NAKARADNI PARLAMENTARIZAM

Srpska politička elita iz svih stranaka navikla je da posluje „ispod žita“ i da na taj način onemogućava stvarno iskazanu volju građana

 

Autor: Željko Pavićević

 

U savremenim političkim sistemima, parlament (ili skupština) je zakonodavni ali i centralni organ sistema vlasti, iz koga izviru još izvršni organi (vlada) i sudski. To se ne bi moglo reći za parlament Srbije, s obzirom na to da je njegova uloga u godinama tranzicije, a i u komunističkoj tradiciji pre toga, bila svedena na instituciju za izglasavanje zakona koje predlaže vlada. Posledično, parlament predstavlja više „službu vlade“, nego njen kontrolni organ. Ovakav trend se nastavlja i dolaskom na vlast Srpske napredne stranke.

Obično su vlade vrlo agilne u periodu tranzicije, pa je po prirodi stvari uvek prisutan privid dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom. Ovo svakako utiče na nerazumevanja stvarnog položaja parlamenta u sistemu vlasti. Još se nije desilo u novijoj parlamentarnoj istoriji zemlje da skupština ne usvoji predlog vlade – što je moguće i dešava se (ne baš često) u parlamentima drugih zemalja.

Naizgled prepreka dobrom funkcionisanju srpskog parlamenta je učešće velikog broja stranaka u njegovom radu. Počev od 2001. godine, kada su parlament činili poslanici iz čak 22 stranke, danas u parlamentu imamo poslanike iz 15 stranaka, od kojih su pojedine samo sa jednim poslaničkim mandatom („čovek-stranka“). To ukazuje na manjkavost izbornog sistema, jer navodno proporcionalni izbor sprečava one stranke koje ne osvoje minimum od pet procenata glasova na izborima da budu zastupljene. A u praksi vidimo kako stranke koje nemaju ni pošten jedan procenat imaju narodne poslanike, što je apsurdno. Isključivi krivac za ovakve anomalije je srpska politička elita (iz svih stranaka), koja je navikla da posluje „ispod žita“ i da na taj način onemogućava stvarno iskazanu volju građana.

Zadržavanje zakonskih rešenja koja „malim strankama“ daju mogućnost da kupoprodajom lojalnosti odnosno mandata utiču na sastav vlade, njeno delovanje i održavanje – protivno logici i moralu – na žalost je nepromenljivo dostignuće korumpirane političke elite. A za to nije kriv Slobodan Milošević! Sve ovo stvara nerešive probleme u vođenju odgovorne javne politike. Takođe, u takvom ambijentu je nemoguće realizovati koncept dobre vladavine, kao ni temeljne reforme institucija sistema.

Parlament Srbije je u periodu nakon petooktobarskih promena pokazao zakonodavnu aktivnost kroz donošenje velikog broja zakona. Takvo ubrzanje zakonodavnog procesa je za posledicu imalo to da je veliki broj zakona donesen po hitnom postupu. Ono što je trebalo da bude izuzetak, pretvorilo se u pravilo. Zakoni su donošeni bez odgovarajuće javne rasprave, ili uz raspravu koja se uglavnom svodila na više formalno konsultovanje ciljno odabranih (ne)vladinih organizacija, kroz organizovanje jednodnevnih okruglih stolova/panela, ali uz neizostavno konsultovanje međunarodnih organizacija i evropskih institucija. Ovakav tempo i način donošenja zakona u velikoj meri je uticao na loš kvalitet i galimatijas sastavljen od zakonskih rešenja koja su nekritički preuzimana iz različitih pravnih sistema. Polazeći od toga ko je stvarni predlagač najvećeg broja zakona, dolazimo do zaključka da su stvarnu agendu u godinama posle petooktobarskih promena davale upravo slabe koalicione Vlade pod pritiskom međunarodnih institucija. Parlament je samo to slepo sledio.

poslanici u skupstini srbije

Poslanici sadašnjeg saziva skupštine

Međutim, krivci za ovakav položaj parlamenta su sami narodni poslanici, kojima je izgleda jedini zadatak ubacivanje kartica za glasanje i korišćenje govornice za političku propagandu stranaka iz kojih dolaze, odnosno samopromociju. Umesto da svojim znanjem i kompetentnošću ostvare ulogu odgovornih javnih ličnosti čiji je zadatak da se istaknu u pogledu uticaja na sadržaj zakona, njihova uloga se u većini slučajeva svodila na ulogu zabavnog karaktera. Donošenje zakona se odvijalo tako što je vladajuća koalicija, kao i ranije, obezbeđivala većinu za njihovo donošenje. Ovo više nije stvar „dečijih bolesti mlade demokratije“, nego i samog statusa Parlamenta, njegove kompozicije, izbornog sistema, pa čak i nekih ustavnih rešenja.

U ambijentu koji su okarakterisali slabe koalicione vlade i „glasačka mašina“ zvana skupština, dešavale su se različite vaninstitucinalne anomalije. Tako su u periodu 2004. do 2012. za vreme vladavine Borisa Tadića jačali autoritet i politička moć predsednika Srbije, naravno na uštrb drugog dela izvršne vlasti. Njegove predsedničke nadležnosti, međutim, nisu bile proširene, tako da predsednik nije mogao imati onu ulogu koja bi mu pripadala da je politički sistem Srbije ustavno definisan kao predsednički.

U periodu 2004. godine do 2012. godine, koji su obeležile i krhke koalicione vlade i premijeri koji nisu bili u mogućnosti da kontrolišu ministre (npr. vlada Mirka Cvetkovića je imala čak pet ministara koji su istovremeno bili na funkciji predsednika stranaka sa znatnim ucenjivačkim potencijalom), predsednik je na sebe preuzeo ulogu koja mu ustavom nije dozvoljena. Tako se nekada opravdano (rešavanje gasne krize 2009. godine), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi i prezentacija Strategije razvoja Srbije do 2020. godine) mešao u ovlašćenja premijera – što je u fukcionisanju institucija značilo narušavanje ustavnih normi, koje je prošlo bez sankcija. Nije se zbog toga ni javnost previše uzbudila – a morala je, jer to pravi presedan za bilo kog drugog da krši ustav.

Sva sreća, sadašnji predsednik Tomislav Nikolić to ne radi, da li zbog respekta za ustavne norme, ili zato što i sam nema dovoljno političke snage za borbu sa predsednikom vlade iz sopstvene stranke. Takođe, po prvi put u istoriji višepartijskog sistema imamo situaciju da je predsednik Srbije, po izboru na ovu funkciju, podneo ostavku na funkciju predsednika jedne političke organizacije.

Ipak, u odnosu između izvršne i zakonodavne vlasti se ništa kapitalno nije promenilo. Uloga Parlamenta Srbije je i dalje marginalizovana. Danas je, za razliku od vremena prošlog, umesto nekadašnjeg autoriteta i političke moći predsednika na snazi autoritet i politička moć premijera.

 

One Comment

  • IBJ kaže:

    Nažalost, ni najbolje (pravno i proceduralno) organizovan politički sistem sam po sebi nije imun od najubojitijeg virusa: nemorala.

    Ako čak i prihvatimo preoptimističku tvrdnju da politički sistem Srbije zadovoljava najužu bazu elemenata potrbnih da ga kvalifikuju kao demokratski, sasvim je jasno da je on već u samoj osnovi razriven apsolutnim nemoralom ljudi koje ovaj tekst tako benevolentno naziva “elitom”. Dijagnoza u tekstu je dovoljno tačna i ne bi joj se imalo mnogo šta pridodati, ali dijagnoza je davno poznata. A gde je lek?

    Bojim se ne vidim razloge ni za kap optimizma: politički sistem Srbije je već samleven u žrvnju između apsolutnog nemorala vlastodržačke “elite” (pazite, ja u tome ne izdvajam partije, možda poneke pojedince) i ubogog, istanjenog, neukog, ojađenog, obeshrabrenog (…) biračkog tela koje, teorijski, jedino ima u rukama realnu korektivnu moć, a ne ume ni da je sagleda, a kamoli upotrebi. Bojim se čak da je to biračko telo uveliko krenulo pravcem: “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Pridodajte tome neizostavni razorni toksin našeg društva, mafijaško – tajkunsku bulumentu koja nemilosrdno koristi sve slabosti sistema za beskrupulozno samobogaćenje, izgleda da nam je sudbina zapečaćena.

    Ne smem ni da izgovorim svoj strah o tome kakav je verovatni “izaz” iz ovog bunila.

Ostavite odgovor