STAKLENE_FASADE-BUDUĆNOST_GRADNJE111

STAKLENE FASADE – BUDUĆNOST GRADNJE

Ukoliko projektanti mogu da obezbede put za „bekstvo“ toplog vazduha, posebno iz oblasti unutar strukturalne staklene fasade, tako da se ovaj zarobljeni topli vazduh ne širi u unutrašnjim prostorima – to bi zaista pomoglo u zadržavanju toplotnog komfora za stanare ovih prostora sa manjim opterećenjima za klimatizacione uređaje.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Graditi objekat za poznatog naručioca, bez uplitanja njegovih ličnih želja i afiniteta, gotovo je nemoguće. Pitanje je samo gde je tanka granica između dobrog projektovanja i pukog ispunjavanja želja investitora. Jer tu može da nestane linija koja definiše razliku između kompetentnog projektanta/graditelja i kicoša.

Potreba za fleksibilnim dizajnom eksterijera i enterijera stambenih zgrada posebno je izražena u domenu izgradnje stanova za tržište. Kako su potrebe budućih korisnika velika nepoznanica za investitore, ponuda fleksibilnih stanova i fleksibilnih sklopova omogućava da kupac jednostavnije dođe do stana koji odgovara njegovim potrebama, a investitor lakše realizuje svoju investiciju.

Pokazalo se da je dodavanje sloja stakla, strukturalno zastakljivanje na mnogim postojećim zgradama, trend koji se vrlo brzo širi po svetu. Neka od najznačajnijih pitanja koja regulišu dizajn sistema strukturalnog zastakljivanja su performanse materijala i tehnologija.

Ekspanzija gradnje ne samo da donosi period prosperiteta u oblasti izgradnje, već i u raznim aktivnostima i trendovima vezanih za građevinarstvo, dizajn, nove tehnologije, energetiku. Cilj arhitekata, inženjera, urbanista i građevinaca trebalo bi da bude stvaranje prirodnih i zdravih životnih prostora korišćenjem najnaprednijih, izdržljivijih, isplativih i ekoloških tehnologija, a sve u cilju prihvatljive udobnosti krajnjeg korisnika.

Jedno takvo polje savremene tehnologije gradnje koja je postala rigoroznija u ovoj eri, polje je sistema strukturalnih zastakljivanja. Ono je razvijano i usvajano veoma brzo ne samo u razvijenim zemljama, već i u zemljama u razvoju. (Ovim tekstom nećemo ulaziti u to da li je u pitanju pomodarstvo, želja za prestižom ili nešto treće)

Strukturalno zastakljivanje je prilagodljiv oblik konstrukcije zida zavese koji pruža arhitektama slobodu da stvaraju izvanredne fasade i povećaju umetničku atraktivnost nekog objekta. U poslednjih 25 godina istorije strukturalnog zastakljivanja, na tržištu se pojavio širok izbor fasadnih konstrukcija – a sve u želji da se napravi što atraktivnija, ekonomski isplativija i energetski efikasnija zgrada.

Princip rada je sličan efektu staklene bašte, u kojoj se kratkotalasno zračenje prenosi kroz staklo, ali se dugotalasno zračenje apsorbuje. Međutim, nisko-emisiono staklo održava zračenje, umesto da ga apsorbuje – što poboljšava performanse u odnosu na staklo na jednostavnom stakleniku.

Zahtevi za sprečavanje infiltracije vode i vazduha obično dovode do nekoliko vizuelnih implikacija sistema za strukturalno zastakljivanje. Međutim, pravilno pozicioniranje zaptivki, zaptivnih traka i zaptivača je kritično i od suštinskog značaja. Sistem mora biti projektovan da se odupre prodoru vode kroz gore pomenute zaptivače sa pravilno projektovanim odvodima vode (olucima i limarijom).

U skladu sa zahtevima bezbednosti i dugotrajnosti, vodi se računa o najsitnijim detaljima. Na primer, ram mora biti projektovan tako da izdrži predviđena opterećenja od vetra, sa odgovarajućim rasporedom konstruktivnih elemenata, prostorima između vertikalnih i horizontalnih elemenata rama. Takođe, prilikom projektovanja strukturalne fasade mora se uzeti i u obzir ugibanje – promenljivi pokreti zbog širenja i skupljanja građevinskih objekata.

U eri neizvesne energetske budućnosti, posebna pažnja se obraća na energetsku efikasnost. Nisko-emisiono staklo je vrsta izolacionog stakla koje povećava energetsku efikasnost prozora smanjujući transfer toplote ili hladnoće kroz staklo. To znači da zimi zgrada ostaje toplija, a leti hladnija.

Nisko-emisiono staklo ima tanki sloj (često od metala) na staklu u okviru svog vazdušnog prostora, koji odražava toplotno zračenje ili sprečava prenos toplote kroz staklo. Osnovni nisko-emisioni premaz omogućava prodor solarnog zračenja u prostoriju. Time premaz pomaže u smanjenju toplotnih gubitaka, ali dozvoljava da prostorija bude zagrevana sunčevim zracima. Nisko-emisioni premaz je obično postavljen na unutrašnjoj strani stakla – ukoliko je potrebna solarna kontrola, onda se na spoljašnji deo stakla postavlja film ili premaz za reflektovanje ili apsorbovanje solarnog zračenja.

Kao i prilikom gradnje bilo koje skupe investicije i ovde se prevashodno vodi računa o odabiru ugradnih materijala, posebno izboru stakala. Pravilan izbor stakla za određenu primenu uvek zahteva razmatranje niza karakteristika kao što su boja i izgled stakla, njegova debljina, prolaz vidljive svetlosti kroz njega, prenos solarne energije i apsorbcije, procenat odražene solarne energije sa spoljašnje površine stakla, a takođe i njegova takozvana “U“ vrednost. Koeficijent prolaska toplote, tojest njegova “U“ vrednost je gubitak ili dobitak toplote kroz staklo nastao razlikom između unutrašnjih i spoljašnjih temperatura.

Iako je strukturalno zastakljivanje postalo pomodarstvo savremene gradnje uz mnoge pozitivne aspekte koji ga prate, ono u isto vreme donosi i neke probleme. Postavljanje ove vrste fasada u klimatskim uslovima koji preovladavaju u određenim regionima sa pretežno toplom klimom, mogu doneti probleme u vidu znatnog zagrevanja enterijera i povećanje ukupne temperature zgrade zbog efekta staklene bašte.

Staklene fasade bi trebalo da budu korisne za evropske zemlje u kojima klimatizacija uglavnom označava grejanje. Ali za ostale zemlje, gde bi hlađenje bila glavna svrha klimatizacije – ovaj tip gradnje staklene kocke je evoluirao kao veliki problem. Međutim, tokom vremena industrija stakla je prevazišla ovaj problem tako što je proizvela specijalne tipove izolovanih stakala, odnosno izolovane staklene jedinice, takozvana IZO stakla.

Najčešći tip IZO stakla je onaj sa dva (ili više) sloja stakala koji su razdvojeni vazdušnim prostorom i hermetički zatvoreni, kako bi formirali jednu jedinicu za zastakljivanje sa vazdušnim prostorima koji deluju kao izolacioni sloj. Dvostruko zastakljena jedinica radi na principu efekta dimnjaka. Efekat dimnjaka je stvaranje kretanja vazduha od strane termalnih sila, koje su stvorene zahvaljujući razlici u gustini. Ovo je samo jedan od načina za ventilaciju zgrade koja je toplija ili hladnija iznutra nego spolja.

Ova osobina može se iskoristiti postavkom jednog otvora visoko u zgradi i drugog otvora u nižem delu, čime će se stvoriti prirodni tok vazduha. Ukoliko je vazduh u zgradi topliji od onog spolja, topliji vazduh će isticati kroz gornji otvor, a zamenjivaće ga hladniji vazduh koji će ulaziti kroz donji otvor. Ukoliko je vazduh hladniji od onog spolja – hladniji vazduh će izlaziti kroz niži otvor, a topliji će ulaziti u prostoriju kroz gornji.

Staklene zgrade omogućavaju priliv velike količine toplote kroz spoljašnji stakleni omotač, koja zauzvat biva zarobljena u unutrašnjosti zgrade zagrevajući je. Dakle, ukoliko projektanti mogu da obezbede put za „bekstvo“ ovog toplog vazduha (posebno iz oblasti unutar strukturalne staklene fasade) tako da se ovaj zarobljeni topli vazduh ne širi u unutrašnjim prostorima, to bi zaista pomoglo u zadržavanju toplotnog komfora za stanare ovih prostora sa manjim opterećenjima za klimatizacione uređaje. Na osovu ovog principa je proizvedena izolovana staklena jedinica, kako bi drastično smanjila količinu toplog vazduha koji se proizvodi unutar zida/zavese.

Dakle, jasno je da je praktično nemoguće graditi objekat za poznatog naručioca bez njegove intervencije u cilju ispunjavanja ličnih preferencija. Međutim, ostaje prostor u kome je moguće naći odgovor na pitanje s početka teksta: Gde je granica između kvalitetnog projektovanja i pukog ispunjavanja želja investitora?

 

Izvori:

Ostavite odgovor