ŠEŠELJ, TRIBUNAL I JA

Ova i ovakva presuda Tribunala govori o sledećem: Suviše je energije i resursa potrošeno na taj projekat „pisanja istorije“, tako da njegov tvorac ne želi više da snosi enormne troškove. Preostaje suđenje Ratku Mladiću gde će moći da se vrli tužioci iskažu do mile volje – pa da se definitivno „igračka“ zvana Tibunal stavi ad acta. Vojislav Šešelj tu nije važan, niti bi mogao da pobedi – da je tako hteo gazda. Njegova presuda može samo dobro da posluži da se ne kaže da je to Tribunal samo za Srbe

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Cirkus i dalje gostuje na Balkanu – njegovo trajanje je neprekinuto još od početka raspada SFR Jugoslavije, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Jer kako drugačije nazvati i klasifikovati današnju oslobađajuću presudu jednom od glavnih glumaca u tragikomediji ili farsi naših života, Vojislavu Šešelju? On je oslobođen (nepravosnažno) a mi, obični ljudi, osuđeni smo izgleda doživotno na trajno nenormalno stanje u našim životima.

Po davno napuštenoj profesiji (zbog svoje apsurdnosti) sam pravnik. Po vokaciji sam novinar i istraživač sa prikladnim akademskim referencama – naravno, ne sa počivšeg Megatrenda (a sada „povampirenog“ John Naisbitt University) ili neke škole na kojoj se ne pita koliko imaš ispita do kraja, nego koliko rata ti je preostalo da platiš.

Mislio sam da mi elementarna logika i pristojnost omogućavaju da racionalo procenjujem svoj i Vaš život – da mogu te svoje stavove da iznosim javno i da ih branim jasnim i civilizovanim argumentima. Međutim, danas mi je konačno „puklo pred očima“, odnosno shvatam da fundamentalno grešim. To se odnosi na moj sistem vrednosti, pravnu logiku, pristojnost, veru u pravdu, demokratske vrednosti, patriotizam…

Vojislava Šešelja sam prvi put slučajno sreo 1988. godine na jednoj tribini o ljudskim pravima u beogradskom Studentskom Kulturnom Centru. Do mene u publici je sedeo jedan krupan i glasan čovek/disident koji je žustro učestvovao u radu tribine, sa stavovima koji nisu odstupali od opšte atmosfere kritike tada još uvek relativno krutog komunističkog režima. Nisam ni slutio da će taj čovek tokom narednih tridesetak godina (bez moje volje, znanja i izbora) postati a i dan danas opstati kao jedan od glavnih aktera u mom, a verovatno i Vašem tragikomičnom životu.

Nekoliko godina kasnije smo se navodno oslobodili od socijalizma, da bismo dospeli ne u demokratski kapitalizam, već u jedno trajno međustanje entropije. Međutim, sa iskrenom verom u dobrotu, netoleranciju prema svakom nacionalizmu, uvažavanju opštih ljudskih prava i civilizacijski napredak, nisam se sekirao da ću ikada na nekoj od životnih raskrsnica izabrati pogrešan put. Jer odrastao sam uz zapadnu rock kulturu, antiratni diskurs Vijetnama, na progresivnom levičarstvu hipija i tradiciji onih koji su se u američkom društvu šezdesetih izborili za savremene ideale čitavog sveta. Sa druge strane kao antipod su stajale sve ideološke i praktične stege sovjetskog socijalizma i njegovog emancipovanog ili mutiranog oblika (samoupravljanja) u Jugoslaviji. A onda se desio nasilni raspad SFR Jugoslavije 1991. godine, koji su, za razliku od mene, mnogi videli još nekoliko godina ranije.

Vojislav Šešelj je od opozicionara iz SKC-a postao notorna ličnost, političar sa čijim se ekstremno desničarskim i nacionalističkim stavovima nikada nisam slagao. Svrstavao sam se uz Demokratsku stranku (čiji sam jedan od prvih 30 podnosilaca zahteva za registraciju), ali moje ideje demokratije se nisu podudarale sa stavom partije. Zatim sam bio osnivač Demokratske stranke Srbije – i ne sanjajući da je reč o desničarskoj, (tada) monarhističkoj i nacionalističkoj tvorevini. Ali, izlečio sam se od virusa „članstva u strankama“ već 1993. godine – shvatajući da su u Srbiji to privatni klubovi (ili preduzeća), gde nije potrebno da misliš, več da budeš poslušan kako bi napredovao. Naravno, Socijalistička partija Srbije i svi njeni mrtvi i živi lideri su mi tada i danas bili ideološki neprijatelji – odvratni, ogrezli u kriminalu i glavni uzročnici svega što se loše građanima Srbije desilo tokom devedesetih.

IZBEGLIŠTVO U LONDONU

Usledio je period mog dobrovoljnog (osam godina) dugog egzila u Londonu –  jer nisam mogao da podnesem događaje u Srbiji, niti sam želeo da budem saučesnik. U Britaniji sam uradio magistraturu iz oblasti medija i političkih komunikacija na London School of Economics and Political Science, a radio sam povremeno kao gostujući komentator na BBC World TV i drugim programima.

Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni sam bio u Engleskoj, zdušno podržavajući anti-ratne opcije u Srbiji i gnušajući se strašnih zločina u kojima su učestvovale zavađene strane. Smatrao sam da međunarodno posredovanje UN (a kasnije Evropske Unije) u tim sukobima znači neutralno, odmereno i nepristrasno delovanje, na dobrobit svih strana. Nisam od onih kojima je (dobro plaćena) profesija bila i danas je da Srbe osuđuju za sve zlo tokom devedesetih, mada sam verovao da svi zločinci treba da budu adekvatno kažnjeni, bez obzira kom narodu pripadali. Onda je 1993. godine osnovan, prema Rezoluciji 827 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. U Engleskoj sam bio i 1999. za vreme „Milosrdnog anđela“, intervencije NATO protiv SR Jugoslavije, 77-dnevnog bombardovnja (bez mandata Ujedinjenih nacija) zbog sukoba na Kosovu.

Vratio sam se u Beograd 2001. godine, pola godine posle DOS-ovog prevrata iz oktobra 2000. godine. Dobio sam posao političkog savetnika u Misiji OEBS na preporuku mojih engleskih prijatelja, a kasnije sam prešao na poziciju analitičara u Međunarodnoj kriznoj grupi – strukturama koje su navodno imale zadatak da pomogu u stabilizaciji Srbije i uspešnoj tranziciji u demokratiju. Radni zadaci, između ostalih, bili su mi da pratim suđenja Miloševiću, Šešelju i ostalim srpskim i nesrpskim optuženicima u Hagu. Tako me je život ponovo (indirektno) spojio sa Šešeljem… Činilo se da će pravičnim presudama za nekoliko godina ova nesrećna epoha u našim životima biti okončana, a da ćemo moći da mirno i bez tereta prošlosti nastaviti da živimo svoje živote. Ali nije i ne može biti tako – što sam kasno shvatio!

TUMAČENJE ILI PROIZVODNJA ISTORIJE

Da nešto nije u redu sa koncepcijom Haškog tribunala postalo mi je jasno kao pravniku još krajem devedesetih godina. Pre svega, njegov akt o osnivanju je donet od nenadležnog organa (Saveta bezbednosti UN), a za njegove ciljeve su proklamovani pomirenje i suočavanje sa zločinima – umesto da to bude utvrđivanje činjenica i dokazivanje krivice za ratne zločine svih osumnjičenih. Posebno je tu istican zločin genocida – u pravnoj praksi vrlo precizno definisan i težak za dokazivanje.

„Igranka“ je počela kada je od početka uspostavljeno nepisano pravilo da se sudi pre svega Srbima, znatno manje Hrvatima, tek izuzetno Bošnjacima/Muslimanima i svega nekolicini kosovskih Albanaca. Reklo bi se da su Srbi najmnogoljudniji u regionu, pa je normalno da ih ima u najvećem broju.

Postupanje tužilaca u istrazi, zatim serioznost pribavljenih dokaza i „dokaza“ koji se prezentirani, odabir svedoka i eksperata, definisanje „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ kao originalnog haškog doprinosa pravnoj teoriji i praksi, postupanje u razumnom roku (slučaj Šešelj), povreda prava na odbranu, postupanje Sekretarijata tribunala prema optuženima, medicinski tretman i još mnoge druge stavke ostavljaju za sobom ne samo gorak ukus u ustima, nego i mnogo toga što je diskutablino u pravnom smislu. Da ne komentarišem tretman Slobodana Miloševića za vreme mirovne konferencije u Dejtonu (1995.) kao neizostavnog faktora mira u regionu („Welcome, Mr. President“ napisanom na svetlećem bilbordu u vazduhoplovnoj bazi Wright-Patterson), do – kakve slučajnosti – optužnice protiv njega za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni 1991-1995 obelodanjene tek 1999. godine i to za vreme NATO bombardovanja, a naknadno dopunjene za navodne zločine na Kosovu.

Završivši službovanje u organizacijama koje su navodno imale zadatak da pomogu u stabilizaciji Srbije i uspešnoj tranziciji u demokratiju 2005. godine, oslobodilo me je razmišljanja u zadatim institucinalnim okvirima. Pre svega, postao mi je jasan ceo međunarodni kontekst ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji i intervenciji na Kosovu, bez ikakvih ideoloških „naočara“. Srbija i njen položaj u celoj toj igri je zavisio od odnosa snaga i interesa velikih sila SAD i Rusije.

To vođstvo Srbije nije shvatalo, a vođstva Slovenije, Hrvatske, Bosne i Kosova (Albanije) su uspela da stratešku nadmoć svojih partnera iskoriste na pravi način za svoje ciljeve. Pri tome su uspeli da „demonizuju“ i okrive Srbe za sve moguće stvari. Ne treba zaboraviti da je Boris Jelcin došao na vlast 1991. godine, a predao je Rusiju ekonomski i vojnički potpuno iznurenu Vladimiru Putinu krajem 1999. godine – u periodu kada su se sukobi u bivšoj Jugoslaviji odigrali i završili. Trebalo je nekoliko godina da Putin povrati snagu Rusije u ekonomskom, vojnom i političkom smislu, kao ozbiljnom igraču na svetstoj pozornici. Nažalost, kratkovidost i neznanje sprskog vođstva (pre svega Miloševića), koštalo je suviše – a mnoge greške iz tog perioda se ne mogu ispraviti. Pri tome, nema ljubavi u međunarodnim odnosima – samo goli interesi. To važi i sada za odnos Rusija – Srbija.

Kao posledica jednog relativno dugog perioda dominacije samo jedne sile (i njegovog poslušnog vazala Evropske Unije), a u periodu nemoći Rusije, došlo je do formiranja Haškog tribunala i njegove kvazi pravne „filozofije“. To je bio blatantan (i pokazalo se uspešan) pokušaj da se kreira ili napiše istorija po ukusu jedne strane. I nikakvi argumenti, dokazi, istina ili činjenice nisu mogli da pomognu! Takozvano „pomirenje u regionu i suočavanje sa zločinima“ su u stvari drugo ime za tu i takvu „pravdu“.

ŠEŠELJ NIJE POBEDIO

I kada Vojislav Šešelj slavodobitno trubi da je pobedio Tribunal, to nije istina. Činjenice su sledeće: Optužnica protiv njega bila je zasnovana na činjenju zločina, a ne na podstrekavanju na kriminalne akte. To pokazuje da su tužioci u Hagu do te mere nekompetentni, da su olako verovali da ne postoje sudije koji bi se suprotstavile očitoj gluposti. Time bi sebe lično izložili potsmehu i ruganju – dok je tužilac Bramerc i onako karikaturalna pojava, koju ni jedan pravnik ne uzima za ozbiljno. Kao da je svoje pravničko obrazovanje i on sticao na nekom “John Naisbitt University”. Recimo da je predsedavajući veća sudija Žan Klod Antoneti bio protiv presude (i ostao u manjini) bosanskim Hrvatima Prliću i kompaniji, ali to tada nije smetalo svim onima koji su „šokirani presudom Šešelju“.

tužilac-Bramerc

Verovatno je propustio da plati poslednju ratu na belgijskom John Naisbitt University – Serž Bramerc

Treba istaći da je taj Tribunal „razrezao“ duge zatvorske kazne drugim srpskim optuženicima, a da su „srazmerne“ kazne Hrvatima, Muslimanima i Albancima bile znato manje ili nepostojeće. Da ne govorimo o ubistvima/eliminaciji svedoka u procesu protiv Haradinaja, koje je prst u oku pravdi i vladavini prava i tužno podsećanje na pravu prirodu Tribunala. Pri tome tužilaštvo još insistira na progonu i privođenju tri funkcionera SRS zbog zastrašivanja svedoka – a da je pri tome glavni optuženi u tom predmetu proglašen za nevinog!

Protivnici Vojislava Šešelja tvrde da je odluka Tribunala nepravosnažna i da će biti oborena na drugom stepenu. Nisu tako govorili kada je Tribunal donosio presude koje su im se sviđale. Zatim tvrde da Šešelj nije pobedio, jer se zapravo koristio odugovlačenjem, blokiranjem, štrajkom glađu i drugim trikovima. Očito da biraju kada im načela prava odgovaraju, a kada ne. Jer optuženom je dozvoljeno da se brani na sve moguće načine i zadatak tužilaštva je da dokaže nečiju krivicu, a ne da on dokazuje svoju nevinost. Ali, očigledno da ista pravna načela ne važe za Šešelja. Takođe, Šešeljevo sumanuto, pogrešno i politički štetno zalaganje za Veliku Srbiju nije krivično delo, makar mu to njegovi mrzitelji i „pravni stručnjaci“ iz redova plaćenih lobista stavljali na teret. To je samo lajanje na zvezde – i ništa više.

Ova i ovakva presuda Tribunala govori o sledećem: Suviše je mnogo energije i resursa potrošeno na taj projekat „pisanja istorije“, tako da njegov tvorac ne želi više da snosi enormne troškove. Malim regionalnim vazalima se na taj način daje do znanja da je dosta više igre – a treba da budu zahvalni i na tome što su do sada dobili. Još uvek preostaje suđenje Ratku Mladiću gde će moći da se vrli tužioci iskažu do mile volje – pa da se definitivno „igračka“ zvana Tibunal stavi ad acta. Vojislav Šešelj tu nije važan, niti bi mogao da pobedi –  tako je hteo gazda Tribunala. Njegova presuda može samo dobro da posluži da se ne kaže da je to Tribunal samo za Srbe. Jer, ne zaboravimo, oslobođeni Srbi su još i general Momčilo Perišić, bivši predsednik Srbije Milan Milutinović i odani saradnici jedne tajne službe, Jovica Stanišić i Frenki Simatović.

Šešelj će se sada vratiti na političku scenu, jači nego ikad. Cirkus i dalje gostuje u našim životima. A šta se dogodilo sa našom nadom da ćemo imati miran život?

4 Comments

  • milka kaže:

    Pa dobro je da covek moze da nadje istomisljenike i ja iz mog malog mesta sa velikim problemima sa ljudima koji slabo citaju , ne koriste internet , jedva uspeju da u vecernjim casovima pogledaju rezimske televizije nemam sagovornike . I internet je fantastican. Tako sam nasla jedan dobar film preko interneta, zove se ,,cetri jahaca ,,Cula sam misljenja gdina NOAMA COMSKOG ,i velikog broja isaknutih profesora ekonomista o stanju u svetu ,ali i predloge za resavanje problema . Ja sam levicar u dusi , volim ljude i kad vidim ogromne nepravde i patnje ne samo prema nama vec u celom svetu postajem depresivna , Radujem se sto sve veci broj postenih intelektualaca zna sta treba da se radi , ali tu su azdaje ,finasiske i krupni kapital koji bije po svetu obicne ljude i izvlace citava bogatstva. U proslosti smo imali diktatore cija imena su se znala sada je drugacije jr su diktatori nevidljivi, kriju se iza velikih korporacija ili velikih imena kao sto su svetska banka ,savet ministara , ujedinjene nacije medjunarodni monetrni fond,farmaceutske kompanij itd Hvala

    • urednik Srdjan D. Stojanović kaže:

      Nije važno gde čovek živi, nego da li razmišlja ispravno! Hvala Vam na podršci i uvek verujte sebi za pronalaženje logičnih i moralno utemeljenih odgovora na pitanja koje nam se nameću. I uvek ne oklevajte kada treba da svoje mišljenje iskažete. Srdačno, Srdjan Stojanovič

  • Goran kaže:

    Nisam nikada glasao za postkomunisticke lidere S.Milosevica i V.Seselja, ali gospodine iz vaseg teksta toliko bode oci ZAVIST da nisam mogao a da Vam to ne napisem. Ono sto NISTE napisali je to da, kakav god bio i ostao, V.Seselj u Hagu je branio srbstvo svim svojim znanjem i srcem. Da li je cinio zlocine to ce jedino vreme pokazati i neke nove generacije ne opterecene danasnjim politickim miljeom. Na kraju, nikada necu glasati za V.Seselja ali to ne znaci da treba prikriti ako u buducnosti ucini nesto dobro za ovu drzavu i narod.

    • Srdjan Stojanovic kaže:

      Postovani,
      Ne shvatam gde vidite zavist (i prema čemu) u mom tekstu. Ja nisam hteo da ulazim u srpsko “strančarenje” – jer su mi svi gadni, kompromitovani – bez obzira za koga (pre svega za sebe) zalagali i pod kojom ideologijom. “Slučaj” Vojislava Šešelja je jedinstven. Iako je on sve protiv čega se zalažem i što smatram lošim po Srbiju, ja sam u tekstu izrazio prezir prema tom kvazi sudu i rekao da Šešelj nije ni mogao da bude osuđen na bazi tako nestručno sastavljene optužnice. On se branio zaista briljanto – što je za pohvalu – ali Šešelj nije pobedio! To je zato što u Tribunalu ne važe pravo, pravda i činjenice, već ogoljena volja naredbodavca/osnivača. Čak i osnivačima/naredbodavcima tog kvazi suda je postalo jasno da se proces pretvorio u farsu i njegova volja je bila da se Šešelj pusti još pre godinu i po dana (iz pravno i logički neobjašnjivih razloga), zatim da ne prisustvuje izricanju presude i da se na kraju Srbija više ne kažnjava za neku izmišljenu krivicu. Takodje ne mislim da se Šešelj u Hagu (iz)borio za srpstvo, jer mislim da je njegov (makar eksrtemistički ali dozvoljeni) politički nije doneo dobro zemlji, a i ne može sve i da hoće. Haški tribunal je izopačen taman onoliko koliko je Šešelj opasan i štetan. Meni je dosta već viđenog cirkusa koji gledam već tridesetak godina! Ne znam kako Vi to podnosite…

Ostavite odgovor