PANAMSKI PAPIRI – ISFABRIKOVANA AFERA ZA NAIVNE

PANAMSKI PAPIRI – ISFABRIKOVANA AFERA ZA NAIVNE

Kada se mešaju državni poslovi i interesi sa off-shore transakcijama – odmah je potrebno sve učesnike strpati iza rešetaka! A nema države koja je donela takve poreske propise da sprečavaju takve vrste dilovanja.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovih dana svetski mediji su preplavljeni napisima o takozvanim „Panamskim papirima“ i poznatim imenima (biznismeni, političari, sportisti, umetnici) koji preko off-shore kompanija i računa izbegavaju plaćanje poreza. Da li je u pitanju „senzacionalno otkriće“ neviđenih razmera, ili je to u stvari isfabrikovana afera podmetnuta od nekih tajnih službi i centara moći koji ih kontrolišu, možete da prosudite sami.

Sve je zasnovano na krađi poverljivih podataka jedne panamske advokatske firme, čiji je glavni biznis da administrira taj biznis – a čija reputacija i egzistencija zavisi pre svega od poverljivosti podataka o klijentima. Navodno je tu „senzaciju“ otkrio nemački list „Sud-Deutche Zeitung“ još prošle godine, a mreža brojinih medija, poput našeg „Krika“ koji su hteli da istražuju podatke iz „Panamskih papira“ i time na lak način prisvoje bar delić slave je ogromna.

Da stvari nisu kao što izgledaju, govori nam podatak koliko je „tajnih“ dokumenata „procurelo“. Obično je senzacija kada se pred očima javnosti nađe jedna ili nekolicina povezanih informacija koje je neko krio, ali nije uspeo da to učini. U slučaju „Panamskih papira“ radi se o više miliona podataka/informacija koje su se našle u javnosti – pa ovde ne može biti reči o nekom pojedinačnom tajnom otkriću, već o smišljenoj i dobro razrađenoj akciji izvedenoj od strane velike organizacije. Za to nisu sposobni pojedinci (istraživači i novinari), čak ni uz pomoć moćnih medijskih kuća.

Očigledno je da miris ove „senzacije“ vodi do Amerike, jer je u tolikom broju podataka upadljiv izostanak američkih „igrača“ – bilo pojedinaca, bilo kompanija. Jeste Panama takozvani „poreski raj“, ali niti je jedini, niti najveći. Ne zaboravimo Monte Karlo, Luksemburg, Irsku, ostrava u Engleskom kanalu, Kipar, Kajmanska ostrva – od kojih su neki bili prinuđeni da svoj off-shore status ili potpuno ukinu (zemlje-članice EU) ili da ga revidiraju, ali su im poreske stope i dalje drastično niže. A pri tome ostaju Nevada i Delavar – američke savezne države koje praktično daju mogućnost stranim (i domaćim) pojedincima i firmama da imaju poreski status ekvivalentan off-shore teritorijama i jurisdikcijama. Procena CNN kaže da zbog postojanja off-shore zona svetske države godišnje izgube na porezu čak tri triliona dolara.

„Panamski papiri“ ipak ne izazivaju pažnju javnosti i zbog toga što nisu kompromitovali onoga zbog koga je cela afera konstruisana u centrima moći. Engleski list „The Guardian“, već dugo godina nije nezavisno levičarsko glasilo, već pronansirani glasnogovornik režima i moćnika Zapada. U tekstovima ovog nekada uglednog lista se afera „Panamski papiri“ koristi kao sredstvo za navodnu diskreditaciju Vladimira Putina, iako nije pronađen ni jedan dokument koji to neposredno potvrđuje. Navodna umešanost Putinovih prijatelja i saradnika (na čelu sa jednim umetnikom – dirigentom) svakako ne zvuči dovoljno ubedljivo – ali sezona napada na Putina je non-stop na snazi, bez obzira na činjenice.

Nije iznenađujuća umešanost u skandal azerbejdžanskog lidera Alijeva i njegove porodice, saudijskog kralja i njegovih brojnih rođaka, prinčeva/prestolonaslednica-funkcionera malih ali moćnih zalivskih zemalja – „osvedočenih prijatelja Srbije i Aleksandra Vučića“, takozvanih velikih investitora…

Zanimljivo je da je na toj listi i predsednik Ukrajine Petre Porošenko, inače ljubimac Zapada, koga izbor na funkciju nije sprečio da zadrži svoje poslovno carstvo – pa sada glumi kako nije znao kako da odvoji svoje državničke delatnosti od tajkunskih. Otac Dejvida Kamerona, britanskog premijera, takođe se spominje u „Panamskim papirima“, što je možda i očekivano – jer se zna da njegov sin i njegova partija tradicionalno zastupaju ideologiju krupnog kapitala i poreskih olakšica za bogataše. Čini se da će jedina „krupna zverka“ kojoj je afera došla glave premijer Islanda – koji je već podneo ostavku posle protesta skoro deset procenata stanovništva ostrva, a koji se u studiju televizije koja je počela da ga ispituje o aferi poneo kao da je Velja Ilić. Realno rečeno, u svetskim okvirima uticaj i ugled jednog političara sa Islanda je smešan.

KAKO SA OFF-SHORE ZONAMA

Kako je zamišljeno, poslovanje u off-shore režimu je namenjeno privrednim subjektima koji recimo posreduju u nekoj trgovini između dve zemlje, a da pri tome nisu domicilno vezani za bilo koju od tih zemalja. Ni zemlja kupac, ni zemlja prodavac ne naplaćuju poreze na takve transakcije, pa je sasvim logično da off-shore jurisdikcije tu takođe nemaju šta da naplate od poreza, ili naplaćuju minimalno. Jel ceo pravni promet se zbio izvan njenih granica (off-shore), pa se eventualno može naplatiti samo mali porez na razliku u ceni između eksportne cene dotične robe i ulazne cene po kojoj off-shore subjekt prodaje tu robu krajnjem kupcu. Postojanje ovakvih off-shore režima i zona na izvestan način ujedno štiti poslovne tajne i „know how“ posrednika u odnosu na zemlje porekla ili destinacije robe – što je sasvim legitimno. Ali, u praksi je off-shore poslovanje doživelo kompromitaciju pre svega od strane „državnih igrača“ i činilaca.

Činjenica je da poslovanje sa off-shore kompanijama i zonama nije protivpravno, niti zabranjeno. Nameće se pitanje kako da se države postave prema pravnim subjektima i pojedincima koji imaju off-shore status. OECD i razne svetske trgovinske asocijacije stalno diskutuju da se stane na put off-shore poslovanju, ali čini se da nemaju interesa da sa reči pređu na dela. Jer, ne zaboravimo, države u ovakvim razgovorima predstavljaju isti pripadnici elita koji od off-shore sistema imaju koristi.

Ima (samo) jedna sporna tačka u poslovanju off-shore kompanija: To je kada takve firme/investitori učestvuju u poslovima sa državama, odnosno javno-pravnim subjektima. Ti poslovi se po pravliu zaključuju na štetu država, a u korist pojedinaca (i njihovih pomagača-insajdera) – što je glavni uzrok sistemske korupcije. Ili da plastično objasnimo ključnu stvar: provizije i zarade od ovakvih poslova završavaju daleko od poreznika zemlje u kojoj se transakcija desila. To je alhemija putem koje političari tokom trajanja mandata postaju bogati ljudi – a pri tome im zvanično prijavljene imovinske karte ne rastu.

Ako bi strani pravni subjekti (makar i bili u off-shore statusu) učestvovali u poslovnom prometu neke zemlje bez kontakta sa državnim činiocima i interesima – onda bi to bili privatno-pravni odnosi i takve transakcije nisu sporne. Plate se porezi po domaćim stopama i sve je u redu. Ali kada se mešaju državni poslovi i interesi sa off-shore transakcijama – odmah je potrebno sve učesnike strpati iza rešetaka! A nema države koja je donela takve poreske propise da sprečavaju takve vrste dilovanja.

I zato, nemojte osuđivati Lea Mesija ili Novaka Đokovića zbog off-shore statusa njih ili njihovih firmi. Oni svoje pare zarađuju pošteno svojim talentom i znojem – ma koliko taj novac bio veliki. I biraju svoje poresko prebivalište, kako bi na zakoniti način umanjili svoje poreske obaveze. A onda mogu da budu dobrotvori i da deo svog pošteno stečenog bogatstva daju u razne filantropske svrhe. To nije slučaj sa ljudima koji se nalaze na vlasti (bilo gde) i svoje (nezarađeno, već ukradeno) bogatstvo stiču ili su stekli transakcijama u kojima su umešane države.

Ostavite odgovor