TOPLJENJE LEDA

 

Autor: Dragan Banjac 

 

Poseta albanskog premijera Edija Rame Srbiji početkom novembra prošle godine, i pored pojave drona koji je na stadion Partizana (na meču između srpske i albanske fudbalske reprezentacije) spustio zastavu „velike Albanije” i nepotrebnih gafova na konferenciji za novinare recimo, u važnim diplomatskim krugovima pozitivno je ocenjena. Ramin dolazak bi svakako imao jači odjek kod građana obe zemlje da nije bilo navedene provokacije iz vazduha i da ga nije ignorisao srpski predsednik Tomislav Nikolić a, izgleda da je i sa svojim domaćinom Aleksandrom Vučićem imao mučnu ćasku nepotrebnim stavljanjem kosovske teme u prvi plan i nagovora domaćina da priznaju nezavisnost bivše jugoslovenske i srpske pokrajine.

Ipak, opšta je ocena većine da je, koliko god (očekivano) težak, prvi korak valjalo napraviti i da se treba susretati i razgovarati. To je pred nedavnu uzvratnu Vučićevu posetu Tirani naglašavao i Goran Svilanović, bivši šef diplomatije SRJ, sada generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, a nešto slično izgovarali su i drugi političari pri prisećanju burnih minulih događaja. Kao što je vredna pažnje izjava (iako zakasnela) bivšeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića prilikom jedne godišnjice „mirne integracije” slavonske regije da je bolje i stotinu godina pregovarati nego jednu godinu ratovati. Pogotovo što Josipović u onome što su hrvatski i (posebno) srpski akteri napravili nije imao udela.

Unazad nekoliko dana Tirana je bila centar pažnje u delu jugoistočne Evrope i pod prismotrom evropskih zvaničnika. Povod za to je bila prva poseta jednog srpskog premijera Albaniji posle sedam decenija i skup „Razgovori u Tirani 2015 Bečki ekonomski forum”, na koji su došli predsednici vlada okolnih zemalja. Dan ranije srpski i albanski premijer javnosti su poslali mnogo bolje poruke nego prilikom susreta u Beogradu. I bez obzira na okolnosti u vezi s Kosovom, albansko-srpski odnosi nemaju nerešenih pitanja i sporova, pa ne čudi što srpska javnost sada bivšu zatvorenu zemljicu Envera Hože doživljava kao komšiluk koji i ne bi pohodila rado, ali od koje i ne očekuje probleme. Za početak – dovoljno.

Ispostaviće se da je ključna reč otvaranje, čega se tokom obraćanja na pomenutom forumu dotakao crnogorski premijer Milo Đukanović („Izvor naše nestabilnosti je međusobno nedovoljno poznavanje i nedovoljna tolerancija prema različitostima”), apelujući da se razlike ne doživljavaju kao problem već kao bogatstvo. Ne mogu da dokučim daleko u traganju za uzrocima našeg zatvaranja koje, svakako, ne datira od raspada Jugoslavije nego, bogami seže i u doba prethodnog zemana „bratstva i jedinstva”. Zavirivanjem u još dalju prošlost ovih prostora lako se nalaze potvrde i veće otvorenosti i ne samo prihvatanja drugog i drukčijeg nego i njihovog svojatanja.

Tokom razgovora sa Predragom Matvejevićem (“Pobjeda” 24. januar 2014.) profesor je tražio da istaknem dve stvari: da je pravoslavni patrijarh na neki način zaredio bana Jelačića i da postoji Jelačićev poklon na srebru ispisan ćirilicom, koju su, kaže, pisali mnogi katolici. I da je reč Jugoslavija „nastala u Dubrovniku”. Javlja se, veli Matvejević, u poslanici (knjazu) Matije Bana, manje poznatog pesnika, po kome je i deo Beograda (Banovo brdo) dobio naziv. Ali – Srbi mu ne pominju ime…  Potom Matvejević ređa imena stranog porekla, ljude koji su bili glasnici hrvatske kulture: Štrosmajer, Šenoa, Gaj, Demeter, Štoos, Vraz, Zajc, Lisinski, Šulek, Bukovac (Faggione), Medulić (Mendola), Papandopulo, Gavella, Ružička (prvi hrvatski Nobelovac, Čeh poreklom), Sorkočević (iz albanske obitelji koja je prodavala Dubrovniku sijerak – sorgo). I da je skoro zaboravljeni Harambašić (August – p.a.) srpskoga roda, Tesla, Preradović, Desnica…

Bregovic_i_Rama

Goran Bregović počasni građanin Tirane

Primera je dosta na svim „stranama” i otuda gorak okus zbog saznanja da je to danas gotovo nemoguće i zašto se ne ugledamo na pretke. Narod je davno zbog docnje skovao onu „bolje ikad”, ali ako je „region” zaista počeo da otapa led – to treba pozdraviti! Uostalom, „umiljato jagnje” Goran Bregović još aprila 2006. od tadašnjeg gradonačelnika (Edi Rama!) dobio je ključeve Tirane i postao njen počasni građanin. I neka Siniša Mali beogradski mandal preda Riti Ore, ili Ilirijani Hodža, poznatijoj kao Ana Oksa.

“Pobjeda” 31. maj 2015.

Ostavite odgovor