MERNA JEDINICA ZA ANTIFAŠIZAM

 

Autor: Vladimir Đurđić

 

Jubilarna je godina u kojoj proslavljamo sedam decenija od pobede nad fašizmom, a izgleda kao da se pred celo čovečanstvo, a samim tim i Srbiju, postavlja isto pitanje kao daleke 1939. godine.

Da li smo kao društvo uspeli da savladamo domaći zadatak i spoznamo zaista šta je antifašizam? Inspiraciju za ovo pisanije sam nedavno dobio čitajući sjajan autorski komentar Desimira Tošića, doajena demokratije u Srbiji i dugogodišnjeg emigranta koji je 2005. napisao tekst „Suočavanje sa nacionalnom dramom“ objavljen u listu Republika. Ono što je zanimljivo da je to jedini Tošićev osvrt vezan za II svetski rat u Jugoslaviji čiji je akter neposredno bio.

Naime, Tošić je kao član Demokratske omladine bio ilegalac u okupiranom Beogradu, nije pripadao nijednom od dva pokreta koji su bili u građanskom sukobu, a kasnije je uhapšen od Gestapoa pa je preko logora na Starom sajmištu transportovan na prinudni rad u nacističku Nemačku i kasnije u Austriju.

Tošićeva priča me naterala da postavim sebi pitanje da li postoji merna jedinica za antifašizam. Možda smo u vremenu kad se slavilo samo crveno rodoljublje zaboravili da postoje i druge boje otpora nacizmu! Kao što vidimo iz poslednjih događaja nakon poništenja presude generalu Mihailoviću, teško je odreći se dugogodišnjih zabluda prihvatiti neke dokumentovane istine koje su svesno skrivane tokom decenija jednopartijske vladavine.

Ne bih da se stavljam na bilo čiju stranu jer je građanski rat najgore što može da zahvati jedno društvo i nedostojno je biti arbitar o toj spirali nasilja. Razumem da je za mnoge čiji su preci učestvovali u sukobu i stradali u istom neprihvatljivo da drugu stranu dožive kao patriote! Pitanje zločina i kolaboracije je takođe otvoreno i veoma osetljivo!

Pa ukoliko ne možemo da se složimo oko toga ko je bio gori i ko je kriv za ovaj sukob, da li bar možemo da se složimo oko nacističkih žrtava i njih okvalifikujemo kao antifašiste?

Naime, u logorima i zatvorima širom Srbije bilo je i partizana i ravnogoraca i najviše nedužnih koji nisu bili deo tog ratnog vihora. Veći deo uhapšenih bez obzira na znak koji im je stajao na kapi završio je pred nacističkim streljačkim strojem. Dok smo o stradanjima partizana u nacističkim kazamatima znali gotovo sve, što kroz obrazovanje što kroz filmove, o nevoljama druge, da kažemo četničke strane, počeli smo da otkrivamo relativno skoro i to upravo iz nemačkih arhiva. Morbidno pedantni nacisti nisu razdvajali one koji su bilo protiv njih i sve su beleželili pa je tako ostao podatak da je samo na Bubnju kod Niša tokom rata streljano oko 700 ravnogoraca, a  širom Srbije na hiljade njih. Mnogi četnici su iz logora Crveni krst u Nišu i sa beogradske Banjice (koju su Nemci u dokumentima nazvali DM lager Dedinje) kasnije transportovani u Mauthauzen jedan od najužasnijih konclogora u Austriji.

Da li su svi oni bili antifašisti? Pa da nisu verovatno se kao pripadnici jedne oružane formacije ne bi našli ispred nacističkih puščanih cevi. Možda bi ovo priznanje bilo dobar početak zdravijeg odnosa prema otporu koji je pružan okupatoru. Ukoliko nismo spremni da bar nacističke žrtve ne razdvajamo, bojim se da nevinim stradalnicima građanskog sukoba nećemo još mnogo vremena moći da pružimo dostajan spokoj.

Ostavite odgovor