DA-LI-VAM-PAMET-GARANTUJE-USPEH

DA LI VAM PAMET GARANTUJE USPEH?

Stavovi o samom sebi su samo uverenja koja, iako su veoma jaka, mogu da se menjaju – u zavisnosti od toga šta ko želi da učini od svog života. Zato, ukoliko to već niste uradili, zasucite rukave i napred u promenu načina razmišljanja – kako sopstvenog tako i vašeg deteta

 

Autor: Ranka Šarenac

 

Možda vam je nekada proletelo kroz glavu da vaše dete i nije tako pametno koliko biste vi to želeli – pa su mu time šanse za uspeh manje u odnosu na njegove, recimo inteligentnije vršnjake. Ukoliko se i niste zamarali ovakvim razmišljanjima, jednako će vam koristiti da čujete da je uspeh u životu mnogo više uslovljen nekim drugim ličnim odlikama, nego inteligencijom.  

Evo šta kažu najnovija istraživanja o tome koji su to najbolji pokazatelji budućeg uspeha deteta. Pol Taf u svojoj knjizi “Kako deca uspevaju – istrajnoost, radoznalost i skrivena snaga karaktera“ (Paul Tough – “How Children Succeed – Grit, Curiosity and the Hidden Power of Character”) pokušava upravo da odgovori na pitanje: Šta bi bilo kada bi se uspeh u školi merio ne sa IQ (količnikom inteligencije), nego snagom karaktera. Kada govori o karakteru u tom kontekstu, Taf ne misli na moralne vrednosti, već na čitavi niz veština koje mogu deci pomoći da ostvare svoje ciljeve. Nazvali su ih karakternim osobinama, a izdvojili njih sedam kao ključnih: “grit” (determinisanost, istrajnost), radoznalost, samo-kontrola, socijalna inteligencija, “zest” (entuzijazam), optimizam, zahvalnost.

U nekim školama u SAD u kojima su testirali ovaj pristup, zabeležili su veliki pomak kod svojih učenika kada je akcenat pomeren sa IQ i rezultata testova na izgradnju karaktera. Ovaj autor kaže da roditelji nekada misle da su karakterne osobine nepromenljive, tojest da su deca ili dobra ili loša. Međutim, istraživanja ukazuju na to da se osobine mogu menjati i da ih deca mogu osnažiti vremenom. Da bi u tome uspeli oni moraju da nauče ne samo da prihvate poraz, već i da iz njega izvuku korisne lekcije za dalje. Ukoliko ste u stanju da se podignete posle poraza, to vam daje određenu dozu otpornosti i ubeđenje da kada se ponovo suočite sa porazom možete da se oporavite i budete još bolji.

Ova, poslednjih godina vrlo popularna i istraživana odlika ličnosti na engleskom jeziku se naziva “resilience” – a kod nas bi se mogla prevesti kao otpornost ili psihološka snaga, jer upravo se odnosi na sposobnost da se nosite sa problemima i neuspesima. Metaforičkim jezikom rečeno, da se uzdignete kao feniks iz pepela i ponovo poletite. To nije pojedinačna osobina, već psihološki pojam koji obuhvata optimizam, stav “ja to mogu”, svest o osećanjima, samo-kontrolu, društvenu podršku, smisao za humor, samouverenost, sposobnost rešavanja problema. Ovakvi ljudi su u stanju da koriste svoje veštine i snagu kako bi se oporavili od nedaća i izazova i da i posle traume uspeju da se adaptiraju i da nastave da se razvijaju.

Iako ne možete zaštiti decu od stresa i neželjenih događaja u životu, možete im pomoći da postanu psihološki jači, otporniji – utičući na to kako doživljavaju stresne situacije. Evo nekih od saveta koje nude istraživači iz te oblasti:

  • pomozite deci da se usmere na svoje jake strane;
  • osnažite ih da donose odluke;
  • izbegavajte poređenja;
  • prepoznajte trud i nastojanja;
  • izgrađujte odnose bliskosti i atmosferu sigurnosti;
  • dozvolite ispoljavanje svih osećanja;
  • ukažite na značaj zajedništva i doprinosa grupi i sami demonstrirajući velikodušnost;
  • pokažite deci pozitivne strategije prevazilaženja izazova i tako dalje.

DA-LI-VAM-PAMET-GARANTUJE-USPEH-psihologija-uspeha

Psiholog Kerol Duek sa univerziteta Stanford u svojoj knjizi “Okvir razmišljanja: Nova psihologija uspeha” (Carol Dweck – “Mindset: the New Psychology of Success”) govori o tome koliko vaša (kako svesna tako i nesvesna) verovanja o sopstvenim sposobnostima mogu da utiču na vaša dostignuća. Posle dvadeset godina istraživanja, ona je ustanovila da je jedno od osnovnih verovanja koja ljudi imaju ono šta misle o sebi. Otkrila je da ljudi koji imaju takozvani statični stav (“fixed mindset”) veruju da su njihov karakter, inteligencija kao i kreativni potencijal statične kategorije koje se ne mogu menjati ni na jedan razuman način.

Po njima je uspeh samo potvrda tih već datih odlika, koje se procenjuju u odnosu na isto tako statične standarde. Oni po svaku cenu teže uspehu izbegavajuću neuspeh kako bi održali mišljenje koje imaju o sebi. Sa druge strane, ljudi koji poseduju ono što ona naziva “progresivni stav” (“growth mindset”), uživaju u izazovima doživljavajući neuspeh kao odskočnu dasku za rast i razvoj postojećih sposobnosti. Iz ova dva stava, koja se manifestuju već od najranijeg detinjstva, u velikoj meri proizlazi vaše ponašanje i odnos prema uspehu i neuspehu – kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu. U krajnjoj liniji oni određuju i vašu sposobnost da budete srećni.

Neko će se zapitati kako je to moguće? Kako tako obično verovanje može da ima tako veliku moć, odnosno da utiče na vaš život u tolikoj meri? Verovanje da su vaše osobine zapečaćene i da ih imate u određenoj meri dovodi do želje da dokažete da ih imate u dovoljnoj meri, ako ne i više u odnosu na druge. Koliko samo ljudi pokušava da se dokaže u učionici, na poslu, u međuljudskim odnosima, stalno procenjujući da li će uspeti, da li će ispasti glupi, da li će ih prihvatiti, da li će se osećati kao pobednici ili luzeri…

Nasuprot njima su oni koji veruju da mogu da se menjaju i razvijaju putem iskustva i primene onoga što nauče. Oni veruju da je pravi potencijal koji nose u sebi nepoznat i da je nemoguće predvideti šta se sve može postići ukoliko se ulože godine truda, rada i posvećenosti. Ovakav stav dovodi do neodoljive želje za učenjem, a ne za odobravanjem. Takvi ljudi praktično ništa ne doživljavaju kao neuspeh, već kao priliku da nešto nauče. Zašto se upuštati u već poznato i oprobano, a ne u nešto novo što će zahtevati domišljatost da mu se doskoči? Ljudi koji tako razmišljaju mogu da opstanu i u najtežim situacijama.

Stavovi o sebi utiču ne samo na to čemu ljudi teže i šta doživljavaju kao uspeh, već daju i najdublji smisao trudu i pokušaju. U svetu statičnih osobina, trud je loš znak – jer on kao i neuspeh ukazuje na to da niste pametni ili talentovani. Jer da jeste, ne bi morali da se trudite. U drugom svetu trud je ono što vas čini pametnim, ili talentovanim.

Istraživanja ukazuju na to kako se kod dece može razvijati zdrav odnos prema postignuću – pokazujući da se ovi stavovi formiraju još od najranijih dana. Način na koji hvalite decu direktno utiče na to koji će stav da razviju. Ona koja su pohvaljena zbog sposobnosti (na primer, “Kako si ovo dobro uradio, baš si pametan!”) razvijaju statični stav, a ona koja su pohvaljena za trud (na primer, “Kako si ovo dobro uradio, sigurno si se baš potrudio!) progresivni stav prema sebi. U istraživanjima deca koja su hvaljena zbog sposobnosti odbila su da urade novi teži zadatak iz koga su mogla nešto da nauče, jer nisu želela da dovedu u pitanje svoje sposobnosti i talenat. Sa druge strane deca koja su hvaljena za uloženi trud u 90% slučajeva su htela da urade teži zadatak iz koga bi nešto novo naučila.

Dakle, svi imaju mogućnost izbora! Stavovi o samom sebi su samo uverenja koja, iako su veoma jaka, mogu da se menjaju – u zavisnosti od toga šta ko želi da učini od svog života. Zato, ukoliko to već niste uradili, zasucite rukave i napred u promenu načina razmišljanja – kako sopstvenog tako i vašeg deteta. Zahvalićete sebi jednoga dana na novom pogledu na svet i mogućnosti koje vam nudi.

One Comment

Ostavite odgovor