ODLAZI-LI-NAM-BUDUĆNOST

ODLAZI LI NAM BUDUĆNOST?

Tačno je da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo naše – ali teško da bi Aleksa Šantić savremenim srpskim studentima u inostranstvu mogao reći da trebaju da se vrate. Pitanje je samo ko će da vodi državu u budućnosti!?

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Posle uvođenja bezviznog režima za zemlje Šengen zone, broj spskih, ali i „komšijskih“ studenata (Crna Gora, Makedonija, Republika Srpska, Federacija BiH, Hrvatska) u inostranstvu je značajno uvećan, pokazuju sva relevantna istraživanja i podaci raznih „nacionalnih“ službi.

Iz Evropskog pokreta navode da je broj srednjoškolaca i studenata koji žele da studiraju u inostranstvu u konstantnom porastu, kao i da se spektar studenata značajno proširio u odnosu na nekadašnji – kada su samo vrhunski studenti ili ljudi (tajkuni, političari, „crveno plemstvo“ bivše nam države) koji su imali novac da plate skupe školarine za svoju decu odlazili u inostranstvo. Ovo se dovodi u vezu sa sve većim brojem pristupačnih stipendija, olakšica, raznoraznih ponuda. Tako na primer Italija nudi stranim studentima tehnike i neku vrstu plate kao podsticaj za studiranje (lično se uverio autor).

Međutim, kvalitetnije obrazovanje nije jedini razlog za njihov odlazak. Sve veći broj mladih koji odlaze u inostranstvo uslovljen je limitiranim ličnim i profesionalnim razvojem u svojim zemljama Zapadnog Balkana (ovde ne izuzimam ni Hrvatsku), i brigama o dugoročnoj ekonomskoj održivosti. Prisutna je i nemogućnost za mlade da se potpuno ekonomski razdvoje od svojih roditelja i osamostale, što je nažalost postalo uobičajeno i u razvijenim zemljama Zapadne Evrope. U Italiji je prisutan fenomen „mamona“ – tridesetogodišnjaci koji još uvek žive sa roditeljima i od roditeljskih primanja. Takođe, većina studenata smatra da im studiranje u inostranstvu omogućava pristup svetskom tržištu rada, što je uglavnom tačno.

Zvanična statistika Evropske komisije navodi da „naši studenti“ (područje Zapadnog Balkana) najčešće odlaze na studije u države Evropske unije (50 odsto), zatim u Tursku (27 odsto), Ameriku  i Kinu. Ipak ne postoji kompletna oficijelna statistika za naše studene u svetu. Predpostavlja se da je to oko jedan odsto populacije u godinama za više obrazovanje (18-27). U ovaj broj se ne računaju studenti koji pohađaju fakultete u zemljama Zapadnog Balkana – Studenti iz Republike Srpske i Crne Gore masovno studiraju na Beogradskom univerzitetu, kao i Hrvati iz Herceg Bosne u Zagrebu.

Ako i kada razgovarate sa „našim“ diplomcima/postdiplomcima na stranim univerzitetima, oni kažu da su na studije u inostranstvo pošli iz više razloga, ali da je primarni bio diploma svetski priznatog fakulteta koja će im osigurati zaposlenje. Svi do jednog su složni da balkanski fakulteti zaostaju za onim u inostranstvu: metode i sistem obrazovanja su zastareli, korupcija je pravilo a ne izuzetak, a ako se tu pridodaju isturena odelenja univerziteta širom periferije zemalja, da ne pominjemo sumnjive privatne univerzitete – jasna svrha im je štancovanje većinom nezasluženih i beznačajnih diploma.

Iako je opšte poznato da se na prostoru cele bivše Jugoslavije posao nalazi preko veze – verovatno je da znanje onih koji „nemaju vezu” po diplomiranju uglavnom nije mnogo veće.

Kao drugi razlog odlaska na studije u inostranstvo, uglavnom se navodi mogućnost dobijanja stipendije od fakulteta za celo trajanje studija. To umnogome olakšava finansiranje nemerljivo boljeg i priznatijeg fakulteta od bilo kojeg sa teritorije Zapadnog Balkana. Čak je i ranije izuzetno uvažavani Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu srozan na nivo ispod stotog mesta na tablicama vrednovanja evropskih fakulteta.

Međutim, mogućnost dobijanja stipendija od stranih fakulteta ne znači da studiranje u inostranstvu nije finansijski opterećujuće – jer uvek postoje dodatni ili neplanirani troškovi vezani za boravak u zemljama sa visokim standardom.

Kada se konačno podvuče crta – studiranje u inostranstvu se višestruko isplati, jer predstavlja ulaz na evropsko i svetsko tržište rada. Veliki broj mladih ljudi ne poseduje pasoš ni jedne od država Evropske unije/SAD i zbog toga im nije lako naći posao jer u većini slučajeva problem predstavlja radna viza. Ipak, oni su u velikoj prednosti u odnosu na bilo kojeg vršnjaka koji je fakultet završio u Srbiji, ili negde na Zapadnom Balkanu.

Velika većina mladih i starijih koji su otišli na doškolovavanje, ne planira da se vraća skoro u svoju otadžbinu. Dok god se građanima bude plasirala nacionalistička priča, koja za cilj ima stvaranje podela i razbijanja malog na još manje, ekonomija će nastaviti da slabi, a mladi će svoje mesto pod suncem tražiti ispod tuđeg neba.

Iako niko ne planira da se ubrzo vrati „kući“, svi se nadaju se da će se stvari promeniti i da će se steći povoljni uslovi za povratak. Ipak, svima teško pada odvojenost od porodice. Ali za sada je život kod kuće neodrživ: počevši od partijskog zapošljavanja, partijskog napredovanja, do intelektualnog rđanja… Mnogi poslovi, zbog načina na koji se rade ne dozvoljavaju bilo kakav napredak, čak i uništavaju već stečeno znanje. Za razliku od Srbije, mogućnost napredovanja u inostranstvu je neograničena.

ODLAZI-LI-NAM-BUDUĆNOST-megatrend-univerzitet

Obrazovanje u Srbiji posljednjih je godina u kritičnom stanju zbog mešanja politike. Administracija Borisa Tadića i Ivice Dačića priznavala je svakojake privatne fakultete. Čini se da mladi zbog toga najviše ispaštajujer je stvorena kasta ljudi sa lažnim diplomama i zvanjem, što će imati nesagledive posledice na budućnost države.

Iskustva naših studenata su različita, ipak svi su složni da je studiranje u inostranstvu relativno pristupačno mnogima, a da ukoliko neko nije u mogućnosti da plaća studije – uvek može da  aplicira za neku vrstu stipendije. Iskustvo iz prve ruke je (u pitanju je komšija autora teksta) da cena studiranja u Beču na državnom univerzitetu u proseku je ista kao i na Univerzitetu u Beogradu – čak za nijansu jeftinija. Razlika u kvalitetu studija svakako je neuporediva. Novac uložen u školovanje u inostranstvu višestruko se vraća znanjem i iskustvom koje se dobija, novim jezikom koji se nauči, poslovnim ponudama, novim prijateljstvima i samim životnim iskustvom. Ipak moj komšija ne razmišljala o vraćanju u Beograd, na Karaburmu, ali kaže da će jednog dana možda preovladati nostalgija, pa će se vratiti svojoj zemlji u nadi da će neko prepoznati njegov uspeh i kvalifikacije.

Naši studenti u inostranstvu su u vrhu najobrazovanijeg sloja mladih, a činjenica da imaju dobre globalne veze predstavlja neprocenjiv izvor informacionog i strateškog kapitala za posustalu srpsku ekonomiju. Kao i u Hrvatskoj, punopravnoj članici EU, dinamika odlaženja studenata na studije u inostranstvo ukazuje na sledeću, bržu i važniju fazu emigracije i mobilnosti visokoobrazovanih. Ovaj efekat bi imao mnogo veće posledice na naše narušene ekonomije zbog značajne razlike u broju populacije ovih prostora i Zapadne Evrope. Ukoliko Srbija, pa i sve „naše“ komšije nastave da pasivno razmatraju ili ignoriše ovu pojavu u narednih par godina, moglo bi da dođe do ozbiljnih i bespovratnih posledica po dugoročni ekonomski razvoj država Zapadnog Balkana.

Tačno je da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo naše, ali teško da bi Šantić srpskim studentima u inostranstvu mogao reći da trebaju da se vrate. Pitanje je samo ko će da vodi državu u budućnosti!?

P.S.

Kao studenti iz zemlje su otišli i Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković…

One Comment

  • Vladimir Lazic kaže:

    Komentar je tacan, problem je sto studenti Drzavnih Univerziteta koji jos uvek drze nivo koji mogu, dolaze u konkurenciju sa studentima “privatnih Univerziteta” koje ima svako malo mesto sa vise od 30.000 stanovnika, a zapošljavanje odredjuju politicke partije.
    Da je raspisan konkurs za najvecu tragediju visokog obrazovanja, dobitnik ne bi bio ni blizu nase stvarnosti…
    Znaci: Napred djaci u svetske univerzitete, gradite sebi bolju buducnost, čuvajte Srbiju u srcu, i vratite se kada se trenutna situacija promeni!

Ostavite odgovor