BREXIT-–-BRITANIJA-NA-EU-RASKRSNICI

BREXIT – BRITANIJA NA EU RASKRSNICI

Britanija ne učestvuje u Šengenskom sporazumu i ne koristi zajedničku valutu Evro – već insistira na svojoj funti. Londonski Siti je najznačajniji finansijski centar na tlu Evrope, a prihvatanje Evra bi značilo da se centar evropskih finansija seli u Frankfurt – što nikako ne odgovara Britaniji

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Da li referendum za ostanak ili izlazak Velike Britanije iz Evropske Unije zakazan za 23. jun 2016. godine znači simboličnu prekretnicu za ovu zemlju? Uprkos teatralnim izjavama iz oba kampa, čini se da velike drame neće biti – šta god da bude ishod. Ako rezultat referenduma zavisi od tragične smrti popularne proevropske poslanice laburista Džo Koks iz Jorkšira, onda zaista cela ova parada više liči na običnu farsu.

Odnos Evropske Unije i Velike Britanije istorijski je kompleksan i ispunjen uslovljavanjima i „političkim trgovanjem“. Članstvo Britanije u Uniji je posebno i asimetrično – što je nešto što neke druge („obične“) članice ne smeju ni da pomisle. Zamišljena kao zajednica za ugalj i čelik odmah posle Drugog svetskog rata, evolucija EU u sadašnju formu je bila najpre motivisana prevashodno ekonomijom, da bi u kasnijoj fazi „kormilo“ Unije preuzela Nemačka, koja pokušava da nametne drugim (slabijim) partnerima svoje poglede na svet, vrednosti, politiku, ekonomiju i sve ostalo.

Neki od vodećih partnera u prvobitnom projektu Unije ćute usled potkupljenosti (Francuska), ili sopstvene ekonomske nemoći (Italija i Španija). Takozvani mali partneri od osnivanja (Belgija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Grčka) nikada se nisu ni usudili da dovedu takvu politiku u pitanje, a njihovi političari nisu otvarali debate o spornim pitanjima, jer su bili „počašćeni“ brojnim dobro plaćenim (a besmislenim) funkcijama u briselskom birokratskom aparatu. Novoprihvaćeni članovi EU iz redova bivših satelita Sovjetskog Saveza su pristajali bukvalno na sve uslove, ne bili tako dokazali svoju novu „političku korektnost“ i što više se udaljili od svog nekadašnjeg hegemona (ili okupatora) sa Istoka. Kritičko mišljenje – što je odlika svakog demokratskog društva – ovde nije došlo do izražaja, jer su bivše socijalističke zemlje slepo i bezrezervno verovale u šarenu lažu sa Zapada.

Britanija je sve to sa svoje odmaknute ostrvske pozicije posmatrala, shvatala – i za sebe tražila poseban tretman u okviru Unije. Nemački diktat joj pogotovu nije ni u interesu, niti može da bude simpatičan. Pogotovo što se postavlja i pitanje o glavnom američkom savezniku – što je tradicionalno mesto rezervisano za Britaniju. Medjutim, sa razvojem sistema institucija Evropske Unije postalo je očito da je Brisel postao glavni američki oslonac. Amerikanci su „ukapirali“ da im je lakše da hendluju Brisel, nego da svoje interese usaglašavaju sa više adresa u Evropi. Tome treba dodati da je Brisel pod nespornim vođstvom Berlina – a Nemačka koliko god bila moćna i ekonomski snažna, prema Vašingtonu ima odnos poslušnog đaka i sprovodi ne sopstvenu politiku, već šta mu došapnu iz Vašingtona.

Odluka pobedničkih sila da se posle Drugog svetskog rata u Evropi izgradi struktura koja će garantovati da više ne bude tenzija i rivalstva koja bi mogla do izazovu ratne sukobe, odnosno da takva rivalstva preduprede, svakako je bila dobra i vizionarska. Ali, Amerika je kroz Maršalov plan i druge programe obnove svoje karte uložila na Nemačku, namenivši joj ulogu lidera. Na taj način je de facto amnestirala za ratne grehe, a isto tako je učinila i sa Japanom u Aziji. Time je Amerika pokazala da svoje interese i uticaj uvek obezbeđuje višestruko – preko glavnog saveznika (Britanija), ali i preko drugih instrumenata (Nemačka, Evropska Unija) – tako da ni jedna partnerska opcija ne bi mogla da je satera u ćošak.

Vratimo se sada na BREXIT, kako se popularno naziva britanski referendum za ostajanje ili izlazak iz Evropske Unije. Prvi referendum za ostanak u Evropskoj Ekonomskoj Zajednici Britanci su imali pre 41 godinu. Tada je ishod bio za ostanak, uprkos turbulencijama koje je izazvao na unutrašnjem planu – konkretno promenu britanske vlade.

BREXIT-–-BRITANIJA-NA-EU-RASKRSNICI-Stick-together

Pre referenduma „lome se koplja“ oko toga da li se Evropska Unija isplati Britaniji ili ne. Argumentacija i jednih i drugih je samo delimično tačna – svodi se na navođenje pojedinačnih primera koji idu u korist one opcije koja se zastupa, svesno „zabašurujući“ onu drugu stranu. Biračko telo se plaši posledicama – bilo ostanka, bilo izlaska. Ono što je značajno je da Velika Britanija bilo kao član Evropske Unije ili ne – svakako neće biti vojno-politički rival, već hoće i može da bude samo saveznik evropskom bloku. Pokušaji Nemačke, manje ili više vešto prikriveni briselskim mehanizmima i normama, ne mogu da privuku jednu ozbiljnu zemlju kakva je Britanija da uđe u nekakvu „zajednicu država“, da joj preda celokupan ili deo sopstvenog suvereniteta. Britanski političari koji su u prethodnom vremenu bili „funkcioneri“ u Briselu su po pravilu bili ili bivši igrači na domaćoj sceni, ili totalno nepoznati i bezlični birokrate na koje njihova zemlja nikada nije ozbiljno računala.

Ako je nekada postojala privlačnost članstva u Evropskoj Uniji, događaji u poslednje dve godine u potpunosti su urušili taj koncept. Zamišljena kao demokratska zajednica ravnopravnih evropskih naroda pokazala je u praksi da to nije. Pretvorila se u tamnicu u kojoj mora da se igra po diktatu i u interesu jedne dominantne nacije – Nemačke. Pokušaj da se vodi zajednička ekonomska politika nužno vodi ka dominaciji onoga čija je ekonomija najefikasnija – a zna se čija je. Ponašanje ministra finansija Nemačke Volfganga Šojblea u prošlogodišnjim događajima sa bankrotstvom Grčke je blago rečeno neprihvatljivo, nesolidarno i arogantno.

Sa druge strane, pokušaji da se proklamuje i vodi centralizovana spoljna politika uzaludni su. Jer takva spoljna politika postoji samo u glavama briseliskih birokratskih marioneta, kojima mogu naivno da veruju lideri zemalja –kandidata za članstvo u Uniji, usled svoje gluposti ili što je još gore korumpiranosti. Da stvari nisu u redu – najbolje svedoči kriza sa izbeglicama iz Sirije i drugih dalekih zemalja. Vizije (opet) Nemačke kao recept za prevazilaženje krize su se pokazale kao pogrešne, štetne i netačne. Pri tome se niko iz spoljnopolitičkog establišmenta Evropske Unije nije usudio da bar stidljivo napomene svom „velikom bratu“ da nije moguće voditi ama baš nikakvu politiku po pitanju izbeglica dok se ne otklone neposredni uzroci krize na Bliskom istoku. A to je pogubna politika instrumentalizacije takozvane Islamske države za „regulisanje“ političkih dešavanja i instaliranje režima po volji Ujaka Sema.

Sve ovo su činjenice koji će glasači u Velikoj Britaniji morati imati na umu kada glasaju o sudbini svoje zemlje unutar ili izvan Evropske Unije. A britanski političari ove ili one provinijencije i dalje će zauzimati stavove o ovom pitanju. Predsednik vlade Dejvid Kameron i lider Konzervativne strane tokom svog delovanja menjao je mišljene po ovom pitanju – u skladu sa aktuelnom konjukturom. Sada je na poziciji da treba ostati u Evropskoj uniji. Referendum je za njega samo sredstvo političkog marketinga.

Zimus je bilo pregovora o uslovima pod koji Britanija pristaje da ostane u Uniji – kompromis je teško postignut. A to još jednom potvrđuje veštinu Britanaca da postignu ono što je dobro za njihovu zemlju, a različito je od uslova pod kojima drugi moraju da se ponašaju. Podsetimo se samo da Britanija ne učestvuje u Šengenskom sporazumu i ne koristi zajedničku valutu Evro, već insistira na svojoj funti. Londonski Siti je najznačajniji finansijski centar na tlu Evrope, a prihvatanje Evra bi značilo da se centar evropskih finansija seli u Frankfurt – što nikako ne odgovara Britaniji.

Ako izbor Britanaca bude da izađu iz Evropske Unije, to neće značajno pogoditi njihovu ekonomiju, koja je u mnogo čemu sasvim samostalna i nezavisna. Tačno je da se većina britanske spoljno-trgovnske razmene odvija sa partnerima iz Unije, ali nije verovatno da će se uspostavljeni trgovački odnosi ili režim razmene (carine, takse i sl.) menjati u slučaju izlaska Britanije.

Zbog svega navedenog treba celu kampanju „za“ i „protiv“ shvatiti kao suštinski nevažnu za dalju egzistenciju Velike Britanije. To je samo još jedna manifestacija demokratskog prava nacije da odlučuje o sopstvenoj sudbini. Možda ponašanje Britanije spram Evropske Unije može da posluži kao model političarima u zemljama-kandidatima kako treba u procesu pregovaranja postavljati i braniti sopstvene interese – umesto snishodljivosti pred onima koji predstavljaju Uniju.

2 Comments

  • […] prethodnom napisu o BREXIT-u (Brexit – Britanija na EU raskrsnici), zauzeo sam poziciju da se ništa spektakularno neće dogoditi – jer Britanija ima veliku, […]

  • Mozda (nekim) Britancim izgleda nevazno da li ce ostati, ili izaci iz EU.
    Ali za sve ostale stanovnike ovog kontineta je veoma bitno da ostanu.
    U suprotnom, pocinje domino efekat: izlaze Austrija, pa redom Svedska, Finska, i raspada se EU, sa katastrofalnim posledicama za sve, a pogotovu za bedne balkanske polu-kolonije. Mir u svetu bi bio verma ugrozen, o ekonomskom krahu da ne govorimo.

Ostavite odgovor