HILANDAR - MESTO GDE VREME TEČE DRUGAČIJE

HILANDAR – MESTO GDE VREME TEČE DRUGAČIJE

U poseti manastiru Hilandar jedanaest godina posle požara 

 

Fotografije: Vuk Mijović

 

Duboko uronjen u zeleno more borova, maslina i čempresa, ponosan na ljubav i pažnju kojima ga svakodnevno obasipaju monasi, brojni gosti i majstori angažovani na obnovi, slavni manastir ulazi u poslednju trećinu radova koji mu vraćaju pun sjaj i lepotu.

Igrom slučaja bio sam među retkima koji su u nedeljama nakon katastrofalnog požara u martu 2004. godine dobili blagoslov da posete najveću duhovnu svetinju srpskog naroda. Tada su nas dočekali sivi nagoreli zidovi, čađave grede, gomila šuta i zabrinuta lica monaha, za čije šture reči da je kroz vekove svaki od svetogorskih manastira goreo više puta i da je najvažnije što je vatrena stihija stala upravo nadomak onog dela u kome je pohranjeno najznačajnije nasleđe našeg naroda nismo znali da li su prosta uteha ljudi suočenih sa velikom tragedijom ili plod nataloženog kolektivnog iskustva. Sećam se ipak i svojevrsnog olakšanja koje smo osetili nakon početnog šoka, kada smo se uverili da je najstariji i najvredniji deo Hilandara, oličen u najlepšoj crkvi na Svetoj Gori, pirgu Svetog Save, prebogatoj riznici ili lozi Svetog Simeona, zaista odoleo plamenu koji je te vetrovite prolećne noći pretio da ga zauvek izbriše s lica zemlje.

SAMOODRŽIVOST KAO CILJ
Hilandar je, uz grčki Vatoped, daleko najbogatiji svetogorski manastir. Pod svojom ekonomijom na poluostrvu Atos i na manastirskom imanju Kakovo poseduje više od deset hiljada hektara kvalitetne šume, dvadesetak hektara vinograda, tri hiljade starih i oko hiljadu obnovljenih maslina, zasade šljiva, limuna, pomorandži, kajsija, bresaka, jabuka i lešnika, kao i jedan hektar povrtnjaka sa baštama. Brigu o njima vode monasi, ali i profesori i studenti beogradskog i novosadskog univerziteta koji dolaze u vreme rezidbe i berbe i za koje su ovi zasadi svojevrsno ogledno dobro na kojem stiču praktična znanja.

Jedanaest godina kasnije zatičemo potpuno drugu sliku. Naravno, nepregledno zelenilo je još uvek tu, ali obnovljeni delovi, kranovi u pokretu, brojni radnici na skelama, u vinogradima i šumama, a potom i gostoprimnica prepuna gostiju koji se svakodnevno smenjuju i gotovo duplirano monaško bratstvo, svedoče o tome da se normalan život itekako vratio u manastir. Iako je jasno da će radovi na rekonstrukciji sigurno potrajati još neku godinu, sa zadovoljstvom konstatujemo da se obnovljeni delovi pomaljaju u punoj svojoj lepoti i s oduševljenjem komentarišemo izuzetan kvalitet onoga što je do sada izvedeno, kao i pažnju i preciznost s kojom se ugrađuju svaki kamen, svaka greda i cigla.

U Hilandaru je krajem maja, nakon molebana koji je služio iguman Metodije, zvanično započela nova etapa obnove izgorelog dela kompleksa i građevinari su se već tokom leta usredsredili na istočno orijentisan Beli konak koji je najteže oštećen od svih objekata. Podaci govore da je ovaj deo Hilandara već jednom obnovljen 1598. godine, a da izvorno potiče iz prve polovine četrnaestog veka, iz vremena pozne vladavine Nemanjića i najveće snage srpske srednjevekovne države.

Radovi na Belom konaku trebalo bi da potraju tri godine, a pre njega obnovljeni su Sinodik iz 1814. godine i sve tri faze Velikog konaka. Do kraja ove građevinske sezone očekuje se da punim sjajem zasija i ulazna zona, sa paraklisom Svetog Nikole i delom Starog konaka. Kamen po kamen, mozaik se slaže i promena je očigledna. Doduše, iako lupa čekića i majstorsko dovikivanje ukazuju na to da radovi teku punom parom, od onih koji ih vode saznajemo da bi sve moglo da bude i brže da, usled krize, Srbija nije gotovo prepolovila svoja godišnja davanja od milion evra, a Grčka u potpunosti prestala da uplaćuje svoj deo.

Pre više od decenije nas četvorica – slikar Mileta Prodanović, onkolog Davorin Radosavljević, tehnički urednik Stubova kulture Dušan Šević i ja – bili smo jedini koji su toga dana u kanatama vremešnog pikapa prevezeni džombastim putem od luke Jovanica do Hilandara. Gostoprimac otac Simeon (koga smo sada uzalud tražili i pronašli, nažalost, tek njegov grob u dvorištu Kosturnice Blagoveštenog hrama) poslužio nam je kafu pored kuhinjskog šporeta, a noćili smo u poludovršenom sanatorijumu za bolesne i ostarele monahe, nekih trista metara od manastirskih zidina. Danas je slika sasvim drugačija. Dva minibusa dočekuju pedesetak putnika koji stižu trajektom, voze ih četrnaest kilometara neuporedivo boljim i širim putem koji vijuga kroz manastirske šume, u prelepoj gostoprimnici podno zidina mladi studenti teologije koji kao poslušanici provode raspust na Svetoj Gori prinose im bokale ledene vode, ratluk, kafu i mastiku i smeštaju ih u izuzetno čiste i udobne sobe Senare, nekadašnjeg ekonomskog objekta koji pretvoren u konak koji može primiti i više od stotinu gostiju. Ovoga puta atmosfera je začinjena energijom koju emituje dvadesetak kragujevačkih đaka koji su kao pobednici na literarnom i likovnom konkursu Gospojinskih svečanosti nagrađeni pokloničkim putovanjem. Radoznali su, nasmejani, komunikativni, ali i pomalo zatečeni posnom hranom u manastirskoj trpezariji.

Deo održive ekonomije – vinogradi na Hilandaru

Pažnju privlače i desetine radnika čiji je posao da od hilandarskih šuma, maslinjaka, voćnjaka i vinograda stvore održivu ekonomiju koja će olakšati zaštitu pokretnog i nepokretnog nasleđa. U šetnji do istočne obale manastirskog poseda, nakon počasne straže stoletnih čempresa i odmah uz pirg kralja Milutina, zatičemo nepregledne vinograde kojih tu pre jedanaest godina nije bilo. Brigu o dvadesetak hektara novih i starih zasada vode vrhunski stručnjaci sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, sve je pod konac, mehanizacija u pogonu, a berba u punom jeku. Ne zna se da li je slađe belo ili crno grožđe, ali ono što se zna jeste da će podrumi biti prepuni vrhunskog vina, kako za potrebe samog manastira, tako i za prodaju. Dodatne prihode Hilandar će steći i preradom i plasmanom drveta iz desetak hiljada hektara kvalitetnih šuma koje poseduje.

Ono što je isto kao i pre više od jedne decenije, jesu izuzetna posvećenost i ozbiljnost koje vladaju na višesatnim liturgijama. Isto je, naravno, i neprocenjivo bogatstvo pohranjeno u riznici, uključujući neke od najvrednijih hrišćanskih ikona, poput Bogorodice Trojeručice, Bogorodice Mlekopitateljice ili one na kojoj je Hrist Pantokrator koja je kao najlepša ikona izabrana za planetarni znak na proslavi dve hiljade hrišćanstva u Atini i Jerusalimu. Ne menja se ni atmosfera u Kosturnici, gde na policama jedna do druge leže lobanje stotina monaha iz vekova za nama koje u metafizičkom miru svedoče o večnosti zajednice posvećene bogu. A ista je i disciplina monaškog života o čijem se sprovođenju stara iguman Metodije i koja se oseća kako na mestima gde monasi obavljaju svoja poslušanja, tako i u trpezariji ili u komunikaciji s brojnim posetiocima, među kojima bude i onih koji zaboravljaju da pred sobom nemaju turističke radnike već ljude koji su svoj život posvetili služenju bogu i očuvanju mesta na kojem je pohranjeno najvrednije duhovno i istorijsko blago srpskog naroda. Pošto smo i pre jedne decenije i sada bili u prilici da posetimo i druge manastire na Svetoj Gori, kroz smeh potvrđujemo prvobitni utisak da tamošnji monasi u poređenju sa Hilandarcima mahom izgledaju kao rezervisti u odnosu na gardu.

Crkva Vaznesenja Presvete Bogorodice

Nakon jedne od najvećih nesreća u njegovoj istoriji Hilandar ponovo otkriva svoju snagu i počinje sa novom snagom da valorizuje fantastičan potencijal koji poseduje. Ove godine posetiće ga gotovo dvadeset hiljada ljudi, uveliko se radi na digitalizaciji kompletnog kulturnog blaga koje čuva, a vitalnost i dugovečnost jedine srpske institucije koja funkcioniše bez prekida više od osam vekova najavljuje sve veći broj mladih obrazovanih monaha, onih za koje se kaže da predstavljaju najveću vrednost ovog svetog mesta.

Ostavite odgovor