KINA-I-INDIJA---SILE-21.-VEKA

KINA I INDIJA – SILE XXI VEKA

Granica između dve države ide najvećim delom preko Himalaja, duga je oko 3,500 kilometara i kroz istoriju se menjala nestajanjem malih (i velikih) himalajskih kraljevina. Ipak, zajedničke vojne vežbe Kine i Indije održane prošle godine pokazuju da Kina više ne smatra Indiju neprijateljem.

 

Izvori: vizijadanas.com; The Times of India

 

Kina i Indija, najmnogoljudnije države sveta i najstarije civilizacije, imaju osnovane ambicije da u bliskoj budućnosti postanu globalne super sile. Međutim, između njih postoje pogranični sporovi. Kina drži okupiranih oko 38,000 kvadratnih kilometara indijske teritorije u oblasti Aksai Čin. Kinezi su takođe izgradil put na indijskoj teritoriji, magistralu Karakorum, koju je Pakistan predao Kini. Sa druge strane, Kina tvrdi da je Tibet predao provinciju Aksai Čin Britanskoj Indiji 1900. godine. Pošto Kina tada nije priznavala nezavisnost Tibeta, tako ne priznaje ni ovaj ugovor.

Granica između dve države ide najvećim delom preko Himalaja, duga je oko 3,500 kilometara i kroz istoriju se menjala nestajanjem malih (i velikih) himalajskih kraljevina. Naravno, granice Indije, Kine i Pakistana uspostavila je imperijalna Britanija. Posle povlačenja Engleza ostale su brojne nesuglasice i nejasnoće po pitanju granica.

Tako Pakistan zahteva od Indije deo Kašmira nastanjen islamskim stanovništvom, dok Kina osim delova Kašmira i Ladaka polaže pravo na Arunačal Pradeš, severoistočnu državu Indije koja se tako reći na jednoj tankoj teritorijalnoj niti drži uz Indiju. U oba slučaja Indija se oseća ugroženom. Nasuprot tome je gore pomenuta Aksai Čin.

Još 1914. godine Kina, Indija (kao deo Britanske imperije) i Tibet, održali su konferenciju u Indijskom gradu Simla. Britanci su povukli liniju razgraničenja između Indije i Tibeta koji su obe strane potpisale. Granična linija je duga 1,360 kilometara, a Indija je ovim sporazumom dobila 129,500 km2 dodatne teritorije. Kina se nije složila i nije potpisala sporazum. Kinezi smatraju da je linija nepravedna i da je povučena u vreme slabe Kine pod Manču dinastijom. Tako Kina pokušava da ispravi istorijski nepravedne ugovore sa Indijom, Japanom, Burmom pa i Vijetnamom. Kina oseća da je jaka i pokušava pritiscima da ispravi istorijske nepravde.

Kina takođe optužuje Indiju da je aneksirala himalajsku državu Sikim. Sikim je na istoku, povezuje Butan i Burmu, i nikad nije bio unutar linije razgraničenja Kine i Indije. U Indiji smatraju da Kina mora da prizna granice, jer isti princip je Kina prihvatila u sporu sa Burmom. Ne treba pominjati da su i ovde granice crtali Englezi.

Posle više ekspedicija, Britanci su zaključili da Kina nema uticaj na Tibetu, pa su mu dali punu autonomiiju, odričući Kini suverenitet nad Tibetom. Tibet je bio nezavisna država, dok ga nisu osvojili Mongoli Džingis Kana. Posle raspada Mongolske imperije, Tibet je osvojila kineska dinastija Manču. Sa slabljenjem dinastije Manču, kineska kontrola nad Tibetom je nestala, pa je on ponovo povratio suverenitet. Međutim, na pomenutoj konferenciji u Simli, Kinezi su tvrdili da je Tibet njihova teritorija. Kineski predstavnik na konferenciji Ivan Čen je taj zahtev obrazložio nepobitnom činjenicom da su Mongoli Džingis Kana osvojili Tibet, a da je Kina legalni naslednik dela te imperije. Druga strana je dokazivala da je autentična Kina ustvari samo do Kineskog zida, koji je izgrađen pod dinastijom Han. Sve ostalo je delo stranih zavojevača. Po kineskoj logici, Burma bi trebala biti indijska, jer su je Britanci držali kao deo Britansko-Indijske imperije.

KINA-I-INDIJA---SILE-21.-VEKA-Dalai LamaKina je ipak pristala da Tibet ima punu autonomiju pod vrhovnom upravom Dalaj Lame, a uz to je obećala da se neće mešati u svetovni život te zemlje. Ipak Kinezi nisu potpisali sporazum u Simli zbog nejasnih granica.

Pošto je Indija dobila nezavisnost, nastavila je englesku politiku prema Tibetu, a zatim 1947. godine pod Nehruom pokušala da “usisa” Tibet u svoju sferu. Komunisti Mao Ce Tunga su “nanjušili” šta se sprema, to jest da će Nehruova Indija prisvojiti Tibet, pa su iznenada 1952. godine izvršili invaziju Tibeta. Dalaj Lama je pobegao u Indiju. U to vreme svet je očekivao da Indija zaštiti Tibet. Međutim, mudri indijski vođa, Nehru nije pokazao ništa više od “saosećanja” sa narodom Tibeta. Mnogi u zapadnom svetu još uvek veruju da je pogrešna politika Nehrua dovela do kineske okupacije Tibeta.

 

Sporna granica – Aksai Čin i Ladak

 

Aksai Čin je visoka oblast, pusta, gotovo nenaseljena, sa malo prirodnih resursa, ali je ipak je jedan od dva trajna spora između Kine i Indije. Druga sporna oblast je Arunačal Pradeš, koju Kina naziva Istočni Butan, a pod kontrolom je Indije – dok Kina kontroliše Aksai Čin.

KINA I INDIJA - SILE 21. VEKA- Aksai-Chin

Oblast Aksai Chin

Stešnjen između planinskih lanaca Karakoruma i Himalaja, Ladak zahvata 70,000 kvadratnih kilometara gde živi samo oko 200,000 stanovnika. Toliko je pust da najveći deo njegove površine nije ni ucrtan na geografskim kartama. Život Ladačana još teče po zakonima njihove vere – tibetanskog lamaizma. Više od hiljadu godina sa kratkim prekidima Ladak je bio nezavisna monarhija. Indiji je pripao 1947 godine. Indijski pogranični sukobi sa Pakistanom i Kinom u poslednjih 30 godina odsekli su Ladak od drugih suseda, a centralna vlada mu je obraćala malo pažnje. Tako je bilo sve dok Kinezi nisu 1962. godine zaposeli severoistočni deo Ladaka, pustu visoravan Aksai Čin. Tada je indijska vojska brzo izgradila 434 kilometra puta od Šrinagara do Leha (glavnog grada Ladaka). Inače, Ladak je po svojoj istoriji mnogo bliži Tibetu nego Kašmiru – stanovništvo je mongolskog porekla i tibetanske religije.

Indijske pogranične službe 1954. godine primetile su da Kinezi grade put kroz Aksai Čin i preuzimaju to kao svoju teritoriju. Indijske mape za ovaj region do 1954. bile su prilično nejasnih granica i teritorija. Ipak, izgradnja puta i pretenzije Kineza da je to njihova teritorija dovele su do indijsko-kineskog rata 1962. godine. U stvari, ovaj spor Indije i Kine vuče korene od odnosa imperijalne Britanije i carske Rusije. Najstarije mape ukazuju na britansku strategiju da postavi odbranjivu granicu i „tampon državu“, kako bi sprečila širenje carske Rusije ka jugu. Kasnije se ispostavilo da je Kina bila zainteresovana za tu oblast, a da je Englezima bio potreban saveznik kakva je Kina.

Ne tako davno, u centru pažnje je bio bio dolazak Dalai Lame u Arunačal Pradeš, to jest u manastir Tavang. Dalai Lama je želeo da poseti 300 godina stari manastir na 50. godišnjicu njegovog bekstva sa Tibeta nakon propalog ustanka na Tibetu 1959. godine. To je bio dolazak na teritoriji koju Kinezi smatraju za svoju. Dalai Lama je dodatno razbesneo Kineze kada je rekao da je manastir Tavang indijska teritorija. Čak su i na zapadu priznali da je Dalai Lama malo preterao u ovom slučaju…

Manastir Tavang je teritorija koju je Britanska imperija predala Indiji 1947. godine. Tibetanska vlada je mnogo pre toga pokušavala da razgovara o problemu granice sa Britancima. Tako je nastao čuveni sporazum između Velike Britanije i Tibeta iz Simle 1914. godine, po kome je povučena linija razgraničenja. Taj sporazum Kina nikad nije priznala, a Indija je sa dobijanjem nezavisnosti 1947. godine de facto dobila kontrolu nad oblasti Tavang. Međutim, fokus međunarodne pažnje nije Tavang, već Nepal. Tamo je 2007. godine srušena vekovna monarhija, a sada su na vlasti komunisti. Nepal je prvobitno nastanjen tibetskim stanovništvom, a u VI veku posle arapske invazije Indijskog potkontinenta, indijski prinčevi su pobegli u Nepal. Od tada sve do danas, Hindu stanovništvo se dovoljno uvećalo, pa je preuzelo političku vlast od tibetskog stanovništva, koje je kasnije našlo potporu u Mao Ce Tungovoj Kini. Nepal često ulazi u političke krize, dok se pro-indijske i pro-kineske frakcije bore za dominaciju – sa neskrivenom političkom, diplomatskom i finansijskom podrškom svojih patrona.

Dugo pod protektoratom Indije, s obzirom da je Hindu aristokratija održavala čvrste veze sa Indijom, Nepal je čak  i posle uvođenja parlamentarnog sistema ostao sa nedovoljno jakim strankama tibetanskog stanovništva. Međutim, poslednjih godina situacija se izrazito promenila. Na poslednjim izborima Maoisti su postali najjača stranka u parlamentu i preuzeli su vlast u Nepalu, iako je zemlja ostala indijski satelit. Svako komešanje na granici Kina – Indija odražava se na dizanje Maoista u Nepalu i predstavlja pretnju da najveća himalajska država „prebegne“ u kinesku zonu uticaja.

Ne treba reći da svaki dolazak Dalai Lame na granicu sa Kinom ustalasa političku javnost. Obično je to propraćeno sa masovnim okupljanjem tibetanskih emigranata (i njihovih indijskih pristalica) – što uvek preti da pokrene talas nemira na Tibetu, kao što je to bilo nedavno u Lasi. To napravi probleme i u Kini. Kina i Indija evidentno ne mogu da reše granični spor. Već pola veka na stolu je predlog da Indija prizna Aksai Čin kao kinesku teritoriju, a za uzvrat da se Kina odrekne pretenzija na Arunačal Pradeš, tojest Istočni Butan – i time prizna to kao indijsku teritoriju. To bi definitivno stavilo tačku na sve sporove. Taj predlog se već dugo razmatra, ali do današnjih dana nije realizovan.

 

Popuštanje tenzija

 

U Indiji se sa nostalgijom prisećaju 1960. godine, kada je kineski premijer Ču En Laj ponudio Nehruu razmenu teritorija u srazmeri 3:1 u korist Indije. Uslov je bio da Indija prizna celovitu Kinu, a da se Kina odrekne istočnog sektora – Aruančal Pradeš. Za uzvrat bi Indija predala Akasi Čin Kini. Deng Hsiao Ping je istu ponudu uputio Indiji 1970. godine, a zatim je ponovio 1980. Oba (zaista povoljna) predloga su odbijena od strane Indije, jer indijski ustav formalno ne dozvoljava prekrajanje teriotorija. Kinezi kažu da je granica koju je u Simli povukla Velika Britanija pod nazivom Mek Menova linija a koja je imala za cilj da spreči nadiranje Rusa sa severa, jer je u to vreme carska Rusija osvojila Kazahstan i Turkmeniju. Kada je nestala pretnja od Rusa, nestala je i potreba za granicom sa početka veka. Kasnije je povučena Mak Kartni-Mak Donald  linija (opet pod uticajem Engleza) koju su Kinezi priznali. To je u stvari sadašnja linija razdvajanja – kako tvrde Kinezi.

Kina je već zauzela kineski Turkestan u regionu Sikjang (Xinjiang), pokušavajući da smiri separatističke pobune muslimana Ujgura, dok u isto vreme želi da čvrsto drži Tibet. Vojna intervencija na Tajvanu je uvek otvorena opcija, a nesporazumi i verbalni sukobi sa Vijetnamom su u toku. To Kinu čini preokupiranom drugim regionima, koji su joj važniji nego himalajska granica. Sa druge strane, odnosi Indije i Kine se popravljaju. Indija je veliko tržište za kinesku robu, a priznanje Sikima kao integralnog dela Indije, koji je Kina ranije odbijala da prizna, dodatno je olabavilo tenzije na Himalajima. Zajedničke vojne vežbe Kine i Indije održane prošle godine pokazuju da Kina više ne smatra Indiju neprijateljem.

Ostavite odgovor