POLITIČKI-KUPLERAJ-U-SANDŽAKU

POLITIČKI KUPLERAJ U SANDŽAKU

Za razliku od mnogih drugih pojava kojima se može dati epitet „nacionalnog“, siromaštvo je anacionalno i zajedničko svima kojima žive u njemu, pa i u „još uvek zaboravljenom Sandžaku“. Većini Srba i Bošnjaka u ovom regionu suluda vladavina SNS nije donela ništa dobro – ali su zato pojedinci profitirali enormno, posebno oni koji su svoja nacionalna „pakovanja“ uspeli dobro da unovče.

 

Aida_Corovic-Vreme_je

 

 

Autor: Aida Ćorović

 

 

 

Moram da priznam da je ovo tekst koji sam verovatno najduže pisala, a njegova “proizvodnja” trajala je celu nedelju! Za utehu, pisanije ne traje toliko dugo zato što mi fali inspiracije ili motiva, već naprotiv, zato što se tema toliko dramatizovala da naprosto ne mogu da pohvatam ko više “pegla” priču. Jasno vam je da govorim o krađi glasova u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici – bez obzira što se i aktuelna vlast sa lokalnim partnerima i RIK upljuvaše da nas ubede da krađe glasova nije bilo. Odgovorno tvrdim da se na ovim izborima desila krađa kolosalnih ramera. Ali, da krenemo od početka!

Često sam sklona da budem izrazito kritična prema pripadnicima nacionalne zajednice kojoj sama pripadam, da im zameram na nekim stavovima ili postupcima. Takvu sitničavu kritičnost, doduše, pokazujem još jedino prema sebi samoj – ali valjda takav stav jeste jedino moguć. Što se mene tiče, samoj sebi i narodu kome pripadam ne opraštam mane i greške koje ugrožavaju nekoga drugog – ali i nas same. Svojim nacionalnim identitetom nikada nisam mahala kao zastavom, nisam trgovala, mešetarila i ne oblačim svoju nacionalnu pripadnost kao oni koji su preko noći postajali veliki Bošnjaci – ali to je bilo isključivo i jedino kada je trebalo nešto isposlovati za sopstveni džep. Svoj nacionalni identitet prizivam samo onda kada, kao ljudsko biće, delam u sklopu nekog zajedničke dobrobiti. I samo tada sebi dajem za pravo da glasno kažem da sam Bošnjakinja i da moj doprinos zajednici ima i tu dimenziju.

Kao što rekoh na početku, moja kritičnost upućena Bošnjacima je nemilosrdna – i zato je često neprihvatljiva mojim sunarodnicima. Ali sam oduvek smatrala svojom dužnošću da pre svega prozivam i kritikujem ono loše u svom narodu, kako bih uopšte stekla pravo da kritikujem i prozivam “one druge”. Ovoga puta, međutim, napraviću neobičan presedan i javno, jasno i glasno stajem u odbranu sandžačkih Bošnjaka i onoga što se desilo tokom izbora za predsednika Srbije. Moji sunarodnici su pokazali da imaju obraz, čast i stav – ali su „nacionalni lideri“ imali drugačiji plan i svoje viđenje cele situacije, pa je bilo neophodno izrežirati čitavu predstavu.

Preliminarni rezultati pokazali su da su građani Novog Pazara, Sjenice i Tutina podržali Aleksandra Vučića sa oko 75% podrške u proseku, a da se izlaznost kretala između 44% u Tutinu, 46% u Novom Pazaru i 62% u Sjenici. Ove podatke našla sam na sajtu lokalnog Radija Sto plus, dok se ne okončaju zbrajanja rezultata sa ponovljenih izbora na nekim biračkim mestima.

Brojni prijatelji, ali i neki od medija, javljali su se i pitali da li su ovakvi izborni rezultati tačni i da li je uopšte moguće da su i posle svega Bošnjaci dali podršku Aleksandru Vučiću u ovako velikom procentu. Odgovor je jednostavan i neupitan – NE. Bošnjaci NISU dali podršku aktuelnom premijeru, a razlozi su jasni i nedvosmisleni: Bošnjaci nisu zaboravili početak devedesetih i tenkove kojima je Novi Pazar bio okružen danima; Bošnjaci nisu zaboravili Štrpce, Sjeverin, Kukuroviće, ali ni Srebrenicu i druge zločine počinjene nad njihovim sunarodnicima u BiH; Bošnjaci nisu zaboravili da su plaćali ogromne sume novca Vojsci Jugoslavije kako bi bili pošteđeni za vreme bombardovanja 1999. godine.

Bošnjaci nisu zaboravili da je onaj koji je zahtevao bezrezervnu podršku od njih, onomad govorio da će njih sto za jednog Srbina… Nisu zaboravili da je lepio plakate sa imenom Ratka Mladića preko naziva bulevara Zorana Đinđića. Bošnjaci nisu zaboravili strah sa kojim su živeli devedesetih, kada je ova trenutna vlast i onda bila deo paklene mašinerije koja nam je komadala domovinu. Bošnjaci nisu zaboravili stid što su dovedeni u situaciju da plaćaju ostanak i opstanak u sopstvenom domu. Bošnjaci nisu zaboravili tugu s kojom su ispraćali svoju decu koja su nepovratno odlazila u potrazi za boljim i pravednijim utočištem. Bošnjaci nisu zaboravili državno reketiranje devedesetih, ali ne opraštaju ni ucene auto-putevima i velikim, lažnim obećanjima izrečenim poslednjih meseci.

Jer Bošnjaci nisu baš „totalni idioti“ da se ne prisećaju da je priča o auto-putu stara bezmalo desetak godana, te da su onomad, 2009. godpne tada aktuelni premijeri Srbije, Crne Gore i Hrvatske presecali neke vrpce, simbolički započinjući planove oko te nove džade koja će opet spajati naše narode u bratstvu i jedinstvu. Bošnjaci, sve i da hoće, ne mogu da ne vide siromaštvo u kome godinama žive, katastrofalnu infrastrukturu, obrazovno i kulturno zanemarivanje i provincijalizaciju, nedoslednu i ucenjivačku manjinsku politiku, partijska mešetarenja i trgovinu, sramno uništavanje najboljih prirodnih resursa, poput Pešterske visoravni, kao i devastiranje vekovne kulturne baštine.

Dakle, Bošnjaci ništa nisu zaboravili – pamte i osećaju nepravde nanesene poslednjih decenija, ali njihovi politički lideri i voljene vođe, jesu! Ili, da budem preciznija – nemaju ni Ljajić, ni Ugljanin, ni Zukorlić amneziju, niti su im “memorijske ploče” pregorele – njih jednostavno zabole šta im građani misle, žele ili osećaju. Jedina briga koju sva trojica brinu jeste kako da se dočepaju što većeg parčeta vlasti i shodno tome, što više moći, uticaja i novca.

Ali, da ne ispadnem sasvim politički naivna, imam punu svest o tome da je pripadnicima manjinskih nacionalnih zajednica uvek bilo važno da budu bliski sa aktuelnim vlastima (koje god da su), ali smatram da i u tom „šlihtanju“ mora da postoji mera. Dakle, šansa data Aleksandru Vučiću, Tomislavu Nikoliću i SNS pre pet godina trebalo je da bude iskorišćena i opravdana makar u minimalnim razmerama. A ključno je bilo da region u kome vekovima žive Srbi i Bošnjaci postane ogledni primer multikulturalnog modela života, u kome država obezbeđuje jednako dobre šanse za napredovanje svih koji to žele i hoće.

Na žalost, ništa od toga nije ostvareno, a Aleksandar Vučić je bez skrupula pokazao ko su mu partneri ovde i šta mu je bitno da se uradi u Sandžaku. Za pet godina nije realizovan ni jedan ozbiljan i važan projekat koji bi doneo zajednički benefit, putna infrastruktura je i dalje očajna, nema novih fabrika, nema radnih mesta o kojima se beskrupulozno laže u predizbornim kampanjama, nije učinjeno ama baš ništa da se oživi Pešterska visoravan i da se njeni neverovatni kapaciteti makar i delimično počnu koristiti.

Za razliku od mnogih drugih pojava kojima se može prikrpiti epitet „nacionalnog“, siromaštvo je anacionalno i zajedničko svima kojima žive u njemu, pa i u „još uvek zaboravljenom Sandžaku“. Većini Srba i Bošnjaka u ovom regionu suluda vladavina SN nije donela ništa dobro – ali su zato pojedinci profitirali enormno, posebno oni koji su svoja nacionalna „pakovanja“ uspeli dobro da unovče. Svaki ponaosob, imali su i svoje specifične razloge, pa nije naodmet da ih prelistam, da bi slika bila jasnija i potpuna

Prvi kralj

Večiti ministar svih vlada od 2000. godine pa naovamo, Rasim Ljajić, nije ni krio da je angažovao čitavu kamarilu “ubeđivača” da potkupljuju, straše, plaše i kupuju ljude, kako im glava zna, jer, takođe, nije tajna da je veliki vođa svojim koalicionim partnerima zapretio da će ostati bez beneficija u vidu fotelja i ostalog, ako ne isposluju obećane glasove. Paralelno s tim, sve češće i sve glasnije u Novom Pazaru poslednjih meseci mogu da se čuju priče o korumpiranosti uskog Ljajićevog kruga, kao i krajnje opskurnoj ulozi Ljajićevog mlađeg brata u korupcijskim aferama i trgovinom radnim mestima.

Dozvolite mi da na ovom mestu budem lična i da kažem da dugo nisam želela da poverujem u takva govorkanja – jer sam svojim ličnim angažmanom značajno doprinela da Ljajić dođe na vlast u većini sandžačkih opština na izborima 2008. godine. Da u čaršijskim haberima ima istine, uverila sam se suočena sa katastrofalnom kadrovskom politikom, sa zapošljavanjima ljudi čije su diplome i znanja sporni, kao i sa posrednim ili neposrednim dokazima o brojnim slučajevima koji neosporno pokazuju da su zloupotrebljeni politički uticaj i pozicije moći.

Baveći se imovinskom kartom Rasima Ljajića, KRIK, 2. marta ove godine, objavljuje tekst u kome se u vezu dovodi izgradnja upravo otvorenog Atletskog stadiona u Novom Pazaru i budućeg hotela koji će delimično biti finansiran iz sredstava koje treba da obezbedi Ministrastvo trgovine i turizma, na čijem je Ljajić čelu. I jedan i drugi objekat gradi se na zemljišnoj parceli koja je bila vlasništvo oca Rasima Ljajića, Hajra Ljajića (o ovome piše i NIN u svom broju od 23. marta ove godine). Procenitelj, koga je KRIK angažovao da istraži ovaj slučaj navodi da je okvirna vrednost te parcele oko 250 000 eura, a neki izvori bliski gradskoj upravi tvrde da je, krajem 2014 ili početkom 2015. godine, Hajru Ljajiću iz gradskog budžeta uplaćeno oko 160 miliona dinara ili oko 1,3 miliona eura na ime otkupa zemljišta za izgradnju budučeg Atletskog stadiona. KRIK daje na uvid i brojne, druge nekretnine i imovinu ministra Ljajića, ali je i ovo dovoljno ilustrativno i pokazuje da je podrška koju Ljajić daje Aleksandru Vučiću motivisana isključivo zaštitom udobnog položaja koji pruža mogućnost enormnog bogaćenja i moći.

Drugi kralj

Isti motiv ima i novi „mali od palube“ Muamer Zukorlić koji je, posle dvoipodecenijske potrage, konačno našao političkog pokrovitelja pred kim može da igra otvorenih karata i koji će blagosiljati i prigrliti njegove kriminalne rabote. „Brak iz interesa“ Aleksandra Vučića i Muamera Zukorlića traje poslednje dve godine i već je rezultirao neverovatnim brojem afera, od uzurpacije kulturno-istorijskih spomenika, preko divlje gradnje u centru Novog Pazara, koja po svom divljaštvu nema pandan u novijoj istoriji, do pozicije predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije.

Upućeniji pronose glasove da je čak i kamenovanje Aleksandra Vučića u Potočarima pre dve godine bio režiran događaj i da je neko od bliskih saradnika Muamera Zukorlića odradio taj „domaći zadatak“. Što se mene tiče, nemam ni dokaze, niti potvrđene informacije – ali uviđam logičnu vezu u događaju koji „varniči“ od nelogičnosti i oprečnosti. Da ne podlegnemo teorijama zavere, ali ni da ne budemo previše „naivni i mladi“. Realno, ovo je bila jedina win-win situacija u kojoj premijer Vučić dobija još jedan veliki plus međunarodne zajednice, a istovremeno ne gubi podršku onog dela izrazito nacionalističke javnosti i onih koji poriču genocid u Srebrenici.

Čini mi se umesnim da na ovom mestu podsetim čitaoce da je pre samo šest godina iz Zukorlićeve trovačke kuhinje iznedren idiotski tekst, indikativnog naziva – Aida Ćorović sa ravnogorcima i Ljajićem, objavljen u dnevnom listu Danas od 14. 02. 2011. godine. U njemu je između ostalog pisalo: „Kulminacija takvih odnosa vlasti spram Bošnjaka ogleda se u masovnim strijeljanjima ‘nepodobnih’ građana muslimanske vjere na Hadžetu u Novom Pazaru i drugim stratištima četrdesetih godina dvadesetog vijeka, odnosno nacional-fašističkim divljanjima ostrvljenih zvijeri koje su proizvele genocid u Srebrenici i mnoga druga zlodjela. Sve je to učinjeno nakon mašinerijskog instaliranja neistina o bošnjačkom narodu koje je počinjalo upravo ovako kako danas čini spomenuta gospođica Ćorović, u Pazaru poznatija kao Šica, preko plaćenika koji zarad sitnijeg ili krupnijeg zadovoljenja materijalnih ili nekih drugih ambicija pljuju po vlastitom narodu, ne birajući ni vrijeme ni sredstva da, ljagajući svoj narod, obijede i sopstvenu porodicu.“

Ne znam da li treba da podsetim Muamera Zukorlića da su neki od tih „ostrvljenih zvjeri“ isti oni s kojima sada trabunja o ljubavi i pomirenju. Volela bih da znam koliko iznosi težina tog „sitnijeg ili krupnijeg zadovoljenja materijalnih ili nekih drugih ambicija“ koja je motivisala ovog šizoidnog lika koji je čas političar, a čas „zamrznuti“ muftija, da izgovori sledeće reči: „Konsultovao sam se sa božijim zakonima i praksom poslanika Muhameda i odlučio da podržim Vučića“. I još: “Allah najbolje zna je li to dobro – ja verujem da jeste, ja za to imam argumente, sva pravila božijeg i ljudskog zakona sam ispoštovao pri donošenju odluke. Nisam to uradio nasamo, nisam bajao i ništa nisam uradio pojedinačno. Konsultirao sam baš onako kako nas uči KUR’AN i Poslanik tako sam uradio i nakon svih tih argumenata sam to odlučio“. Tom prilikom Zukorlić je još izjavio da je „Zoran Đinđić podržavao Srbe u Bosni. Zoran Đinđić je podržavao rat Srba u Bosni i govorio da Srbi u Bosni vode legitimni rat i kada je Milošević tražio da se rat zaustavi, on je bio za to da se nastavi – je li to ne znate“.

Ne znam da li ćete mi poverovati na reč, ali dok kopiram ove delove Zukorlićevih izjava (izvor SandžakPress) imam neodoljivu potrebu za povraćanjem i gađanjem koje mogu da izazovu situacije ili ljudi ekstremno nemoralnih i psihopatskih stavova i delanja. Podržavajući Aleksandra Vučića i tako simbolički amnestirajući „sto za jednoga“, ali i sve ono što je Vučić uradio i govorio tokom devedesetih, Muamer Zukorlić je pljunuo na sve muslimane i Bošnjake od kojih je svih ovih godina tražio versku i političku podršku i legitimitet.

Pa vas ja pitam braćo i sestre Bošnjaci i Bošnjakinje: Imate li jasniju sliku ko je sada ravnogorac i plaćenik i koje su to „nacional-fašističke zvjeri“ koje proizvode novi genocid – genocid nad već ubijenima i progonjenima!? Smeta li vam, vi pravoverni, onaj srebrenički cvet na Zukorlićevom reveru dok ljubi skute Mladićevom „lepljivaču plakata“? I da li vas je bar malo stid muslimanke i muslimani što ste ovakvoj fukari dali svoje poverenje i dopustili da vas proda kao da ste petparačka roba na pazarskoj pijaci!?

Treći kralj

Na red je došla i uloga poslednjeg od ova „tri sandžačka kralja“ Sulejmana Ugljanina – za razliku od tri biblijska kralja koji najavljuju spasenje, „sandžački kraljevi“ najavljuju samo propast. Ugljaninova je rola, za razliku od prethodne dvojice, bila prilično jednostavna i skromna. On je samo očajnički želeo da se dokopa bilo kakve vlasti, s obzirom da mu je stranka na ivici opstanka, da se ni za struju nema para, a da gladna usta ištu još koju foteljicu. Izmaklo se tepihče državnih jasli, nema poziva za „ministarstvo bez portfelja“, nikome izgleda ne trebaju usluge ovog proverenog profesionalnog Bošnjaka.

Veseli Ugljanin se kompromitovao tako što je mahao nekim međunarodnim snagama, išao po Kosovu da se uslikava sa Tačijem i pretio ljutim bošnjačkim nemirima – ali, avaj, ostade vlast gluva i slepa na toliku kuknjavu. Ali se Ugljanin, po zanimanju Bošnjak, doseti đavla i izšibicari komadić lokalne vlasti – malo li je i to na ovoliku krizu! Ugljanin, kao oprobani „preletačević“ tokom predizborne kampanje je podržao Sašu Jankovića – doduše prilično ispotiha – ali mu je na lokalu, na raspolaganje pružio svu svoju infrastrukturu, pre svega kontrolore za biračka mesta.

Oni koji su pratili lokalne sajtove mogli su da pročitaju vodopade pljuvanja upućenih Ugljaninu od strane Ljajićevih podrepnih muva, a onda se, iznenada, izvečeri desio kopernikanski obrt pazarske šibicarske politike – Ugljanin sa Ljajićem pravi plan po kome će se bez talasanja pokrasti glasovi, a za uzvrat će Ugljaninova stranka postati deo gradske vlasti u Novom Pazaru. I kupleraj je mogao da počne sa radom! Sva trojica „bošnjačkih lidera“ i vlasnika svega bošnjačkog na ovom i onom dunjaluku su opet, ruku pod ruku, zajedno i u velikoj ljubavi smislili šta je to najveći bošnjački interes i šta će nas to najviše usrećiti.

Neverovatno, kako je lako postignut konsenzus među dojučerašnjim ljutim neprijateljima i kako se još jednom pokazalo da nema boljeg lepka koji će držati bratiju na okupu od učešća u zajedničkom zlodelu. Uostalom, mafijaške grupe funkcionišu u celom svetu – pa što ne bi i ovi „naši mafijaši“. I još kad nas ne bi ubeđivali da se sve dogovoreno i urađeno zarad stabilnosti na lokalu, ja bih to možda i mogla da progutam. Ovako – samo bih dodala izvinite što dosađujem – da li neko misli o tome kako se osećaju porodice onih koji su izginuli, ili ostali invalidi u međusobnom Rasimovom i Suljovom ratovanju oko vlasništva nad Sandžakom, na nekim prethodnim izborima? Mene je zbog toga opet stid, bez obzira što za to nemam razloga, a žao mi je tog mahnitog sveta koji je glavu dao za ovakve im vođe.

Elem, glasovi su pokradeni upravo na način koji smo videli na telefonskom snimku koji je ovih dana zapalio društvene mreže, a za koji nas nadležni ubeđuju da je „šala i komika“. Vidim da je sprdačina krenula odmah – pa se i ja pridružujem „konstataciji“ da je to tradicionalni običaj u Bošnjaka, te da posle izbora svako kod kuće ima biračku kutiju od pleksiglasa, sa karakterističnom vrpcom i pečatom, kao i originalne, ispečatirane biračke listiće, pa se zezamo do mile volje!

Ako se ne šalimo – u realnom životu se krađa glasova dešavala tako što na većini biračkim mesta nije bilo nikog sem kontrolora narečenih nam lidera. A i tamo gde je bio po neki nesretnik koji se možda i odupirao muvanju, taj je lako bio ućutkan. Dijapazon se kretao od zastrašivanja i pretnji, preko ucena, do kupovine dotičnog, tako da je krajnji ishod „rezultirao“ neverovatnom „podrškom“ Aleksandru Vučiću.

Podsetiću sve nas da se identična „klepačina“ desila tokom glasanja za aktuelni Ustav, u oktobru 2006. godine, po kojoj je ispalo da su Novopazarci, Sjeničaci i Tutinci podržali donošenje najvažnijeg pravnog akta jedne zemlje sa preko 80%. Igrom slučaja, ja sam na tim izborima bila neovisna posmatračica i dva dana sam okapavala na većini biračih mesta i nisam ukupno uspela da prebrojim više od dvadesetak ljudi. Dakle, oprobani recepti za krađu su radili provereno dobro i ovog puta, šta god tvrdio RIK, i šta god kokodakali naši politički eksponenti. Na koncu, računa se samo ono što se izbrojati može, ko te pita kako su glasački listići popunjavani, u čijoj kući ili na biračkom mestu i da li u selu Lukare ili Lukocrevo, da li u Pazaru ili Tutinu, važno je da nam Rasim ostaje u Vladi, Muamer može nesmetano i dalje divlje da gradi, a Suljko je opet u lokalnoj vlasti. Neka su nam oni živi i zdravi, neka su im džepovi i dalje puni, a nas ostale ko šljivi!

Jer, tako nam i treba kad su nam sopstveni životi manje važni od njihovih novčanika, bankovnih računa i nekretnina. Ali, da ne bude da svi ćutimo na ovu sramotu, ja neću da ćutim i budem podobna. Nikada nisam bila i ne želim da budem podobna ako to znači da budem protiv zakona, morala i opšteg interesa. A nije da mi cvetaju ruže i da sam, bez obzira na „sitnije ili krupnije zadovoljenje materijalnih ili nekih drugih ambicija“, ja i dalje podstanarka, bez nade da ću imati svoj krov nad glavom, da sam nezaposlena i da mi oči izbeleše da pokrenem novu nevladinu organizaciju.

Što bi rekli u Sandžaku – nije da nisam muftačna – jesam i to kao nikad u životu, ali moj obraz i moje vaspitanje imaju malo veću cenu i nisu za prodaju. I još znam da ću ja biti bogatija, zadovoljnija i imućnija u svakom smislu ako budem živela u okruženju u kome svi imamo dovoljno i ako smo svi zadovoljni – a ne samo da grabim i trpam u svoje džepove! Zato, s punim pravom i odgovornošću poručujem ovom našem „crnom trilingu“ da se stide i neka ih je sram, ali znam da niti imaju obraza, ni časti, ni srama. Jednom, kada sve ovo prođe – a proći će mnogo brže nego što se nadate – vas trojica ćete biti tek sramna i kaljava mrlja na obrazu svog naroda i kletva kojom će se strašiti deca. Vas trojica ste već prošlost, samo to neko treba da vam kaže, pošto nemate ni toliko obraza da odete sami.

Ostavite odgovor