ČARI-(NEO)-LIBERALNOG-KAPITALIZMA

ČARI (NEO) LIBERALNOG KAPITALIZMA

U doba kada multinacionalne kompanije raspolažu većim kapitalom od pojedinih država, možda se treba ponovo zapitati gde su postavljene granice njihovom delovanju i da li ih treba menjati. I da li “dovođenje stranih investitora” ne znači predaju i prodaju delova zemlje beskrupuloznim kompanijama i pojedincima, ili su možda svesna kolaboracija sa njima

 

Autor: Matija Marković

 

Živimo u periodu neoliberalnog kapitalizma, periodu masovne privatizacije, deregulacije i davanja olakšica stranim bankama i kompanijama u nadi da će lov na profit doprineti privrednom razvoju i celokupnom blagostanju jedne zemlje. Međutim, neoliberalizam je samo proizašao iz nasleđa prvobitnog, neobuzdanog kapitalizma, pre 200-300 godina. Na ovom mestu možda treba da se prisetimo neslavne istorije divljeg (čitajte “liberalnog”) kapitalizma, pre nego što se nektirički prepustimo čarima njegove neoliberalne verzije.

Velika Britanija je prva isprobala blagodeti “liberalnog” društveno-ekonomskog sistema u svojoj koloniji Indiji, pre više od trista godina. Nekolicina privilegovanih ljudi su tu na kraju izašli kao „pobednici“. Ti ljudi su u 18. veku bili vlasnici Britanske istočno-indijske kompanije, a u narednim vekovima vlasnici mnogih drugih kompanija u zemljama koje su preuzele britanski model. Pokušaji da se kod kuće, u Evropi, nametnu takvi “liberalni” odnosi, srećom nisu uspevali zbog mnogo višeg nivoa obrazovanosti i svesti onih kojima je bila namenjena sudbina radnika u takvim kompanijama.

zgrada-brit-ist--ind-kompanije

Zgrada Brit-Ist-Ind kompanije

Britanska istočno-indijska kompanija je osnovana u 17. veku kao trgovačko društvo, sa sedištem u današnjem Bangladešu, koji je bio bogat čajem, pamukom i svilom. Akcionari tog društva su mahom bili plemići i bogati trgovci, koji su u isto vreme bili i članovi britanskog parlamenta – pa su od britanske krune postepeno pribavljali razne privilegije za svoju kompaniju, poput ovlašćenja da štampaju i koriste sopstveni novac, da imaju svoju privatnu vojsku i pravo da drugim zemljama objavljuju rat. Date privilegije mudro su iskoristili i napravili vojsku, koja je brojala dvostruko više vojnika od britanske kolonijalne uprave. Koristili su je za brutalno osvajanje, tako da su za nešto više od sto godina zagospodarili čitavom Indijom i stekli monopol nad trgovinom. Istočno-indijska kompanija je vremenom postala toliko moćna da je od 1757. godine njeno rukovodstvo direktno upravljalo britanskom kolonijom. Narednih sto godina indijskim stanovništvom vladala je država u državi – kojoj je jedini cilj bio profit.

Glad i eksploatacija robovske snage su bili glavna obeležja vladavine ove kompanije. Zbog potpune anarhije i stalnog haotičnog pljačkanja već osiromašenog naroda, Britanci su u 18. veku bili jako omraženi. Kolonijalna administracija se pokazala kao potpuno nesposobna da brine o narodu kojim je vladala. Tako je zbog lošeg upravljanja 1770. godine 10 miliona ljudi (tada trećina bengalskog stanovništva) umrlo od gladi. Kompanija je izgubivši trećinu radne snage, doživela pad produktivnosti i tako pretrpela ogromne gubitke. A da stvari budu još gore, kako bi nadoknadila te gubitke, kompanija je povećala porez i nasilno ga prikupila od bengalskog stanovništva. Međutim, ni to nije bilo dovoljno da kompanija stane na noge. Zapravo, bila je na ivici bankrota i molila je da je britanski parlament finansijski spasi – što je na kraju i uradio.

Ono što je bilo zabinjavajuće jeste da glad iz 1770. godine nije vladala zbog suše ili propalih useva, već zato što se na poljima umesto žitarica, voća i povrća gajio mak. Trgovina narkoticima je bila toliko profitabilna, da je kompanija zbog toga jednom vodila rat. Da nije bilo intervencije i temeljitih reformi britanske vlade u Indiji krajem 18. veka, u smislu uspostavljanja vladavine prava, poreskog sistema i pravosuđa, izvesno je da bi Britanska istočno-indijska kompanija ubrzo izgubila sve posede u Indiji.

Intervencija britanske vlade nije značila kraj kompanije, a može se reći da je stabilnost koja je bila uspostavljena na njenoj teritoriji zapravo povećala moć kompanije. Štaviše, kompanija je bila toliko moćna da je mogla da pobedi Kinu u takozvanom Opijumskom ratu i primora je da joj ponovo izda dozvolu za trgovinu opijumom. Britanska istočno-indijska kompanija je čak imala i svoje kolonije. Osim Hong Konga, koji je posle Opijumskog rata pripojila od Kine, kompanija je držala i Singapur, bitno trgovačko uporište u jugoistočnoj Aziji. Kompanija je konačno doživela krah kada se plaćenička vojska 1857. godine pobunila i zaratila protiv njih. Britanska vojska je uspela da uguši pobunu, ali je epilog bio poguban za kompaniju. Dve godine kasnije, shvativši koliki rizik kompanijsko upravljanje Indijom predstavlja, britanska vlada je konačno odlučila da pusti kompaniju niz vodu i nacionalizuje svu njenu imovinu.

Ovaj katastrofalni model upravljanja kolonijama primenjivale su i druge evropske države. Holandija je subvencionisala svoju istočno-indijsku kompaniju koja se u današnjoj Indoneziji prvobitno bavila trgovinom, poštujući principe slobodnog tržišta. Ali, kako su vremenom apetiti rasli, tako je principima opadao značaj – pa je poput njene britanske verzije, kompanija počela da uspostavlja monopol nad trgovinom koristeći vojnu silu, čineći brojne zločine protiv čovečnosti. Jan Piterson Koen, guverner Indonezije početkom 17. veka, tu je politiku upravnom odboru direktora predočio ovim rečima: „Vi gospodo iz iskustva znate da trgovina u Aziji mora biti održana i podstaknuta vojnom silom, koja će se finansirati iz profita koji se ostvaruje iz te trgovine – budući da se ne možemo baviti trgovinom bez ratovanja, niti voditi ratove bez trgovine.“ Kada je moćnom flotom iz regije isterao Britance, Koen je želeći da uspostavi monopol nad uzgojem muskatnog oraha, karanfilića i drugih začina koji su uspevali na Molučkim ostrvima, ista potpuno etnički očistio od domorodačkog stanovništva i na njih doveo robove koji su bili vlasništvo kompanije. Trend osvajanja novih teritorija u Indoneziji se nastavio, sve dok ih u 18. veku nisu pretekli Britanci. Na kraju se ispostavilo da je održavanje monopola koštalo više nego što su ti začini vredeli i Holandska istočno-indijska kompanija je bankrotirala 1799. godine.

Zrtva-sakacenja-u-Kongu

Žrtva sakaćenja u Kongu

Krajem 19 veka belgijskom kralju Leopoldu se takođe dopao britanski recept, pa je osnovao svoju kompaniju pod paravanom naučno-istraživačke i humanitarne organizacije – po imenu Međunarodna afrička asocijacija. Pošto je uverio evropsku javnost da su njegove namere potpuno altruističke, preko novo osnovane kompanije je unajmio plaćenike, silom zauzeo poveće parče Afrike, porobio domoroce i osnovao Slobodnu Državu Kongo. Da bi nadoknadio svoje troškove i ostvario profit u što kraćem roku, kralj je tokom prvih godina naredio eksploataciju slonovače, a posle astronomskog skoka cene gume – i eksploataciju kaučuka. Porobljenim domorocima bile su zadate dnevne proizvodne kvote gume koje su morali da zadovolje. U suprotnom su bili kažnjavani sakaćenjem, paljenjem sela, ili ubistvima. Tokom ovog mračnog dvadesetogodišnjeg perioda eksploatacije Konga, nezamisliv broj ljudi je izgubio živote. Tačan broj nije poznat, ali većina stručnjaka se slaže da je nastradalo oko 10 miliona ljudi – što je petina stanovništva Konga.

Ova tragedija mnoge savremenike nije ostavila ravnodušnima i mnogi su veoma kritično pisali na tu temu. Tu spadaju Mark Tven i Artur Konan Dojl.  Ali, delo koje je zaista pokrenulo medijsku lavinu koja je sahranila Slobodnu Državu Kongo bilo je „Srce tame“ Džozefa Konrada – delo bazirano na ličnim iskustvima kapetana parobroda u službi kompanije kralja Leopolda. Na kraju knjige glavni junak se vraća kući u Englesku, ogorčeno primećujući malu razliku između takozvanih civilizovanih ljudi i divljaka. Po motivima ove knjige snimljen je film Frensisa Forda Kopole “Apokalipsa sada”, ali je priča vremenski transponovana u doba vijetnamskog rata i u Aziju.

Ceo ovaj poduhvat najbolje oslikava Konradov citat o ljudima koje je kompanija zapošljavala: „…Njihov govor je bio govor gnusnih pirata, bio je drzak bez smelosti, pohlepan bez odvažnosti i surov bez hrabrosti; nijedan nije imao ni truna obazrivosti, ni ozbiljnosti u pogledu cilja; izgledalo je kao da oni nisu ni svesni da su te osobine potrebne u radu za dobro celog sveta. Njihova želja je bila da iščupaju blago iz zemljine utrobe, a moralnog oslonca za postizanje tog cilja nisu imali više od provalnika koji obijaju sefove.“ Pred kraj svog postojanja, Slobodna Država Kongo je imala tako lošu reputaciju, tako da je belgijska vlada 1908. godine bila primorana da je ukine i pripoji susednoj koloniji.

Šablon je isti. Imamo tri uništene zemlje sa milionima ubijenih, gde je siromaštvo i dan-danas široko rasprostranjeno. Imamo jednu bankrotiranu i dve likvidirane kompanije i tri gomile prebogatih bivših akcionara.

Ipak, zabluda je reći kako savremeni neoliberalizam ne funkcioniše tako – pošto i dalje funkcioniše odlično za određeni sloj ljudi. Možemo čak i reći da su svi navedeni događaji proizvod surovosti vremena u kojima su se događali, a da sličnim kompanijama nema mesta u modernom dobu. Ali onda bismo se grdno prevarili.

U 20. veku pojavljuje se kompanija Junajted Frut (današnja Čikita Brends Internešenel), koja je imala ogromne plantaže širom Srednje Amerike i monopol nad trgovinom tropskog voća, koji su održavali dovodeći na vlast diktatore. Ova kompanija je razlog zašto danas imamo izraz „banana republika“. Osim plantaža, kompanija je imala lance hotela, plaže, kockarnice, železnice, elektrane i bogate rudnike. Kompanija je takođe osnovala i sopstveno transportno preduzeće, koje je tokom tridesetih godina posedovalo flotu od nešto manje od stotinu brodova. Imajući sav taj kapital u rukama, kompanija je bila savršena mašina za pravljenje novca – i svako ko je toj mašini stajao na putu bio je pokošen.

ČARI (NEO) LIBERALNOG KAPITALIZMA-Junajted_Frut

Taj pristup je prouzrokovao nekoliko masakra, od kojih se najšokantniji desio 1928. godine u mestu Santa Marta, u Kolumbiji. U jednoj od fabrika kompanije Junajted Frut započeo je štrajk radnika. Imali su samo četiri zahteva: 1) da sa kompanijom zaključe ugovor o radu; 2) da budu prijavljeni; 3) da rade osam sati dnevno; 4) da tokom radne nedelje imaju jedan slobodan dan. Junajted Frut, uz podršku američke vlade, etiketirala je štrajkače kao komuniste i zahtevala od kolumbijske vlade da uguši štrajk. U suprotnom, američka vojska je zapretila da će napasti Kolumbiju kako bi zaštitila interese kompanije. U nedelju, odmah posle jutarnje mise, štrajkači su se zajedno sa svojim suprugama i decom skupili u centru gradića i čekali da im se obrati guverner. A onda se umesto guvernera pojavila kolumbijska vojska i svoje građane zasula mitraljeskom paljbom. U masakru se procenjuje da je poginulo između osam stotina i tri hiljade muškaraca, žena i dece.

U slučaju kada su se države usprotivile kompaniji Junajted Frut, ona je finansirala i organizovala državne udare i zavođenje vojnih hunti – u Hondurasu 1910. godine i u Gvatemali 1954. godine, uz pomoć američke obaveštajne službe. Slučaj Gvatemale je bio pogotovu tragičan, pošto je ova zemlja bila novopečena demokratija, koja se samo jednu deceniju ranije oslobodila vojne diktature revolucijom. Zemlja je tada počela da se ekonomski razvija, propisana je minimalna zarada, započeti su programi opismenjavanja, a ženama je dato pravo glasa.

Jedna od brojnih reformi je naročito smetala kompaniji Junajted Frut – to je bila agrarna reforma, odnosno preraspodela zemlje veleposednika – budući da je i sama bila veleposednik. Samo tokom vladavine poslednjeg diktatora, kompanija je dobila preko dvesta hiljada hektara zemlje – zbog čega je tada aktuelna demokratska vlada počela da sprovodi nacionalizaciju njene imovine. Kompanija je reagovala tako što je uz pomoć CIA organizovala puč i dovela na vlast vojnu diktaturu, koja će u istoriji ostati zapamćena po državnom terorizmu, eskadronima smrti i vraćanju imovine kompaniji Junajted Frut. Kontroverza nije napustila kompaniju Unajted Frut ni u 21. veku – kada se 2007. godine na suđenju pred američkim federalnim sudom izjasnila kao kriva za finansiranje “Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije”. To je bilo drugo ime za paravojne jedinice umešane u trgovinu narkoticima i označene kao teroristička organizacija od strane SAD, Kanade i Evropske Unije.     

Iz navedenog se može jasno uočiti šta se dešava kada kompanije postanu jače od samih država. Primećuje se i sprega koja postoji između kompanija i država koje su im dale odrešene ruke – sprega koja je u suprotnosti sa temeljnim principima kapitalizma: slobodna trgovina i konkurencija. A možda najveća tragedija nije stvaranje uslova za nehumano postupanje i zloupotrebu moći tih kompanija, već izostanak krivičnog gonjenja ljudi koji su počinili ovako gnusne zločine. Usled sprege sa državom, ogroman broj ljudi je prošao nekažnjeno. U doba kada multinacionalne kompanije raspolažu većim kapitalom od pojedinih država, možda se treba ponovo zapitati gde su postavljene granice njihovom delovanju i da li ih treba menjati. I da li “dovođenje stranih investitora” ne znači predaju i prodaju delova zemlje beskrupuloznim kompanijama i pojedincima, ili su možda svesna kolaboracija sa njima.

One Comment

  • Novo Novak kaže:

    Ljudska pohlepa i zločestoća je bez granica i ako joj se dopusti potpuna sloboda, ona se razvije do beskonačnosti i utamniči svekoliko dobro oko sebe. Zato je kapitalizam carstvo slobode za sve najgore ljudske karakteristike, koje uništavaju sve ljudske vrijednosti. Radi toga je borba protiv tog sistema nešto najsvetije, što može proizaći iz čovjeka kao bića humanističkog.

Ostavite odgovor