra 2000. godine dramatično se nastavio – tako da je srpsko društvo u kome danas živimo bitno drugačije u sociološkom, demografskom, kulturološkom i svakom drugom smislu. Razlika je u bar pola miliona ljudi koji su otišli, a to nisu pripadnici „Prve Srbije“ kojima je ovde sve potaman. To je razlika koja je odlučila aprilske predsedničke izbore.

Opozicionim partijama, međutim, kristalno je jasno da nijedan od njihovih lidera nema karizmu neophodnu za artikulisanje svežih političkih ideja i ulivanje pobedničkog mentaliteta. Birokratizovane partijske vrhuške, čija je glavna opsesija vođenje bitaka za opstanak u partijskom vrhu, nemaju niti vide savremena pitanja društva. Oni nisu sposobni da artikulišu postulate iza kojih bi stali – već samo papagajski ponavljaju napamet naučene obrasce iz (ne)slavne istorije stranaka, odnosno vremena lidera koji su to umeli.

Čak su i njihove metode otpora SNS dominaciji sasvim neodgovarajuće – oni i dalje „ratuju“ sa Miloševićem i komunizmom, iako je on svrgnut sa vlasti pre 17, a otišao je Bogu na istinu pre 11 godina. Jedini karizmatski i istovremeno kontraverzni lider „Druge Srbije“ Zoran Đinđić nije više među nama već 14 godina – a oni koji sebe nazivaju njegovim političkim sledbenicima su patuljci i sitni lopovi, nesposobni da pronađu novu strategiju borbe za modernu Srbiju.

Zbog toga nije čudo da građanski protesti protiv režima nemaju potrebni naboj, niti organizacionu strukturu koja bi zabrinula i eventualno uplašila aktuelnu vlast. Insistira se na tome da iza protesta ne stoje kompromitovane opozicione partije, ali se ne kaže šta bi bila alternativa kada bi režim odstupio.

Važno je naglasiti da je promena režima 2000. godine nastala kao rezultat dugogodišnjeg zajedničkog angažmana građanskih aktivista i političkih partija. Građanski aktivizam je kasnije vrlo brzo presahnuo, jer je većina aktivista nažalost pomislila da se promenom njihova misija okončala i da je bezbedno prepustiti rukovođenje kvalitativno novom Srbijom političkim partijama. Zato ne čudi opravdana skepsa građanskih aktivista u pogledu angažovanja političkih partija u aktuelnim protestima. Međutim, bez stvaranja čvršće ideološke i organizacione strukture, čini se da su protesti osuđeni na neuspeh.

2 Comments

  • Vera Matic kaže:

    Bez stvaranja čvršće ideološke i organizacione strukture, čini se da su protesti osuđeni na neuspeh. Да, тврдња је потпуно тачна и исправна! У Србије не може доћи до тако потребних и спасоносних културних-привредних-политичких промена, радикалне, позитивном смислу реформи-јачању војске-полиције-државне безбедности, без плана и програма који ће критична маса разумети, подржати и прије свега имати користи! Тај план постоји, састоји за масу, само из неколико тачака: 1. Хумано друштвено уређење; 2. Гарантована минимална примања=живот достојан живљења; 3. Бесплатно школство-реформисано, поребама друштва прилагођено; 4. Бесплатне здраствене услуге-лекови; 5. Увођење реда у року од 12 месеци; 6. Наступ на изборима под заједничком капом: ПОРОДИЦА СРБИЈА!
    У расејању постоје Србкиње-Срби који су спремни да овај план спроведу у дело, уз подршку народа! Дугорочан подухват-процес, допринос сваког појединца од историјског значаја!

  • Beau Toskich kaže:

    Frustriran Glasac.Tesko je izabrati dobar obrok iz loseg jelovnika.

Ostavite odgovor