SUPERMEN_U_PREDIZBORNOM_CIRKUSU

SUPERMEN U PREDIZBORNOM CIRKUSU

Zbog čega bi se neko sa tako ubedljivom parlamentarnom većinom i dominacijom nad svim sferama života u Srbiji osećao inferiorno ili ranjivo? Da li su predsednički izbori za njega u stvari borba na život i smrt? Da li samo na funkciji premijera ili predsednika on može da održava mit o svojoj svemoći, bezgrešnosti i sveznanju? Može li jedino tako da nastavi sa prikrivanjem brljotina i svinjarija njegove kamarile?

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Đavo je odneo šalu! Predizborni cirkus se zahuktava, a nervoza vladara i njegove arogantne i ohole kamarile poslušnika je sve prisutnija. Simptomi su vidljivi i iz aviona. “Genijalna” provokacija sa “srpskim” vozom, ratno-huškačke izjave „sedećeg“ predsednika, sramotna naručena sudska presuda za klevetu protiv nedeljnika NIN, pokušaj prevare građana od strane Elektrodistribucije, TV nastup “nepostojećeg” savetnika kancelarije za KiM i njegov brzometni otkaz, hapšenje za vreme vožnje službenim kolima Ministarstva rada osumnjičenog lica koje je brat državnog sekretara  – samo su simptomi alarmantnog stanja rasula i bestidne vladavine, kojoj prisustvujemo.

Iznerviran, premijer Slovačke Robert Fico pre neki dan je reagovao na bezobrazno napumpane račune za gas koje je nacionalna distributivna kompanija poslala građanima. On je rekao da građani ne treba da ih plate, već da ih pocepaju. Premijer Srbije je na sličnu manipulaciju reagovao tako što je „oštro izgrdio svog nevaljalog dečka“ – direktora Elektrodistribucije. Znači bezobzirno je stao u zaštitu nestručnosti, gluposti ili kriminala, umesto da ga odmah smeni zbog njegove objektivne odgovornosti. Svoje građane ostavio je na milost i nemilost „svojim“ lopovima ili neznalicama, koji umesto da priznaju i otklone (ne)namernu grešku ne planiraju da građanima vrate novac. Elektrodistribucija je potrošačima osiono rekla da podnesu prigovore – o kojima će sam krivac (Elektrodistribucija) odlučiti – a neosnovano uzete pare će uračunati u buduće račune. Toliko o „supermenu“ koji 24 sata dnevno radi za svoje građane.

Reklo bi se da je ovaj slučaj kao rođen za nezavisnu instituciju zaštitnika građana – ali mi imamo zaštitnika lepog kao slika koji je trenutno preokupiran sopstvenom kandidaturom za predsednika, a ne svojim poslom. Ali zato uz njega stoji deo opozicije i “kvazi opozicije”, nesposobne (ili možda nezainteresovane) da artikulišu opravdano nezadovoljstvo onog segmenta nacije kojem mozak nije totalno spržen. Nažalost, ne postoje bilo kakvi egzaktni podaci koliko je lobotomiranih, a koliko još uvek mislećih građana/glasača u Srbiji. Sve računice gospodara, ali i opozicije su zasnovane na čistom nagađanju i pretpostavkama – znači vradžbinama. Na primerima Britanije i Amerike se pokazalo da se ne može verovati čak i renomiranim agencijama za ispitivanje javnog mnjenja, odnosno da su debelo grešile.

„Vrhovni alhemičar“ na vlasti je ubeđen da uz pomoć kriptonita i svojih supermenskih sposobnosti može da prikrije sve svoje neznanje u vođenju države, kao i nesposobnost i alavost svojih ortaka, kumova i „saradnika“. On zna da sigurno može računati na oko 1,8 miliona glasova, od mogućih preko šest miliona – koliko zvanična statistika procenjuje da ima upisanih na biračkim spiskovima. Nakaradni izborni sistem, koji je mnogo godina ranije za svoje potrebe osmislio mefistovski režim Slobodana Miloševića, gotovo da garantuje siguran uspeh na parlamentarnim izborima, što je već tri puta isprobao (2012, 2014 i 2016). Dominacija medijima, tokovima novca i izvorima finansija gospodaru života i smrti u Srbiji garancija su da su za njega bilo kakve izborne trke unapred dobijene. Ali, nikada se ne može predvideti kada će da nekome dođe sudnji čas – odnosno da se padne sa vlasti.

Svakog normalnog i razboritog čoveka čudi zašto se opozicija prosto utrkuje na takvu „klanicu“, kad god je on objavi. Opozicija mora stalno da problematizuje sam izborni sistem i da uopšte ne učestvuje na takvim kvazi-utakmicama gde se unapred zna pobednik. Tačno je da su se „beli listići“ pokazali kao neefikasno sredstvo otpora – zbog prelivanja glasova kod „Dontovog sistema“ koji (na žalost) važi. Veštačko ujedinjavanje heterogene i atomizirane opozicije se takođe pokazalo pogrešno rešenje. Jedino ujedinjavanje opozicije mora da se obavi oko ideje potpunog i sveobuhvatnog bojkota bilo kojih izbora pod postojećim uslovima. Oni koji to ne shvataju ili su suviše naivni, ili samo mare za svoje interese. Neka se gospodar sam bira na svojim izborima, neka osvoji svih 250 mandata i svuda postavi svoje „stručnjake“  za ministre, državne sekretare, savetnike, direktore javnih, tajnih preduzeća i agencija, visoke i niske funkcionere.

Ali predstojeći izbori u aprilu nisu parlamentarni, već predsednički. A oni se odvijaju po znatno drugačijim izbornim pravilima (dvokružni većinski sistem). Jeste, svi „kečevi iz rukava“ i dalje su mu na raspolaganju (kontrola novca i medija), ali treba se odlučiti za ime predsedničkog kandidata. Naravno, to je samo i isključivo njegova odluka – jer od svojih vrlih saradnika niti očekuje, niti može da dobije dobar savet. Sve što može je da dobije podilaženje, servilnost i ulagivanje. Ako za kandidata odabere bilo kog „saradnika“, vrlo dobro zna da je to gotovo siguran poraz.

Zbog čega bi se neko sa tako ubedljivom parlamentarnom većinom i dominacijom nad svim sferama života u Srbiji osećao inferiorno ili ranjivo? Da li su predsednički izbori za njega u stvari borba na život i smrt? Da li samo na funkciji premijera ili predsednika on može da održava mit o svojoj svemoći, bezgrešnosti i sveznanju? Može li jedino tako da nastavi sa prikrivanjem brljotina i svinjarija njegove kamarile? Bojim se da odgovori na sva gore postavljena logička pitanja ne spadaju u domen politike, već u domen jedne druge discipline, takođe na „p“ – psihijatrije.

Ako sam sebe postavi za predsedničkog kanidata – odriče se funkcije premijera koja po ustavu ima sva moguća ovlašćenja potrebna za upravljanje. A dobija samo protokolarne ingerencije „engleske kraljice“. Tu taktika odlaganja imenovanja kandidata ni malo nije od pomoći – osim što jasno eksponira njegovu paranoičnu nesigurnost. Jednostavno, on brzo mora da donese nekakvu odluku i da se suoči sa njenim eventualnim posledicama.

Raspuštanje parlamenta i istovremeno sazivanje parlamentarnih i predsedničkih izbora deluje kao primamljiva opcija „A“ – jel bi onda moglo da na parlamentarnoj listi bude nosllac (odnosno da se lista zove po njemu), a da na predsedničkom „tiketu“ opet on bude kandidat. To bi kod njega bar malo odstranilo strah od mogućeg gubitka. Već varijanta „B“ – da uz parlamentarne izbore idu i predsednički sa nekim drugim (od njega odabranim kandidatom) čini ga ranjivim. Jer je sigurno da „njegov“ kandidat teško može pobediti bilo koga.

Možda bi se odlučio da uz parlamentarne izbore istovremeno sam bude predsednički kandidat, ali se boji da bi to moglo da izazove ljutnju i uznemirenje kod stranih faktora moći, kako sa zapadne, tako i sa istočne strane. Jer ne postoji logika ili argumenti kojima mogu da se opravdaju četvrti parlamentarni izbori u roku od samo pet godina – a da pri tome nije dolazilo do značajne prekompozicije vladajuće većine. Izbori nisu nečija igračka da se sazivaju skoro svake godine iz čiste obesti, ili patološke potrebe da se do kraja uništi svaka opozicija. To je sprdanje sa demokratijom i zloupotreba osnovnih vrednosti savremenih država. A to se ne može tolerisati nikome i nigde! Pitate se zašto? Zato što država na čelu sa takvim čovekom predstavlja faktor nesigurnosti i nepredvidljivosti (tempiranu bombu) – a to nije moguće, niti dozvoljeno bilo gde i bilo kada.

2 Comments

  • dragana kaže:

    Bravo Srle. Pozdravljam te.
    dragana

  • Jerry kaže:

    Odlična analiza vlasti i njenih mehanizama! Mišljenja sam da čak i Toma Grobar uz pomoć medija i novaca može u drugom krugu glatko da pobedi, nedefinisanog Vuka, anemičnog Jankovića koji ne koristi svoju mogućnost da žestoko i konstantno napada vlast sa pitanjem dokle je stigla istraga za rusenje u Sava maloj! Ili to ostavlja za predizbornu trku!

Ostavite odgovor