kako-postati-i-biti-naj

KAKO POSTATI I BITI NAJ…

Biti u sferi “naj” oslikava tipologiju ljudi koji stoje iza svojih komentara. Zapanjujuće je koliko mnogo ljudi skromnijeg intelektualnog potencijala koji kroz nekakve blogove i portale dobijaju platformu i priliku za izražavanje. Takvi jedva da su uspevali da prate školsku nastavu bez aktivnog učešća – što se iz njihovih “javnih” nastupa i vidi. “Sve je super! Bravo!”

 

Autor: Milorad “Džeri“ Džmerković

 

Oduvek je bilo stvar prestiža postati i biti naj… Tojest, jednostavno biti najbolji. Sigurno je da se jedan takav poriv pojavio u čoveku, snažan, a možda i ključan onda kada je počeo evolutivni proces, kada je čovek polako počeo da se bitno i suštinski razlikuje od životinja. Iz toga se do današnjih dana iznedrio takmičarski duh, progres nauke i intelektualna moć pojedinca. Lepa je to karakterna osobina koja izdvaja velike ljude iz mase mediokriteta, uvažava ih i postavlja na pijedestal poštovanja.

I ništa tu meni nije sporno, naprotiv to bodri moj duh. Veselim se ljudima koji su postali i biće naj! A onda ide ono moje večito ALI. Prvo neprijatno suočenje sa “naj” doživeo sam neposredno, istražujući raznorazne blogove, takozvane nezavisne portale, odnosno sve one domene koji pokušavaju da budu koliko-toliko svoji, dijametralno različiti od srednje linije tupoumnosti. Odnosno to su mesta gde se mogu naći mišljenja sa otklonom u odnosu na zvaničnu politiku prema pojavama koje nas okružuju.

Ali gle, čuda tamošnjeg! Tamo me sačekuju samoreklamerske i nekritične objave tipa “najčitaniji”, “najbolje ocenjeni”, “najposećeniji komentar” povodom nekoga ili nečega. Pažljivo sam ih čitao, pratio… Biti u sferi “naj” oslikava tipologiju ljudi koji stoje iza svojih komentara. Zapanjujuće je koliko mnogo ljudi skromnijeg intelektualnog potencijala kroz takve portale i blogove dobija platformu i priliku za izražavanje. Takvi jedva da su uspevali da prate školsku nastavu bez aktivnog učešća – što se iz njihovih “javnih” nastupa i vidi. “Sve je super! Bravo!”

A tu su neizbežni večiti defetisti, razočarani prvo sobom, a onda i svima naokolo. “Šta se palite, kada je sve već propalo.” Čitave tirade beznađa. Ipak, najupečaljiviji su večiti kontraši. “I nije baš sve tako, prenebegnuta je neka činjenica, autor laže!” Autori takvih komentara naoružali su se saznanjem – poznatim još iz vremena starih Grka – da je svaka velika istina satkana od niza malih laži. Lako i dosta spretno barataju tehnikom zamene teza, lukavo manipulišu i ponekad uspevaju da poentiraju.

Razmišljao sam zašto su takve vrste komentarisanja “naj” pojava i ljudi, odnosno odakle i zašto takve tipologije potiču. Izgleda da je to počelo ne tako davno, kada su nadsinhronizacije smeha i ushićenja počele da se ubacuju u humorističke TV serije – pretežno (ali ne isključivo) u anglosaksonskim produkcijama. Posle glumačke replike čuje se usiljeni smeh koji sugeriše i diktira gledaocu kada i čemu se treba smejati.

Pa zar nije jedna od osnovnih privilegija slobodnih ljudi da sami procenjuju zašto i kada će se pojedinac, zasebna i nezavisna individua, smejati? Zašto je potrebno da producenti TV programa, odnosno kreatori tupoumnosti diktiraju kolektivni odnos prema smehu? Verovatno je to bila i ostala potreba gotovo svih današnjih vlastodržaca – da se ljudskom rodu nameće jednoobraznost, bez ikakvih oscilacija, koja odmah definiše ukalupljeno stanje čovekovog duha.

Takav sistem je toliko pojednostavljen i bezobrazno zbunjujući jer je na nivou apsolutnog mentalnog patosa samo zbog toga što pokušava da stvori stanje svesti u kome Bušmani i Eskimi vole iste stvari, kao recimo Srbi i Albanci. Bez ikakvih razlika. Nazvao bih to “Planetarna idolizacija ljudske svesti”.

Iz takve formulacije promalja se tipični anglo-saksonski cinični crni humor, sa ciljem da nadvlada racionalno. To je groteksni humor apsurda u životnim situacijama, koji je postojao kod starih naroda Evrope. A pri tome u takvom pohodu kreatori takvog promišljanja nisu vodili računa o stvaranju sopstvenog apsurda u sebi. Oni svesno izbegavaju pitanje, pa samim tim i odgovor: “Šta to vi ljudi stvarno volite i čemu se smejete?”

Bezobrazna praktičnost neoliberalne ideologije, koja se reflektuje kroz novi svetski poredak time doživljava svoj vrhunac. Svakako paradoksalan i poguban kada se svodi na diktat kvazi-demokratskog pojedinca, uspostavljen samo kao privid onoga što bi trebalo da bude istinska i slobodna volja ljudi. Iz toga su izvukli zaključak i naravoučenije samo takozvani administratori blogova i portala, koji bezobrazno nameću svoju verziju toga šta je danas u svetu “in”, odnosno “naj”.

Time je krug idiotizma definitivno zatvoren – nama je samo ostavljena putanja po kojoj besciljno kružimo, jer su ti i takvi “kontrolori” uspeli u svom naumu da veliku većinu ubede kako smeh više nije jedini, istinski i slobodouman refleks u čoveku – osim straha.

Smeh je postao njihovo vlasništvo, zarobljen ne u čelične, već u svilene lance prividnih sloboda. Jer kako drugačije tumačiti privid koji dozvoljava svakom da iskaže mišljenje, a da će “naj” biti ono što Veliki Cenzor odobri, a administrator u to ime objavi.

Ja bih takvo stanje promišljanja nazvao odvratnom tiranijom i licemerjem koje je ikada zabeležena u istoriji ljudskih odnosa. Kod Staljina i Hitlera se bar znalo unapred: Ako si uzburkao more, ili skreneš malo – nikada više nećeš talasati i sleduje robija, ili te proguta mrak. Neoliberalizam nije tako brutalan, već je suptilan i prepreden. U njemu deklarativno postoje široke slobode (pojedinačne i kolektivne), skoro beskonačne. One koje se u tom svom mnoštvu komešaju i međusobno bore, pa se na kraju izgube i same sebe ponište. Od njih ostaje samo jedan prazan skup, posle lažnih i fingiranih sabiranja i oduzimanja.

To u današnjem čoveku ubija mogućnost da se ima i razvija sopstveni, originalni duh. Za uzvrat, daje se virtuelni prostor na blogovima i portalima. To nije na marginama, čak ni na periferiji promišljanja i dešavanja, već se takva mišljenja i stavovi bivaju smešteni u svojevrstan geto. Nalickan i usiljeno nasmejan, on služi kao lep i egzotičan dekor na pozornici kvazi-demokratskih i uniformnih sistema vrednosti.

I gde je tu spas za sve nas? U tome da bez oklevanja i zastajkivanja radimo na sebi i svom duhovnom usavršavanju. Da ne podlegnemo, ropski kleknemo pred silom i napasti jer bi tim sramnim činom ostavili svoje potomstvo na vetrometini kanibala naših duša. Ako kojim slučajem uspemo da ponekog iz svoje okolina osvestimo i otreznimo od pijane uranilovke koja nas nemilice okružuje, uspeh je sigurno na vidiku.

A vi kako hoćete i možete. Radite sa sobom šta vam je volja, jer ja odoh da pročitam “Pisma iz Norveške” velike Isidore Sekulić, umesto da i dalje živim u zabludi da će se moji komentari negde pročitati i da će ih možda neko i nekada uvažiti – pod uslovom da će ih nevidljiva sila koja sve rešava odobri za čitanje.

Moj dobar drugar me dobronamerno savetuje da je veća verovatnoća da se dobije “sedmica” na lotou, nego da će ova moja naklapanja uspeti da pročita više od sedamdeset i sedam ljudi od sedam milona punoletnih glasača u zemlji Srbiji. Pa ako je tako, neka Vam je sa srećom – pomislih ja.

Ostavite odgovor