granica_strpljenja_je_blizu

GRANICA STRPLJENJA JE BLIZU

Tešim se da se nikad ne zna na čemu ovakva monstruozna država može da se slomi.  Dosta je više laži i otimačine u ime države – granica strpljenja građana je sasvim blizu. I kako reče jedan poznati niški zanatlija: Savamala se desila u Beogradu – što je totalno nezakonito postupanje vlasti. Ali, Niš ne damo!

 

Autor: Bratislav Stamenković
Foto: Niške Vesti

 

Niš, nedelja 11. decembar, rano jutro. Stojimo “mi” ispred zgrade Udruženja zanatlija, ulica Prijezdina broj 4. Preko puta su sudski izvršitelj, zamenik gradskog pravobranioca, verovatno neko iz Uprave za imovinu Grada, ekipa RTS. Gledaju oni, gledamo mi – posle 30 minuta, uz naš pozdrav, sudski izvršitelj odlazi.

Ovo ”mi” je dvadesetak zanatlija grada Niša i ja kao njihov advokat. Opisanom događaju je prethodila pravosnažna sudska presuda za iseljenje zanatlija iz zgrade za koju su, zamislite, daleke 1930. sami kupili zemljište. I od svojih para napravili za to vreme velelepnu zgradu “Zanatskog Doma”. U doba socijalizma promenom Zakona o zanatlijama, zanatlije su morali da budu deo udruženja privrede – pa su svoju zgradu uneli u tadašnju Privrednu komoru Niša. Privredna komora sedamdesetih godina prošlog veka poklanja Gradu poslovnu zgradu zanatlija, sa “preporukom” da je grad ustupi na korišćenje zanatlijama. I  tako sve do 2015. godine zanatlije nesmetano koriste svoju zgradu.

Problem nastaje u tretiranju svojine – privatne, društvene, državne. Komunistička vlast, kao zakleti neprijatelj svega što je privatno, nastojala je što golim nasiljem, što milom da prevede svu privatnu svojinu u državnu. Tokom skoro pedeset godina postojanja dolazi do transformacije državne svojine u takozvanu „društvenu“, što je svojevrsna glupost Kardeljevskog modela društva. U njemu nije postojao znak jednakosti između državne i društvene svojine – jer je pojam svojine vezan za titulara. Tako su u državnoj svojini bila sva dobra vezana za rad države (zgrade državnih organa, sudova itd.), a u društvenu svojinu koja je pripadala svakome a u suštini bila bez titulara, našla su se sva ona imovina i dobra koja je država zapravo otela (pravnim i / ili fizičkim nasiljem) od privatnih vlasnika. Padom naše (Kardeljeve) verzije socijalizma/komunizma ponovo se dešava nasilje: Umesto da država jednostavno preuzme šta je njeno (fond državne svojine), a da fond takozvane društvene svojine vrati (uz naknadu za neovlašćenu uzurpaciju i korišćenje) svojim originalnim vlasnicima – sve što je bilo u društvenoj svojini ponovo postaje državna svojina. A tu pravnu bravuru ili brljotinu ne možemo pripisati socijalizmu/komunizmu.

U prvobitnom poimanju državne svojine, posebni delovi i organi države su samostalno raspolagali svojim dobrima u državnoj svojini. Ali, novokomponovana država Srbija zapravo ne veruje svojim podređenim i zavisnim organima i institucijama, pa stoga uspostavlja centralnu kontrolu (raspolaganje) nad svom svojom državnom svojinom. To znači da jedan grad nema pravo da samostalno raspolaže imovinom koju koristi – već mu je za to potrebna dozvola „velikog brata“.

Vratimo se slučaju Zanatskog doma u Nišu. Grad hoće zgradu – a zanatlije je ne daju, čuvaju je i brane, bezuspešno pregovaraju sa vlastima. Iz zaključeog ugovora o poklonu se ne vidi osnov po kome je učinjen poklon. Ali s obzirom da je u socijalizmu sve bilo državna stvar – postoji hiljade ovakvih ugovora iz kojih se zaključuje da su to ustvari bili proizvodi političkih odluka. Ili tadašnjeg načina za dodvoravanje svih jedinoj političkoj partiji – akti odeveni u nekakvu kvazi pravnu formu su poslužili za to. Slično je i danas, u vreme demokratije – u sistemu koji ja kao pravnik, na žalost, ne umem da definišem. To je sistem koji političari opisuju kao „tranziciju“.

Zašto ja ovo pišem? Ne mogu da se otmem utisku da Srbiju i nas Srbe prati nekakvo prokletstvo koje smo sami stvorili. U tom smislu nikakva Evropska Unija ne može nam pomoći – jer prosto na sceni je dugi niz godina otimačina, laž, pohlepa – sve samo ne napredak i razvoj. Relativno kasno sam u svom životu shvatio ovu gorku istinu, te mi sve priče o napretku Srbije i ulasku u EU izgledaju potpuno smešno i jadno, čak ne mogu da se odlučim šta je jadnije – izjave naših političara, ili pokvarena podrška zvaničnika Evropske Unije na putu integracije.

Ali hajde da vidimo anatomiju ovog konkretnog slučaja otimanja. Proces je započeo naravno pre sadašnje garniture vlasti, ali je istina da su sve vlasti u Nišu, bar kada je Zanatski dom u pitanju, imale isti motiv. Sve pod izgovorom da grad mora da brine o svojoj imovini. Čak sam i prisustvovao jednom sastanku sa zamenkom gradonačelnika koji je zanatlijama objasnio da zanatski dom mora da vrate gradu u državinu, a da će grad istog trenutka to njima ponovo dati na korišćenje.

Bilo je tu istine, ali grad je od zanatlija tražio da plaćaju zakupninu, shodno gradskoj odluci. Naravno da udruženje zanatlija nije naselo na takve priče i obećanja, znajući da se u celoj toj stvari kriju motivi koji zasta nemaju nikakve veze sa obećanim. Argumenti udruženja zanatlija su bili jasni i logični – da se Zanatski dom vrati udruženju zanatlija, jer je to privatna svojina i ima svog titulara.

Puna usta priče o razvoju malih i srednjih preduzeća, o neophodnosti da Srbija treba da se razvija iz malih zanatskih-porodičnih firmi padaju u vodu pred činjenicom da je grad umesto da vrati oteto, ulazi u proces izvršenja sudske odluke da iseli prave vlasnike Zanatskog doma. Da li gradu Nišu koji u svojini ima više od 350.000 kvadrata stambenog i poslovnog prostora treba i Zanatski dom? Naravno da ne treba, i tu se dolazi do osnovane pretpostavke da je neko bacio oko na 700 kvadrata u epicentru Niša. Teško je pretpostaviti o kome je reč, jer je sve na nivou spekulacija.

Ali iz činjenice da je izvršen pokušaj iseljenja u nedelju, u sedam sati ujutru, na -4 nikako ne govori o revnosti gradskih činovnika, ili niškog suda, već o nameri da dok građanski Niš spava oni završe jednu nečasnu rabotu. Komunisti su otimali, zatim je došla demokratija – ali i dalje je na snazi otimačina i njena legalizacija!

Na osnovu ovih činjenica nije teško izvesti pravilan zaključak – u zemlji Srbiji je na delu demokratska mafija. Kinezi su to lepo rešili – jednom godišnje se na stadionu izvrši egzekucija funkcionera koji su koruptivnim poslovima došli do bogatstva. Od dolaska „demokratije“ 90-ih prošlog veka, u Srbiji je jedino jasno da je izvršena otimačina državnog i društvenog bogatstva. A građani su navodno oterani na tržište – pa ko preživi pričaće.

Ima li uopšte građanske Srbije? Ne verujem, jer dok ne rešimo elementarne stvari u svojoj kući i napravimo jasnu razliku između istine i laži – nema nikakvog napretka. Na sreću, mislim da postoji jedan mali deo građanske Srbije. Ali je pitanje kakve su mu šanse.

Tešim se da se nikad ne zna na čemu ovakva monstruozna država može da se slomi.  Dosta je više laži i otimačine u ime države, granica strpljenja građana je sasvim blizu. I kako reče jedan poznati niški zanatlija: Savamala se desila u Beogradu – što je totalno nezakonito postupanje vlasti. Ali Niš ne damo!

Ostavite odgovor