NA PUTU KA OBEĆANOJ ZEMLJI - Da li se članstvo u EU isplati? - III deo

DA LI SE ČLANSTVO U EU ISPLATI? – I deo

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovo pitanje treba da bude na umu svakog građanina kada se opredeljuje za ili protiv. Vladajuća elita se davno opredelila pozitivno – a de facto nema političke snage u sadašnjem sazivu parlamenta koja je protiv. One koje se protive EU integracijama marginalizovane su. To svakako nije zdrava situacija – jer se na javnoj sceni ne vodi dijalog pro ili con, niti se čuju razlozi u korist ili protiv. A to pitanje (da li se isplati put u EU, odnosno da li nam je potrebna EU) je nešto na šta je teško dati odgovor koji bi važio stalno, već je taj odgovor promenljiv. Baš kao što je “ćud” Evropske Unije promenljiva, a nikako ne bi smela to da bude! U seriji napisa pod nazivom “EU i mi” razmotrićemo neke važne aspekte ovog procesa koji iz temelja transformiše Srbiju i osvetliti neke od zabluda koje vladaju.

Nema alternative napretku

Sve gluposti prethodnih i sadašnjih srpskih vlasti u pogledu činjenice da članstvo u EU nema alternative jednostavno nisu tačne. Srbija je pre 150 godina (vreme potpunog oslobađanja od Turske), zatim i pre 100 godina (doba Velikog rata), te pre i za vreme Drugog svetskog rata, na kraju Hladnog rata i pada berlinskog zida, odnosno posle Fukujaminog kraja istorije (moderna epoha) bila u Evropi, odnosno na njenom jugo-istočnom krilu.

Sa ovako teškim geostrateškim položajem i stalno se suočavajući sa “prijateljskim namerama” velikih sila koje su nas (ne našom voljom) okruživale, zapravo nije bilo generacije srpskih političara koja se nije suočavala sa vrlo teškim odlukama i strateškim opredeljenjima koja su za mnogo godina unapred usmeravala sudbinu nacije. Pa smo ipak, kako-tako preživeli! Zablude svojih priglupih lidera (kralj Aleksandar Karađorđević) smo debelo plaćali, ali smo itekako uživali u dostignućima snalažljivog i pragmatičnog lidera (Josip Broz Tito). Jednostavno, neke generacije lidera nisu dorasle zadatku i izazovu vremena, druge su u tome bolje.

Nijedna nacija, velika ili mala, na žalost, nije imuna od lošeg lidera (i/ili demagoga) – ne treba da navodim primere jednog Hitlera, Staljina ili britanskog kralja Edvarda VIII. Posledice njihove vladavine mogu biti dugotrajne, a šteta nesaglediva. U autoritarnim režimima naciju niko i ne pita šta je htela…

Da ne bi ulazili u istoriju međunarodnog položaja Srbije “od Kulina Bana”, možemo da se koncentrišemo na poslednjih tridesetak godina, jer je to period kada su se i na međunarodnoj sceni i u Srbiji dešavale tektonske promene. Posle epohe Slobodana Miloševića koji je svojom ideološkom zaslepljenošću i bolesnom vlastodržačkom opsesijom naneo nesagledivu ljudsku, materijalnu i moralnu štetu Srbiji (uz ljudske i materijalne štete u zemljama okruženja), sa dolaskom novog milenijuma došlo je do smene režima (2000.). To se desilo više od deset godina kasnije u odnosu na ostatak bivšeg socijalističkog sveta (1989.). Nije to bila samo prosta zamena jedne (nedemokratske) vlasti drugom, već se Srbija našla na putu suštinske promene zastarelog, nakaradnog i istrošenog društvenog sistema.

Za petnaest godina smo imali praktično četiri režima – jedan kratkotrajan sa naznakama preokreta katastrofe iz prethodnog Miloševićevog doba (Djindjić 2001-2003), a zatim su usledila tri konfuzna, protivurečna i nekompetentna  (Koštunica, Tadić i Vučić-Nikolić 2004-danas).

Moderna Srbija

Ako nešto duže od dve godine rada Đinđićeve vlade možemo uzeti kao novi početak posle dugog perioda narušenog položaja i ugleda zemlje u svetu, za spoljnu politiku SR Jugoslavije (i de facto Srbije) se može reći da je dobila nove prioritete. Ničim utemeljeno, krajnje degutantno i primitivno mahanje Rusijom, zamenjeno je jasnim prozapadnim stavom. Ekspresno obnavljanja članstva SR Jugoslavije (Srbije) posle oktobarskih dešavanja 2000. godine u brojnim multilateralnim organizacijama i prijema u nove svedoče o tom zaokretu.

I sama činjenica da je epska emocija prema Rusiji ostala na nivou “neuzvraćene ljubavi” govori o pogrešnosti takve politike – u vreme kada su se sve zemlje takozvanog Istočnog bloka velikom brzinom udaljavale od bilo čega što je imalo veze sa socijalizmom. Đinđićeva namera je bila emancipacija od starih društvenih odnosa. Njegov cilj je bio da se civilizacijsko zaostajanje i nadoknađivanje izgubljenog vremena okonča najdalje do 2010. godine, što bi rezultiralo prijemom Srbije u Evropsku Uniju. Ali takva koncepcija nikako nije značila podređivanje zemlje interesima Zapada ili Istoka. Spoljna politika Srbije bila bi samostalna i definisana interesima, transparenta i razumljiva partnerima sa svih strana sveta, otvorena prema svima. Za takvu politiku je svet imao puno poštovanje i razumevanje.

Na žalost, nije bilo dovoljno vremena da se sve finese takvog stava i pristupa dosledno izvedu i demonstriraju do tragičnog događaja 12. marta 2003. koji je označio još jedno zapadanje Srbije u zonu lutanja i nedostatka ličnosti i koncepata daljeg razvoja i na unutrašnjem i na spoljno-političkom planu. Kratkotrajna (manje od godinu dana) vladavina Zorana Živkovića je bila pokušaj da se nasleđe Đinđićeve politike sledi, ali on nije mogao da “obuje cipele” svog prethodnika kako zbog nagomilanih retrogardnih snaga, tako i zbog nedostatka sopstvene karizme.

Kraj prvog dela

Ostavite odgovor