GOOD BYE MR. DAVENPORT

GOOD BYE MR. DAVENPORT

Izgleda da je diplomatija i u uticajnim zemljama postala nagrada za novokomponovane, novopečene i polupismene političke nameštenike. A stara vremena, kada su se diplomate regrutovali iz redova uglednih i školovanih ljudi od integriteta, postala su samo deo već zaboravljene prakse iz prošlosti

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Prošlonedeljni događaji u vezi sa britanskim referendumom o Evropskoj Uniji, kao i „rampa“ EU za Srbiju da se otvore pregovaračka poglavlja otvaraju opravdane sumnje naše javnosti u pogledu vođenja politike „Evropa nema alternativu“. Michael Davenport, bivši ambasador Ujedinjenog Kraljevstva a sada EU, došao je u neodrživu situaciju – što voljom svojih nadređenih, tako i zbog pogrešne percepcije njegove uloge od strane režima u Beogradu.

Da se razumemo – nije greška Davenporta što njegova zemlja decenijama vodi krajnje dvoličnu i nedobronamernu politiku prema Srbiji, niti što njegov drugi „principal“ EU obećava istoj toj Srbiji ono što ne može, a sve više sam ubeđen, ne želi da ispuni. On je samo mali službenik i poslušnik, a nikako neko ko kreira tu i takvu politiku. Da ima i malo ponosa i samopoštovanja, Davenport bi već podneo ostavku na svoju poziciju.

Njegovi prethodnici na mestu izaslanika Velike Britanije, poput ser Pitera Hola, Majkla Robinsona, ser Ajvora Robertsa, pa čak i Čarlsa Kroforda su bili neobične, jake ličnosti sa jasno izraženim ličnim mišljenjima. Čak i kada su njihova ubeđenja bila u neskladu sa instrukcijama iz Londona, oni su bili u stanju da deluju samostalno i da budu mostovi razumevanja i saradnje, a ne samo „poštari“ koji bez komentara isporučuju domorodcima zvanične stavove svoje vlade, ili ko god već da oblikuje spoljnu politiku zemlje. Cena za takve stavove je prinudni ili dobrovoljni odlazak iz Foreign Office (britansko minstarstvo spoljnih poslova). Ali zato ostaju poštovanje, ugled i reputacija koja se stiče – ne voljom ministarstva, već ličnim zaslugama i radom.

Čini se da Volterova izreka „svaki narod zaslužuje vlast koju ima“, prema primitivnom i nekompetentnom tumačenju sadašnjih srpskih vlasti može da se parafrazira ovako: „Srbija dobija onakve ambasadore moćnih zemalja kakve zaslužuje“. Zato nije retka pojava da se ambasadori velikih sila tretiraju kao „najbolji prijatelji srpskog naroda“, da se pozivaju na raznorazne bezvezne i kvazi-ritualne proslave i otvaranja, a sve u službi glorifikacije politike aktuelnog režima. Njihovo prisustvo se predstavlja kao podrška politici vlade i ličnostima. Da to nije smešno i jadno, bilo bi možda istinito.

Međutim, odobrenje za učešće u takvim nakaradnim domorodačkim predstavama, ambasadori moraju da dobiju iz svojih prestonica. Očigledno je da tamo u centralama uticajnih zemalja dobro znaju sa kakvom nestručnom (ili korumpiranom) bratijom imaju posla u Srbistanu – pa se takav metod rada njihovih ambasadora redovno odobrava. I za izaslanike se onda biraju adekvatni „poštari“ – a nikako misleći ljudi. Dovoljno je da takav nekakav izaslanik govori „tarzansku“ verziju jezika zemlje domaćina i da mu se zbog toga urođenici dive.

Izgleda da je diplomatija i u uticajnim zemljama postala nagrada za novokomponovane, novopečene i polupismene političke nameštenike. A stara vremena, kada su se diplomate regrutovali iz redova uglednih i školovanih ljudi od integriteta, postala su samo deo već zaboravljene prakse iz prošlosti. Skoro četiri decenije duga dominacija neo-liberalne ideologije u gotovo svim institucijama Zapada ostavlja dubok trag, a možda i nepopravljivu štetu.

U svojoj skromnoj praksi službovanja u međunarodnim diplomatskim institucijama (OEBS i Međunarodna krizna grupa) početkom ovog veka (2001 – 2006) imao sam prilike da radim sa obe vrste diplomata – onim starog kova, kao i novokoponovanim. Naravno da me nije moja zemlja „delegirala“ za rad u ovim organizacijama, niti je imala uticaja na moje angažovanje. Da su se pitali funkcioneri naše države, takvu vrstu posla bi dobili provereni policijski kadrovi, rođaci, ljubavnice ili zemljaci. Angažmane sam dobio zahvaljujući svojim akademskim i profesionalnim referencama.

Prva organizacija za koju sam radio, misija OEBS, zamišljena je kao međudržavna organizacija – nešto kao Ujedinjene Nacije za Evropu. Tu bi trebalo da važe pravila da su sve zemlje članice ravnopravne i samostalne u izjašnjavanju po pitanjima koja dolaze na dnevni red. Ali, prećutno, tu ipak važe orvelijanska pravila – svi su jednaki, ali su neki jednakiji od drugih. Kada su vodeći ljudi misije bili diplomate starog kova, rezultati su bili vidljivi i planirani. Međutim, posle prve i uspešne faze rada, misija je dospela u ruke karijerista i glupavih aparatčika. Nisam mogao to da tripim – i podneo sam ostavku.

U svom drugom kvazi-diplomatskom angažmanu, radio sam u beogradskoj kancelariji Međunarodne krizne grupe – ugledne zapadne „think tank“ organizacije koja je pod uticajem demokratskih krugova u Americi. Tradicionalno, u Srbiji se ne gleda sa simpatijama na ovu organizaciju, ali se izveštaji i preporuke MKG čitaju. I ovde su bili prisutni diplomate i analitičari obe vrste – oni koji znaju zanat, ali i oni koji tu jednostavno izigravaju ludilo i glume „važnost“.

Najvažnija lekcija koju sam zapamtio iz prakse delovanja ove organizacije: Ne zasniva se politika jedne zemlje isključivo na izveštajima njihovih diplomatskih misija, već faktori koji kreiraju spoljnu poltiku slušaju i druge alternativne izvore informacija. Ne znam koliko je u široj javnosti poznato da je šef kancelarije MKG u Beogradu potpuno drugačije opisivao stanje u zemlji od jednog veoma napadnog i narcisoidno ustrojenog ambasadora.

Na godišnje brifinge u Kongresu je išao i ambasador i šef kancelarije MKG (doslovce privatnog udruženja). Tenzija je išla dotle da šef kancelarije MKG nije bio persona grata u ambasadi svoje sopstvene zemlje. Završilo se tako što je vrli ambasador oteran u prevremenu penziju. Ali to mu ne smeta da i dan-danas glumi „kompetentnog“ političkog savetnika aktuelnog režima u Srbiji. A to su upravo one političke snage protiv kojih se navodno zalagao za vreme svog zvaničnog službovanja. Nije on tu zbog para – već „zato što voli Srbiju“!

4 Comments

  • IBJ kaže:

    Kad pitate većinu ljudi šta je demokratija, najčešće će vam reći: “To je kad su svi jednaki.” Na žalost, to će vam reći i puno ljudi u “tradicionalnim” demokratijama. Kod nas će vam još reći da su u demokratiji svi slobodni da rade kako hoće (što ćete ipak retko čuti u “tradicionalnim” demokratijama).

    To je tipičan primer kako jedna populistički osakaćena rečenica, izgovorena hiljadu puta, dovodi do katastrofalnih posledica. U demokratiji su ljudi jednaki PRED ZAKONOM, a u komunizmu (i anarhiji), u kojima su zakoni relativna kategorija, ljudi su NAIZGLED sasvim jednaki, sa svim Orvelijanskim dodacima koje je autor teksta naveo i sa svim posledicama koje osećamo “po glavi stanovnika”.

    Da se ne zanesem, nisam ovo pisao da bih teoretisao o demokratiji, već kako bih naglasio taj opšteprisutni trend populističke (neoliberalne) degeneracije demokratije:

    Svi smo jednaki, tržište sve pegla, svi sve znamo i sve možemo, imamo pravo na mišljenje iako ništa ne znamo, glasamo uzinat za “one naše”, pa šta bude nek bude. Popularnost je važna – kvalitet i postignuće su zastarele gluposti. Moral / odgovornost, činjenice / znanje / razmišljanje, ma ko te pita ?! Zajaši i napuni koferčiće kad ti se ukaže prilika, posle ti niko ništa ne može.

    Sve to savršeno rezonira u političkoj sferi većine zemalja, u manje ili više primitivnoj formi. Otimačina oko moći i bogatstva postala je univerzalna motivacija za bavljenje politikom i državnim poslom. Zašto se onda pitamo zbog čega nad nama vladaju polupismeni ološ i poluinteligentni partijski i/ili državni aparatčici? Zašto i dalje de facto imamo večitu vlast jedne te iste – VLADAJUĆE – stranke sa bezbroj imena, u koju se taj, jedan te isti ološ, preliva nakon svakih izbora?

    Bojim se da je trend propadanja “civilizovanog sveta” ubrzao do neslućenih razmera i gorko konstatujem kako smo mi, Balkanci, sa svim svojim tragedijama i promašajima postali jedna vrsta negativne avangarde. S tog stanovišta posmatrano, možda ćemo se za godinu-dve sa setom sećati g. Davenporta na isti način kako se danas sa setom sećamo Broza i (o užasa) Slobe i Franje i sličnih kreatura: zato što će nas zajašiti još gori!

  • Hadži Dragan kaže:

    Srđane, bravo. Imam samo jedno pitanje.
    Da li ovu istinu o telalima-poštarima i mnogih ostalih nazovi “pametnim strancima” znaju oni koji treba da ih ignorišu ili proteraju ili samo da ih ignorišu

  • Dragan RAKIC kaže:

    “A stara vremena, kada su se diplomate regrutovali iz redova uglednih i školovanih ljudi od integriteta, postala su samo deo već zaboravljene prakse iz prošlosti”…
    Na koje ugledne i školovane ljude od integriteta mislite ? Na one ” školovane” u NOB iz radnicke i,proleterske klase? Bilo je tubsustera, krojaca, bravara i drugih “skolovanih”.

    • urednik Srdjan D. Stojanović kaže:

      Ovde sam mislio na strane diplomate. Od naših bih mislio na Andrića, Crnjanskog ili Dučiča. Svakako ne Brozove “kadrove” iz šume!

Ostavite odgovor