KAKO PROTIV POMERENOG SISTEMA VREDNOSTI?

KAKO PROTIV POMERENOG SISTEMA VREDNOSTI?

Decenijama unazad apsolutno niko ništa ne radi da se promeni jedan pogrešan sistem vrednosti koji vlada Srbijom

 

Autor: Željko Pavićević

 

Srbija je uvek imala problem u prepoznavanju, ali i praćenju globalnih trendova. Nekako je ili bila u raskoraku sa njima, ili su je potpuno zaobilazili. To joj nije smetalo da razvija i gaji pomeren sistem vrednosti u čiji su prvi plan uvek izbijali kompromitovani i nekredibilni likovi u raznoraznim profesijama. Retko se u kukolju nađe zdravo zrno, a i ako ga je bilo, nije dugo opstajalo. Rezultat takvog stila ponašanja stvorio je humus lošeg i daleko lošijeg kadra iz kojeg su negativnom selekcijom od strane negativnih autoriteta birani najbolji, a istovremeno najgori za decenijama napaćeno društvo. Da li su „oni“ plod službe, mašte, vanzemaljaca ili duboko podeljenog polupismenog i etički osakaćenog društva, izgleda nikada nije bilo bitno. Bitno je da decenijama unazad apsolutno niko ništa ne radi da se promeni jedan pogrešan sistem vrednosti koji vlada Srbijom.

Energija koja je tog 5. oktobra 2001. godine vladala u velikoj dvorani Sava Centra na 10. skupštini Demokratske stranke mogla bi se uporediti sa onom koju smo doživeli 5. oktobra, godinu dana ranije. Nadali smo se da ćemo našoj zemlji i našem narodu doneti više sreće nego što smo imali u prethodnom veku. Bili smo svesni da Srbiji možemo pomoći samo izuzetnim rezultatima, nadprosečnim, a nikako ne običnim. Usvajajući strategiju koja je za cilj imala osposobljavanje Srbije za šanse i izazove 21. veka, nismo ni slutili da ćemo samo nekoliko godina kasnije uleteti u vrzino kolo politikanata, biznismena i kvazi-intelektualaca. Ideja da će nekih deset godina od tada Srbijom vladati ostaci crno-crvene koalicije u najboljem slučaju bi se posmatrala kao frustracija pojedinca, izrečena u stanju pomućene svesti ili ludila. Na krilima entuzijazma i sa osećajem pobede nismo slutili šta će nas zadesiti samo nekoliko godina kasnije.

Teško je bilo pomiriti se sa prošlošću i zaboraviti sve ono kroz šta smo prošli tokom njihove vladavine 90-ih godina prošlog milenijuma. Ostaviti prošlost iza sebe i gledati u budućnost bez dostizanja pravde, bilo je jednako koračanju prema svetlosti sa bukagijama na nogama. Istini za volju, bilo je onih koji su se zalagali za „revanšizam“ i „lustraciju“ kao rešenja za ponižavanje i sistematsko uništavanje koja smo trpeli tokom vladavine režima Slobodana Miloševića. Ali politika stranke nije bila za to. Verovali smo da rezultat jedino i samo može da zavisi od naše odlučnosti, od naše sposobnosti, od našeg samopožrtvovanja u donošenju i sprovođenju važnih odluka, kao i od izbegavanja rizika koje u prošlosti nismo uspeli da izbegnemo. Pokazalo se da građenje budućnosti sa „onima“ iz prošlosti nije moguće. Atentat na premijera Srbije bio je početak kraja moderne Srbije i svega onoga što smo zamislili da sprovedemo u delo, tog 5. oktobra 2001. godine.

 

POMIRENJE „PETE KOLONE“ I „CRVENE BANDE“

Politiku nade i vere u budućnost zamenila je destruktivna politika truta, bazirana na slabljenju institucija sistema, kočenju evro-atlanskih integracija i jačanju nekakvog novog, a opet bajatog nacionalizma. Kohabitacija „demokrata“ sa jednom ovakvom politikom rezultirala je „pomirenjem“. Možda tada nismo bili dovoljno spremni da se pomirimo kao četnici i partizani, ali smo, zarad vlasti i vladanja, bili dovoljno spremni i pripremljeni da se pomirimo kao „petokolonaši“ i „banda crvena“. Oktobra 2008. godine, samo nekoliko meseci od formiranja jedne slabe koalicione vlade, na čijem se čelu našao Mirko Cvetković, Boris Tadić i Ivica Dačić potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju „njihovih“ stranaka. Njih je tobože „ujedinila vizija Srbije, kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“. Koliko su iskreno verovali u pomirenje, postalo je jasno četiri godine kasnije kada je predsednik „socijalista“ izašao pred novinare i rekao: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer“.

I baš u tim danima pomirenja, dok smo se trudili da zaboravimo sve ono što nam je nanela politika 90-ih oličena u liku i delu nekadašnjeg predsednika SPS, Slobodana Miloševića, na političkoj sceni Srbije pojavila se još jedna stranka. Dok je SPS pokušavao da se reformiše, SRS se delila i podelila. Srbija je dobila Srpsku naprednu stranku, a zatim i „budućnost u koju veruje“. Danas nas je prosto sramota koliko nam dobro ide.

I da ne bude zabune, jedini krivac za teško stanje u kojem se nalazimo jeste politika lidera i liderčića Demokratske stranke od 2004. godine pa do danas. Pored „demokrata“ odgovornost za „tranzicionizam“ i siromaštvo u kojem živimo snose i „stranke d.o.o.“ nastale deobom Demokratske stranke. Potreba za njihovim postojanjem i političkim delovanjem apsolutno više ne  postoji. Nova stranka Zorana Živkovića i Liberalno demokratska stranka Čedomira Jovanovića zastupaju potpuno istu ekonomsku politiku kao i „naprednjaci“ – nijanse ih razlikuju, a suština je ista. Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića i Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, stranke su poput onih kojima „rukovode“ Rasim Ljajić i Aleksandar Vulin. Praktično jedini zadatak „stranaka d.o.o.“ jeste da u nekom trenutku budu tas na vagi i deo neke buduće vlasti. Dakle, da vladaju Srbijom na isti, nepromenjen način na koji to danas čine Rasim Ljajić, ili Aleksandar Vulin. To je istovremeno veoma žalosno i mnogo smešno.

Teško da se u ovakvom haosu kakav vlada Srbijom išta može kratkoročno, a kamoli dugoročno promeniti. Zemlja je u veoma teškom stanju. Čak i težem nego u kojem smo je zatekli nakon oktobarskih promena 2000. godine. Socijalistička partija Srbije prolazi kroz period unutrašnjih previranja. Reformisanje ove stranke jeste sporo i nije zasnovano na ideološkim postulatima, već isključivo na veštini pobedničke „klike“ da obezbedi unutar-stranačku podršku i to pretvori u izvor realne moći. Ta moć dalje postaje berzantska roba koja se zahvaljujući čudovišnom političkom sistemu iskazuje kao novac i sinekure.

Za razliku od SPS koji je svestan nužnosti da se menja zbog sopstvenog opstanka, u Demokratskoj stranci ne postoji volja za promenom sistema koji decenijama unazad vlada ovom strankom. Iz tog razloga će veoma brzo doći do još jedne u nizu njenih deoba i njenog eventualnog nestajanja sa političke scene. Možda to znači da će Srbija u narednom periodu dobiti jaku i modernu levicu. Nova energija i novi ljudi okupljeni oko savremenih ideja mogu da daju zamajac transformaciji društva. Takođe, pored levice, Srbiji je potrebna i stranka desnog centra. To bi mogao postati Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića. Ovaj pokret u svom programu jasno daje strategiju promene trenutnog sistema vrednosti, ali i viziju ekonomskog oporavka zemlje. To je ono što ih izdvaja od svih ostalih stranaka na političkoj sceni Srbije – sem ako neko ne želi da ih uporedi sa nekadašnjom strankom G17+ Mlađana Dinkića.

 

MOGUĆE ALTERNATIVE

Dakle u periodu ispred nas, Srbija će pod pritiskom političkog kapitalizma i tranzicionog siromaštva sigurno skrenuti ulevo. Politika, ideje i ljudi stranaka (u nastajanju) Borka Stefanovića i Saše Radulovića mogu da postave nove standarde „vladanja“ Srbijom. To bi ujedno mogao biti poslednji vagon poslednjeg voza. Srbija više nema vremena da bira manje između dva zla. Srbija više nema vremena za čekanje da nepoznati postanu poznati, kako bi za njih glasali. Novi ljudi, nova energija i nova moderna politika moraju postati budućnost Srbije. Ispušene lule 90-ih, nekredibilni i kompromitovani političari, politička demagogija i usavršeno politikanstvo, iskrene laži i lažna obećanja takozvanih lidera političkih partija, potkrepljena podrškom kvazi-elite i intelektualnog mulja, moraju jednom zauvek postati ružna prošlost Srbije.

Imaćemo vremena da odvojimo žito od kukolja i na sledećim izborima da izaberemo one koji mogu nešto da urade. Birati ponovo one koji su imali šansu da nešto urade, a nisu uradili ništa (sem za sebe lično), te davati im nekakvu drugu šansu – ravno je ogromnoj gluposti, a u slučaju Srbije i samoubistvu. Novi ljudi moraju da obećaju i ispune dva preduslova za izgradnju modernog društva: lustraciju i transparentnost. Jedino ispunjavanjem ovih uslova možemo krenuti u duboke i korenite reforme na svim nivoima i prevazilaženje ključnih političkih i strukturnih problema privrede Srbije.

 

Ostavite odgovor