STOLICE_NA_ASTALE-Demokratska stranka od najjače opozicione stranke preko vladajuće do raspada

STOLICE NA ASTALIMA – Demokratska stranka od najjače stranke do raspada

U zadimljenoj krčmi Demokratske stranke konobar je već okrenuo stolice i stavlja ih na astale. Sledi – fajront!

 

Autor: Dragan Banjac

 

Došao je i četvrtak, 10. decembar, kada je Borislav Stefanović, potpredsednik Demokratske stranke, priopštio da je podneo ostavku (posle 13 godina) i iščlanio se iz DS. Ali Borko nije oran da vrati i poslanički mandat! Treba mu pozornica (i apanaža) zarad formiranja pokreta „Levica Srbije – Borko Stefanović“. Kap koja mu je prelila čašu, bilo je imenovanje Bojana Dimitrijevića za nosioca liste na Čukarici, „budući da se Dimitrijević zalaže za rehabilitaciju Milana Nedića”. Stefanović je lako zaboravio šta je sve progutao dok je vatreno podržavao sve ono za što se zalagala njegova dojučerašnja stranka.

Svi predsednici Demokratske stranke
Ljubomir Davidović (19.2.1919 – 1940), Milan Grol (1940 – 1945), dr Dragoljub Mićunović (1990 – 1994),   dr Zoran Đinđić, (1994 – 2003), Boris Tadić (2004-2012), Dragan Đilas (2012 – 2014) i Bojan Pajtić od 31. maja 2014. godine.

A kako je sve počelo? U leto 1990. godine jedna beogradska podosta heterogena družina mnogo puta se sastajala radi formiranja/obnavljanja Demokratske stranke. Ključna sedeljka bila je, kažu, na petom spratu zgrade Borbe i na kraju su se među osnivače upisali Dragoljub Mićunović, Radosav Stojanović, Borislav Pekić, Zoran Đinđić, Gojko Đogo, Kosta Čavoški, Milovan Danojlić, Vladimir Gligorov, Miodrag Perišić, Marko Janković, Dušan Vukajlović, Desimir Tošić i Slobodan Inić. Nekoliko dana posle prve izborne skupštine poslednjih dana septembra 1990 obnovljena DS za predsednika je izabrala profesora Dragoljuba Mićunovića, a za „premijera”, predsednika Izvršnog odbora Zorana Đinđića.

Nekoliko nedelja ranije poslednji sa spiska osnivača (Slobodan Inić) poslao mi je kraće pismo u Dubrovnik (gde sam deceniju i paljda stolovao kao dopisnik gore pomenutog lista koji nije skrivao svoju odanost i poslušnost reformistima Anta Markovića). A Inić je imao potrebu da mi odgovori na nekoliko telefonskih zanimanja o sastavu klike, namerama, pravcima…

Odlučio se za pismo jer, kako je govorio, telefonom uvek nešto previdi. Nije bio opširan. “Ima ti tu svega, umnih, obrazovanih, pokvarenjaka, skrivenih i neskrivenih nacionalista i voda mi se čini dosta mutna. Ne bih je pio, a teško da bih u njoj mogao i da plivam… Više o svemu kad se vidimo. Kakvo je more?”

Evo kratkog preseka osnivača.

Dragoljub Mićunović, rođen u Toplici (1930), hapšen još kao osamnaestogodišnjak i bez optužnice i suđenja 20 meseci proveo je u zatvoru i na Golom otoku. Izlaskom na slobodu upisuje i završava studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954), a šest godina kasnije biran za asistenta na katedri za filozofiju. Dvadesetjednu godinu kasnije Skupština Srbije donosi (neustavnu!) odluku kojom Mićunovića i šest njegovih kolega (Ljubomir Tadić, Mihajlo Marković, Zagorka Golubović, Nebojša Popov, Svetozar Stojnović i Miladin Životić) proglašava „politički nepodobnim” i uklanja ih sa Beogrdskog univerziteta. Petnaest godina kasnije vratio se profesorskoj profesiji. Autor je pet knjiga i više od sto naučnih radova. Profesor se, inače, pokazao kao politički veoma žilav. Radio sam s njim nekoliko intervjua i šteta je što ovde ne mogu da kažem neke stvari rečene u poverenju. To ostaje pod pečatnim voskom.

Na osnivačkoj skupštini DS 1990. godine izabran je za predsednika, reizabran je dve godine kasnije, a 1992. podneo je ostavku i 1994. oformio Centar za demokratiju koji će dve godine kasnije prerasti u novu političku partiju – Demokratski centar.

Micunovic_Djindjic

Prvi predsednici obnovljene Demokratske stranke – Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić

Zoran Đinđić, rođen je 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac Dragan bio oficir JNA. U knjizi rođenih upisan je kao 128. dete rođeno te godine. Kasnije je govorio da je to bilo dovoljno kasno da ne (u)padne pod iluziju titoizma. Gimnaziju završava (1970) u Beogradu, Filozofski fakultet (1974) takođe, a pet godina kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Konstanci. Tvrdio je da Marks ne samo da nije bio najveći nego da „uopšte nije filozof”. Za njega se svojevremeno zauzimao i veliki Vili Brant i, umesto u zatvoru, našao se u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva” kod Jirgena Habermasa. Bio je viši naučni saradnik Centra za folozofiju i društvenu teoriju, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Savezne skupštine. Stigao je da se bavi i profesurom – na novosadskom Filozoskom fakultetu. Autor je nekoliko knjiga: „Subjektivnost i nasilje”, „Jesen dijalektike”, „Jugoslavija kao nedovršena država”, „Srbija ni na istoku ni na zapadu”, a preveo je i brojna filozofska dela.

Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. godine. Zoran Đinđić je ubijen u atentatu 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Republike Srbije. (Nešto više o Đinđiću napisao sam povodom, valjda prve godišnjice ubistva pod naslovom Hteo je za nas, ali nije mogao umesto nas.)

Vojislav Koštunica (Beograd, 1944), završio je Pravni fakultet u Beogradu gde je i doktorirao 1974. godine. Od 1970. do 1974. godine bio je asistent na Pravnom fakultetu, u vreme hajki i političkih progona tokom kojih je 1971. stao na stranu svog profesora dr Mihaila Đurića. Ubrzo je proteran sa Pravnog fakulteta. Petnaest godina kasnije odbio je poziv da se vrati na Fakultet. Objavio je veliki broj radova iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i političke filozofije. Zbog neslaganja sa Zoranom Đinđićem osniva (1992) Demokratsku stranku Srbije, čiji je predsednik bio sve do povlačenja iz političkog života u proleće 2014. godine. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine.

Koštunica je pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i postao predsednik SR Jugoslavije. Tu funkciju obavljao je od 7. oktobra 2000. godine 7. marta 2003, a biran je (3. mart 2004 – 7. jul 2008) i za srpskog premijera. U Koštunićima, pod Ravnom gorom i Suvoborom je ognjište porodice Koštunica. Ranije su se Koštunice prezivali Damljanović. Jovan Damljanović, Koštuničin pradeda, bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića, tada je prozvan Koštunica… Njegovim prezimenom bavili su se mnogi, posebno Danica Drašković u svom (SPO) stranačkom listu Srpska reč. Reč je o pristojnom čoveku koji je bez damara i okovan srpskim nacionalizmom, đa zdravim, đa onim drugim…

Radoslav Stojanović (Obrenovac, 1930) završio je Pravni fakultet u Beogradu na kome je doktorirao iz oblasti međunarodnog prava. Od 1960. do penzionisanja 1996. godine bio je predavač na predmetima Međunarodno javno pravo i Međunarodni odnosi, kasnije je bio pravni savetnik MIP Srbije i ambasador Srbije u Holandiji. Zastupao je Srbiju u sporu povodom tužbe koju je protiv nje podnela BiH Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Priređivač je obimne, dvotomne knjige dokumenata „Srbija pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu” (Njegova kćerka Dubravka, ugledna je istoričarka i profesorka Beogradskog univerziteta, inače supruga pisca i izdavača Ivana Čolovića).

Gojko Đogo (1940), pesnik. Zbog zbirke „Vunena vremena” 1981. godine u krivičnom sudskom procesu koji je privukao veliku pažnju domaće i inostrane javnosti osuđen na dve godine zatvora zbog „vređanja lika i dela Josipa Broza Tita”. Nakon osnivanja DS i početka serije ratova na jugoslovenskom prostoru, aktivno se angažovao na odbrani i zaštiti „srpskih nacionalnih interesa”. Početkom devedesetih postao je predsednik Udruženja Srba iz BiH, potom i senator Republike Srpske. Đogo je i potpredsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.

Borislav Pekić (Podgorica, 1930 – London, 1992). jedan je od najuglednijih i najčitanijih pisaca srpske književnosti. Nakon položene mature u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu, od 1948. do 1953. izdržavao je kaznu u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Nišu, kao pripadnik Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Osuđen na petnaest godina strogog zatvora i 1953. pomilovan, nakon čega je studirao eksperimentalnu psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. Od 1971. godine živeo je u Londonu, a uvođenjem višestranačja biran je za potpredsednika i člana GO DS. Za dopisnog člana SANU biran je 1985. godine, bio je član Krunskog saveta, potpredsednik PEN centra Beograd, član PEN centra London.

Kosta Čavoški (Banatsko Novo Selo, 1941), završio Pravni fakultet u Beogradu, na istom doktorirao 1973. godine. Dve godine kasnije jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća PF izbačen je zbog „moralno-političke nepodobnosti”. Na Fakultet je vraćen 1. januara 1991. godine u zvanju redovni profesor. U novoosnovanoj DS  na izborima za predsednika poražen je od Dragoljuba Mićunovića. Ubrzo napušta DS, sa Nikolom Miloševićem osniva Srpsku liberalnu stranku, postaje njen potpredsednik. Poslednje dve decenije Čavoški je ulagao ogromnu energiju u pravno-teorijsku kritiku Haškog suda,  predsedava Međunarodnim odborom za istinu o Radovanu Karadžiću. Član je Krunskog saveta, ali nikako da postane akademik. Kosta je (2003) izabran samo za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a zli jezici i konobari u beogradskoj Francuskoj ulici broj sedam kažu da mu je Matija Bećković rekao da nikad neće postati akademik jer je „mali i Čavoški”.

Marko Janković, jedan od najpopularnijih radio-novinara (voditelja) tog doba, autor niza emisija na Radiju Studio B i drugim stanicama. Napustio DS i prišao novostvorenoj (Koštuničinoj) Demokratskoj stranci Srbije. Iskreni nacionalista, posle 5. oktobra nastavio politička lutanja, a danas sebe ne vidi ni u jednoj stranci. U poslednje vreme ima autorsku emisiju na Radio Beogradu 202.

Milovan Danojlić (Ivanovci kod Ljiga, 1937). Pripada krugu najistaknutijih srpskih književnika, veliki poznavalac jezika. Romansijer, pesnik, dečiji pisac, prevodilac, autor pedesetak knjiga i dobitnik gotovo svih domaćih književnih nagrada, uključujući i NIN-ove nagrade za roman godine „Oslobodioci i izdajnici”. Član je vanrednog sastava SANU, sinovi su mu odslužili francusku vojsku, a Mića (kako su ga zvali u Borbi, gde ga nisam zatekao) sa slikarom Milošem Šobajićem ljubi Srbiju zarad lične koristi.

Vladimir Gligorov (1945), završio je beogradski Ekonomski fakultet, gde je i doktorirao. Bio je učesnik studentskog pokreta 1968. godine, član redakcija uglednih časopisa Ideje, posvetio se analizi makroekonomskih procesa, javnih finansija, ekonomije tranzicije, kao i političkoj filozofiji. Posle odlaska iz Beograda u Beč, početkom devedesetih, postao je jedan od vodećih analitičara na Institutu za međunarodna ekonomska istraživanja. Bio je član je Političkog saveta Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomira Jovanovića.

Miodrag Perišić (1948, Subotica – 2003, Otava), u vreme osnivanja DS bio je glavni i odgovorni urednik „Književnih novina”. U nekoliko mandata bio je potpredsednik Udruženja književnika Srbije, član Međunarodnog Pen kluba, a od 1988. do 1992. godine bio je predsednik Srpskog Pen centra. U saveznoj vladi Milana Panića biran je za ministra informisanja, a na dužnosti potpredsednika DS bio je od 1994. do 2000. godine. Jula 2001. godine postavljen je za ambasadora SR Jugoslavije u Kanadi, gde je iznenadna preminuo godinu kasnije.

Dušan Vukajlović (Pančevo, 1948 – Beograd, 1994), pesnik, (istočno)hercegovačkih korena. U srpskom pesništvu javio se kao jedan od najzanimljivijih autora u novoj pesničkoj generaciji početkom sedamdesetih godina. Između 1972. i 1980. godine objavio je četiri pesničke knjige, potom se usmerio na delanje u Udruženju književnika Srbije, kao višegodišnji sekretar organizacije. Nakon istupanja iz DS radio je na stvaranju Demokratske stranke Srbije.

Slobodan Inić (Zrenjanin, 1946 – Beograd, 2000), završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Na Katedri za političku sociologiju na tom fakultetu odbranio je i doktorsku tezu, posvetivši se institutskom naučnom radu. Stranački angažman u DS kratko je trajao i Inić se posvetio analizi uzroka razbijanja Jugoslavije. Najviše tekstova objavio je u Borbi i Našoj Borbi, a nekoliko godina bio je dopisnik Radija Slobodna Evropa.

U izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Inić je objavio veoma zanimljivu knjigu Portreti, u kojoj je verno „oslikao” Veljka Kadijevića, Mirjanu Marković, Momira Bulatovića, Milana Milutinovića, Miću Popovića, Dobricu Ćosića, Vuka Draškovića, Biljanu Plavšić… Ta knjiga nastala je tokom zime 1999. u Lučici kod Petrovca na moru, a ugostili su ga Nada i Vojo Jovanović. Vojin otac Niko (Andrijin) godinama je udomljavao Petra i Ivana Stambolića. U svojoj kući, jedva dvesta metara udaljenoj od plaže, pričao je kako se svojevremeno ekspresno obreo u Stambilićevom kabinetu. Razlog – navodna Ivanova švalarecija s poznatom beogradskom glumicom. Upadne Niko u kabinet i neće sa Ivanom ni da se pozdravi, samo kaže: „Zovi Kaću i kaži da nije istina…”

Rezultati DS na izborima od 2000. godine
Na izborima 23. decembra 2000. godine DOS – 2.402.387 (64,8 odsto) glasova – 176 poslanika, 2003. godine DSS – 678.031 (17,72) – 53 poslanika (DS – 481.294 (12,58) – 37 poslanika), 2007. godine DS – 915.014 (22,71) – 64 poslanika, 2008. godine (11. maja) Zajedno za evropsku Srbiju (sa DS) – 1.590.200 (38,4 odsto) glasova – 102 poslanika, 2012 – 940.659 glasova (67 poslanika) i 2014 – 216.634 glasova i 19 poslanika.

Ubistvom Zorana Đinđića stranka je bila osuđena na propadanje. Njegov naslednik  Boris Tadić koji se nekim čudom sa liste pod brojem bliži dvesta nekako dovukao na čelo očito nije bio dorastao da vodi „žute”. Njegovi politički protivnici spočitavali su mu da previše drži do mišljenja svog oca Ljubomira i „drugog tate”, „čika Dobrice” (Ćosića).

Pre nego što je premijer i predsednik DS Zoran Đinđić likvidiran, njegova stranka imala je u Narodnoj skupštini pedesetak poslanika koji su u parlament ušli sa liste DOS (Demokratska opozicija Srbije). Istovremeno, uživala je podršku oko petnaest odsto građana Srbije. Nakon Đinđićevog ubistva, DS postaje najpopularnija stranka u Srbiji, ali ispostavilo se da je to kratkog daha. U leto 2003. godine opozicija pokreće brojne afere čiji su glavni akteri ljudi iz Đinđićevog najbližeg okruženja. Kulminacija je dostignuta „skandalom Bodrum”, da bi na kraju bili raspisani vanredni parlamentarni izbori nakon kojih DS-a više nema u republičkoj izvršnoj vlasti.

Tri godine nakon ubistva Zorana Đinđića DS u biračkom telu ima najveću popularnost u njenoj istoriji. U Skupštini ma 32 poslanika, najviše što je dobila izlazeći samostalno na izbore. Na ponovljene predsedničke izbore 2004. godine DS prvi put izlazi sa svojim kandidatom i Boris Tadić postaje predsednik Srbije. Prethodno je na neuspelim izborima Dragoljub Mićunović bio je kandidat DOS-a, a Miroljub Labus grupe građana. Poredeći Đinđićevu i Tadićevu DS, analitičari tvrde da je Đinđić stranku vodio ka tome da bude stožerna stranka promena i da se njegovim odlaskom pokazalo da mehanizam koji je postojao u njegovo vreme, koncepcija stranke-preduzeća, traži koordinaciju i tim, dok se ne iskristališe novi lider – Boris Tadić. Ubrzo u DS nije bilo nikoga od Đinđićevih najbližih saradnika. Čedomir Jovanović osnovao je LDP, Zoran Živković, posle izleta u vinarstvo takođe je osnovao Novu stranku…

Tevabija
Da ne tragate tevabija je naš turcizam koji znači pratnja, svita, družina i (pod b) jednomišljenici, sledbenici, pristalice… (Rečnik SH književnog jezika, knjiga šesta, S-Š, strana 161). Evo nekolicine istaknutih: Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić, Dušan Petrović, Goran Pitić, Nemanja Kolesar, Zoran Janjušević (savetnik u DS, bivši vozač šefa policije Republike Srpske!), Slobodan Gavrilović, Vladimir Beba Popović, Dragoljub Marković iz Surčina („Krmivo-produkt”, nosač kovčega i finansijer DS), Miodrag Kostić („Šećerko” koji je za tri evra pokupovao šećerane), Čedomir Jovanović, Dragan Šutanovac, Gordana Čomić, Jelena Trivan…

Dok je vodio stranku i Srbiju Tadić je, rečeno sportskim rečnikom, podsećao na golmana paradera koji prima „pacerske golove”. Okružio se starim pajtosima iz kraja, muzičarima i ljudima kojima je bliža estrada nego ozbiljna politika, koji su uz njega videli šansu za brzo bogaćenje i osvajanje brojnih lokala u centru Beograda. Da je hteo mogao je da spasi DS, ali se umesto sa sposobnima, okružio poslušnicima.

U njegovoj politici ništa nije išlo do kraja. U kontaktima sa svetom, čak i sa većim igračima (Brisel, SAD, Angela Merkel, Stjepan Mesić…) išao je na geg i laka obećanja, nakon čega bi sve opet ostajalo „parkirano”. Išao je u Srebrenicu, ali nije imao snage da nešto kaže, (po)mirio četnike i partizane, sparivao Crkvu (popove) i Internet… Bio je predsednik Stranke, Države, ali se petljao u premijerska posla, ministra spoljnih poslova, možda i patrijarhove poslove, čak stizao da često razgovara i sa Novakom Đokovićem. Milorada Dodika posadio je pored sebe na stranačkim konvencijama i u VIP ložama na važnijim sportskim događajima…

U nadmetanju sa Draganom Đilasom pre tri godine najavljivao je duel, ali je „meč” predao bez borbe. Slabiji igrači najsrećniji su kada iz kluba ode glavni baja. Tako je Boris nasledio prevelike Zoranove cipele, Đilas nešto manje njegove, a na kraju je sve palo na vojvođanskog glavnog demokratu Bojana Pajtića. Pre dve godine (6. maja 2012) dobio je 48,33 odsto glasova i od 120 poslanika imao čak 58 svojih. Novoformirana SNS (tada Tomsilava Nikolića) dobija 18,33% (22 poslanika), Ivica Dačić 18% (22), Liga socijaldemokrata Vojvodine večitog Nenada Čanka 10,83% (13), Savez vojvođanskih Mađara 5,83% (7), Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja 4,17% (5), DSS 3,33% (4) i LDP Čedomira Jovanovića 0,83% i jedan mandat u Skupštini Vojvodine.

Šta je Pajtićev problem? Najpre mu je potpredsednik Goran Ješić najavljivao ostavku jer „DS nema većinu u parlamentu” i ne sarađuje sa drugima. Pokušajte da nađete tri stabilna glasa za prevagu i videćete da to nije lako. Srpska napredna stranka (Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić) mu je uzela Mađare, Dačić je već tu, sa Koštuničinima i Šešeljevima ne bi baš – i preostaje mu jedan “el-de-peovac”. Pre(dugo) se čeka da Vučićevi pokupuju dovoljno poslanika i „žutima” preotmu gazdovanje nad Pokrajinom. Zašto to nije učinjeno? Možda i zbog „saznanja” da je srpskom premijeru ovogodišnja ličnost godine (Angela Merkel) rekla da ne dira Pajtića.

Pred zgotovljenje ovog teksta juče (subota, 12. decembra) u beogradskoj šetačkoj džadi sretoh bivšeg žestokog pristalicu DS, koji godinama nije propuštao stranačke mitinge i podržavao ih, klicao i mahao zastavama, a odnedavno je u Šešeljevom kraguju (jastreb) otkrio Evropljanina. „Dabogda Vučić vladao stotinu godina!” Na insistiranje na razlozima ove želje/kletve kaže da AV „priča o Evropi”, a na primedbu da je i „njegov” veseli Boris (Tadić) pričao o Evropi čovek (iz moje branše) koji se ovajdio na aplaudiranju DS i koji se ne baš davno hvalio da je na jednoj promociji demokrata bio „odmah uz Šutanovca i Miroslava Ilića” i na poklon dobio (tada) veoma vredan mobilni telefon. Toliko košta čovek-krpa!

Čika Ljuba Davidović, osnivač Demokratske stranke

Čika Ljuba Davidović, osnivač Demokratske stranke

Stvara se jedno novo mišljenje zasnovano na staroj pogrešci (Titovo vreme je bilo raj u poređenju sa Miloševićevom Srbijom) da su demokrate mogle mnogo i da (osim grešaka i pljačkanja) nisu učinile ništa (tačno!), ali to nije razlog za prevagu da se daje bezrezervna podrška „demokratama” koje se samo drukčije zovu. Niko ne zalazi u suštinu i često se na ovom balkanskom razmeđu porede narodni predvodnici iz različitog vakta – Milošević sa Titom, Đinđić sa Krcunom (Slobodan Penezić – prim. D.B.), a ne bih se iznenadio ako bi neko Bojana Pajtića popeo do Ljubomira M. Davidovića (Vlaško Polje, 12/24. XII 1863 – Beograd, 19. II 1940), prvog predsednika DS. Zahvaljujući poč. Desimiru Tošiću (19. II 1920. Bela Palanka – 08. II 2008. Oksford, Velika Britanija) imam u svojini Spomenicu Ljubomira M. Nenadovića.

„Došao u kuću Davidovićevu jedan Kosmajac. – Ja, evo dođoh do tebe, gospodin Ljubo. – Dobro došao. Sedi. Kojim dobrom? – Pa dođoh do tebe da ti se požalim. – Šta ima? – Eto, zvao me sreski načelnik u kancelariju. Ispsova me što sam glasao za tebe. Pa na kraju, stid me je da ti kažem, udari mi šamar po obrazu. – A ti? – Ja, eto, dođoh da ti se požalim. Poslužio sam ga kavom. Razgovarali smo dugo o selu. U neko doba diže se Kosmajac. – Pa da idem, gospodin-Ljubo! Vreme je. – Hajde. S Bogom pošao! – A ti mi ništa ne reče šta da radim. – Na šta ti to misliš? – Pa na onog našeg kapetana. – A to? Pa ništa. Čekaj da te zovne opet, pa okreni onaj drugi obraz. Ja vidiš, ne bih otrpeo da sam bio na tvom mestu”, rekao je Davidović svom Kosmajcu, a vi uporedite današnje Kosmajce sa Davidovićevim naslednicima.  

Na kraju i mišljenje bivše dugogodišnje iskrene (bez računa i interesa) pristalice DS. Moja kuma, glasovita očna doktorka (S.Đ.) kaže da joj je žao „što više ne postoje”. U zadimljenoj DS krčmi konobar okreće stolice i stavlja ih na astale. Sledi – fajront!

Ostavite odgovor