ŠTA POSLE GRČKOG REFERENDUMA - Gorak trijumf Ciprasa-tsipras-i-merkel

ŠTA POSLE GRČKOG REFERENDUMA – Gorak trijumf Ciprasa

Pobeda opcije „protiv“ prihvatanja ponižavajućih uslova stranih kreditora na referendumu građana Grčke izvojevana je sa impozantnih 61,5% glasova. Pa ipak, Janis Varufakis ministar finansija Grčke, sačekao je pobedu svoje opcije i podneo ostavku. To je bila cena ovog gorkog trijumfa.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Pobeda opcije „protiv“ prihvatanja ponižavajućih uslova stranih kreditora na referendumu građana Grčke izvojevana je sa impozantnih 61,5% glasova. Pa ipak, Janis Varufakis ministar finansija Grčke, sačekao je pobedu svoje opcije i podneo ostavku. To je bila cena ovog gorkog trijumfa. Grčka nije rekla „ne“ Evropi, nije glasala za izlazak iz EU, već je samo iskazala nezadovoljstvo sa dosadašnjim bezuspešnim i dokazano imbecilnim, štetnim i pogrešnim „merama štednje“ predstavnika Eurogrupe – koja je Grčka verno sledila u poslednjih pet godina pod prethodnim (konzervativnim i socijalističkim) vladama.

Varufakis

Janis Varufakis – Veni, vidi, vici

Da li su Grci lopovi, lenji i vole da žive na tuđ račun? Ovakve rasističke predrasude usađivane su od strane evropskih konzervativnih političara i njihovih poslušnih medija. Istina je da su pare davane Grčkoj olako, bez adekvatnih garancija – a odgovornost za to mora da bude podeljena između kreditora i dužnika. Posebno ako se uzme u obzir da su sredstva išla privilegovanim slojevima, a da je teret vraćanja državnih dugova sada pao na običan svet. Od kada su u Grčkoj uvedene takozvane „mere štednje“ koja je vlada sprovodila po programu (čitaj diktatu) „eksperata“ Evrozone, MMF i Svetske banke poslednjih pet godina – javni dug je skoro udvostručen (a ne smanjen), standard, prosečne plate i penzije su smanjene za 40%, dok se cela nacionalna ekonomija smanjila za 27%.

Ako dobro proučite ove podatke – a građani Grčke su ih kao „mere za ozdravljenje“ osetili na svojoj koži – onda vam je kristalno jasno zašto je njihovo „ne“ bilo tako odlučno. To je bilo „ne“ dosadašnjoj politici koju su EU i kreditori vodili prema Grčkoj, a koje su uvreda za inteligenciju svakog čoveka. Kako su „nepristrasni“ mediji u službi interesa svetske plutokratije pokušali da protumače – to navodno su bili izlivi (neprihvatljivog) grčkog nacionalnog ponosa. A (namerno ili slučajno) su pogrešne bile i procene ishoda referenduma – šanse za odgovor „da“ (kako bi njihovi nalogodavci to voleli) su procenjivane podjednakim. Celih 38,5%, koliko je na referendumu dobila opcija „za“, u stvari je šamar lažima.

SUKOB LEVICE I DESNICE

Cela ova priča predstavlja ispoljavanje sukoba levice i desnice u novom obliku – za one koji to do sada nisu shvatili. Učinilo se da klasična podela na dva suprotstavljena tabora u modernoj politici više nije važna, odnosno da skoro niko od modernih političara, ni u svetu ni kod nas, ne mogu da se označe prema ovim zastarelim kriterijumima.

Političari poput Tonija Blera ili Baraka Obame nisu klasični levičari ni desničari, već oportunisti koji su spremni da se prihvate bilo koje ideje (progresivne ili konzervativne) koja donosi uspeh kod glasača. Ali to se nikako ne može reći za Angelu Merkel, koja je tipičan primer „stare škole“ nemačkog konzervativizma. Kao takva, ona je arhetip političara koji po svaku cenu zastupa krute ideološke stavove, ne uvažavajući potrebe i interese drugih, niti realnost koja često izlazi iz unapred zadatih šablona i shema. Svoju snagu i autoritet ona crpe iz pozicije Nemačke kao nesporne velike nacije. E, pa za slučaj Grčke i njenih dugova, ova i ovakva metodologija koju primenjuje Merkel je neadekvatna, kontraproduktivna i štetna. Njena „strogoća nastavnice” ovde ne fukcioniše, jer nisu u pitanju đačići, već jedna cela, stara i utemeljena nacija.

Činjenica je da su vlast u Grčkoj osvojili levičari (koji nisu korumpirani socijalisti ili prokaženi komunisti). To samo po sebi konzervativnoj Evropi (pod dominacijom Nemačke) izgleda kao da ste biku pokazali crvenu maramu. Ne treba isticati da je šef Evropske komisije Luksemburžanin Žan Klod Junker iz istog politčkog šinjela, narodnjačko-konzervativnog. Cipras i njegov dosadašnji ministar finansija Varufakis,  za njih su iritantni i uznemiravajući. Njihova nadahnuta intelektualna širina i nadmoć su tipični za mlade ljude koji nisu deo sistema, koji vide dalje i predlažu rešenja koja „kockasti“ mozgovi bankara i političara ne žele da shvate. Iako imaju titule (predsednik vlade, ministar finansija), oni se ne ponašaju kao političari – jer nisu u biznisu zavaravanja naroda, bilo grčkog ili nekog drugog. I nemaju šta da izgube – što je Varufakis ostavkom i dokazao. Zato će nositi gađenje poverilaca sa velikim zadovoljstvom i ponosom, istakao je ovaj nekonvencionalni čovek na svom blogu.

NOVI MODEL IZASKA IZ KRIZE

Sada će pregovori Atine i poverilaca ponovo početi, s tim da se dosadašnji model izlaska iz krize ne može više koristiti – to je demokrastki i vrlo artikulisano rekla grčka nacija. Potrebne su duboke reforme grčkog društva – za šta postoji konsenzus u Grčkoj i kod kreditora. Samo se ne može očekivati da budu delotvorne po dokazano pogrešnim receptima.

Francuski ekonomista Toma Piketi kaže: „Velika Britanija, Nemačka i Francuska su sve nekada bile u poziciji današnje Grčke, čak i više zadužene. Prva lekcija koju možemo naučiti iz istorije javnog duga je da to nije novi problem. Postoje mnogi načini da se dug isplati, ne samo jedan, kako to Berlin i Pariz žele da nametnu Grcima”. Piketi kaže da smatra smešnim to što Nemci čvrsto veruju da dugovi moraju da se plate. “Nemačka jeste ta država koja nikada nije isplatila svoje dugove. Nemačka nema poziciju sa koje bi mogla da deli lekcije drugim nacijama”, kaže Piketi. 

Na pitanje da li je “nemačko ekonomsko čudo” u drugoj polovini dvadesetog veka bazirano na istom dugu kakav muči Grke danas, Piketi odgovara da je tačno tako. “Kada se rat završio 1945. godine, nemački dug je bio na 200% BDP. Deset godina kasnije, javni dug je bio ispod 20%. Istovremeno, Francuzi su sebi ozbebedili sličan preokret. Nikada ne bismo mogli da postignemo takvu redukciju duga, kroz fiskalnu disciplinu koja se danas preporučuje Grčkoj. Umesto toga, obe države su primenile drugačiji metod sa tri komponente (inflacija, poseban porez na privatno bogatstvo i otpis duga). Setite se dogovora iz Londona 1953. godine kada je 60 odsto nemačkog duga poništeno, a unutrašnja dugovanja su bila restrukturisana”, kaže Piketi. 

Tsipras

Aleksis Cipras – novi pregovori slede

Rešenje grčkog izlaska iz dužničke krize drugačije od onoga koje nameću evropski poverioci, kao što vidimo, postoji i moguće je. Ni jednog momenta grčka vlada nije rekla da ona želi da izbegne plaćanja svojih obaveza, niti da hoće da istupi iz evro zone i Evropske unije. Ali nema mandat od svojih građana da ih i dalje drži pod režimom permanentne štednje, bede i ponižavanja. To je suština poruke ovog referenduma. Da li će Cipras i Siriza ubediti EU u ispravnost svoje logike – neizvesno je. Sa druge strane, iako prete Grčkoj, Evropska unija i finasijska Evrogrupa to čine pre svega iz nemoći i straha za sebe i sopstvenu budućnost. Jer ako padne njihova dogma, može se očekivati domino efekt u celoj Evropi, a sem Grčke ima mnogo zemalja sa sličnom (ako ne baš sa istom) situacijom. Zbog toga je dovedena u pitanje i sudbina EU. Birokratija iz Brisela, čini se, samo vodi računa o svojoj koži, dok su im pojedinačne sudbine zemalja-članica sasvim irelevatne. Ali to jeste priroda svake birokratije, evropske ili koje god bilo. 

 

Ostavite odgovor