ko-koga-tu-laze

KO KOGA TU LAŽE?

Ovonedeljni izbor dva događaja za disekciju bio je relativno jednostavan: rusko-američki dogovor o primirju u Siriji, začinjen američkim bombardovanjem položaja Asadovih jedinica sa jedne, i autorski tekst premijera Srbije u “Blicu” sa druge strane. Na prvi pogled – možete reći da te dve teme/događaja nemaju nikakve veze, ali “crvena nit” koja ih veže je zapravo naslov ovog teksta: Ko koga tu laže?

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ratna drama sirijskog naroda ni posle nekoliko godina, izgleda, ne bliži se kraju – uprkos primirju koje su prošle nedelje dogovorili SAD i Rusija. Državni sekretar Džon Keri i ministar inostranih poslova Sergej Lavrov su se izgleda uzaludno trudili da usaglase pozicije svojih zemalja oko razrešenja sirijske krize – jer se na terenu, gde se razgovara oružjem, pokazalo da strane u sukobu imaju različite i jako udaljene agende.

Hajde da potrošimo nekoliko reči na dijagnozu stanja u Siriji – pustinjska država sa velikim prostranstvima koja se ne kontroliše ni u vreme mira, više nekompatibilnih etničkih grupa sa različitim aspiracijama i suprotstavljenim lojalnostima, nedemokratska (a jedino moguća) vlada – a sve to na strateški vrlo važnom geografskom položaju, gde velike sile (SAD i Rusija), a i regionalne sile (Turska, Izrael i Iran) imaju važne interese. U tako kompleksnom okruženju nije ni malo lako naći balans kojim bi svi bili zadovoljni. To je rezultiralo „kancerom“ zvana Islamska država – transnacionalnom tvorevinom koja je nekima od igrača u sirijskoj slagalici korisna, dok se istovremeno navodno bore protiv nje. Žrtve su isključivo narodi koji naseljavaju Siriju – bilo da su na strani Asadovog režima i Rusije, Turske, pro-američke opozicije, ili se vekovima (uzaludno) bore za sopstvenu državu, kao Kurdi.

U nadi da će neutralisati nezgodno skorašnje približavanje Rusije i Turske, a uprkos vešto isceniranom obaranju ruskog aviona od strane turskih snaga krajem prošle godine, čini se da su SAD nevoljno pristupile pregovorima o prekidu vatre u Siriji. Čini se da je to urađeno kako bi se strasti primirile pred novembarske predsedničke izbore i moguću promenu administracije – koja bi sigurno značila temeljno preispitivanje američke spoljne politike, koja je na snazi još od pre kraja „hladnog rata“ 1989. godine i američke samoproklamovane pobede u njemu.  

Izgleda da u jednoj demokratskoj državi kao što su SAD postoje grupe sa međusobno suprotstavljenim interesima koje utiču na vođenje spoljne politike. Kako drugačije razumeti naizgled dvostruku igru u Siriji? Džon Keri usaglašava primirje, a samo nekoliko dana kasnije američki avioni bombarduju položaje vladinih (Asadovih) snaga, ubijaju 62 vojnika i ranjavaju oko 100, na položaju kod istočnog sirijskog grada Deir ez-Zora.

Naravno, to je odmah rezultiralo oštrom rekacijom ruskog ministarstva odbrane, koje je za incident reklo da je na granci između zapanjujućeg nemara i direktne pomoći Islamskoj državi. U noći između subote i nedelje vanredno je zasedao Savet bezbednosti UN, gde je očekivano došlo do oštre konfrontacije i razmene međusobnih optužbi između ruskog ambasadora Vitalija Ćurkina i američke izaslanice Samante Pauers. Prosto je neverovatno, da ne kažem debilno, da vodeća tehnološka sila SAD kaže da nije znala da bombarduje trupe Asadovog režima. To podseća na glupave izgovore koji su korišćeni prilikom napada na kinesku ambasadu u Beogradu tokom 77-dnevnog bombardovanja Srbije 1999. godine.

Na domaćoj političkoj sceni se ništa novo ne dešava. Premijer je napisao autorski tekst za dnevni list „Blic“, gde samo razrađuje svoj diskurs o budućoj modernoj, bogatoj i naprednoj Srbiji. Samo što datum za takav ishod svoje političke i životne borbe za bolju Srbiju pomera u budućnost za 20 godina! Mi, građani, treba da mu verujemo (na reč) da će se to sigurno desiti. Izgleda da je pričanje bajki u Srbiji sastavni deo modela i metoda političkog delovanja – ali nije kriv za to, jer se skoro svi akteri na političkoj sceni služe istim.

Milo Đukanović, već više od 25 godina lider susedne Crne Gore, dao je duži intervju TV B92, posle pauze od skoro 10 godina. U Srbiji se Đukanović uglavnom doživljava kao diktator, uzurpator, oportunista i čovek koji je svojeručno iskopao jaz između „dva oka u glavi“. Ali, za razliku od srpskih političara, Đukanović se tokom svoje političke karijere nije bavio plitkom demagogijom, već usmeravanjem svog broda – Crne Gore – da izbegne sve zamke ratova, nacionalizma, tranzicije iz iscprljenog modela socijalizma u savremeni kapitalizam. Nije savršen, što i sam priznaje, ali rezultati njegove vladavine mu govore u prilog.

Tokom intervjua sa odmerenom Ivanom Konstatinović, Đukanović se ponašao kao promišljen i artikulisani državnik, politički korektan i razložan, a nikako kao lukavi i „namazani“ politički oportunista. Njegova politička analiza proteklih godina na vlasti je bila ispravna, a zasnovana na vrlo adekvatnoj ekonomskoj logici. Sećam se prethodnog velikog intervjua Mila Đukanovića datog u sada počivšoj emisiji „Utisak nedelje“. Pamtim da sam i tada bio fasciniran njegovim državničkim držanjem, uprkos jefinih i prizemnih provokacija „čuvene voditeljke“ srpsko-crnogorskog porekla na tada aktuelnu temu referenduma.

Izgleda da je takva vrsta istinskih državnika na prostoru bivše Jugoslavije prava retkost – imajući u vidu sadašnju generaciju političara svih vrsta u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji – i na kraju u njegovoj Crnoj Gori. Na žalost, politička ponuda u svim pomenutim državama zasnovana je isključivo na demagogiji i praznim obećanjima. Nije ni čudo što opozicija u Crnoj Gori ne uspeva da pronađe način da posle skoro više od četvrt veka pronađe formulu za pobedu.

One Comment

  • Mrky kaže:

    Misljenja sam da je ovo ismijavanje sveta od strane Americke administracije a pod izgovorom kao nisu znali ko su Asadove snage. Ispada veoma smesno I krajnje neozbiljno od strane Americke administracije. Po svemu sudeci jedan veoma uocljiv dogadjaj da Amercka vlast je u totalnom kolapsu, sto je vidljivo I za gradjanje Amerike koji svakodneno vide da se oseti bezvlasce u svim delovima Americke drzave. Policijska kontrola je apsolutno podbacila I nije vise kako oni kazu: “To serve and protect”.

Ostavite odgovor