DEIDEOLOGIZACIJA_MITA-BALKANSKI_KASAPIN_ILI_PATRIOTA

Deideologizacija mita: BALKANSKI KASAPIN ILI PATRIOTA

Na desetogodišnjicu smrti Slobodana Miloševića potrebno je kritički preispitati njegovu ulogu – jer se sa obe strane ideološkog fronta čuju neprimereni glasovi glorifikovanja i satanizovanja. Balkanski kasapin, kako ga je svojevremeno nazvao američki nedeljnik Time, ili patriota – stvari treba svesti na pravu meru. Ovo je pokušaj da se to uradi bez ideoloških predrasuda

 

 

Nekrofilna nostalgija je čest i ne samo srpski fenomen. U Rusiji je postalo gotovo normalno da se o Staljinu priča sa setom, u Francuskoj o Napoleonu, a svedoci smo oživljavanja neonacističkih sentimenata u Nemačkoj, Ukrajini, Mađarskoj i mini-državama koje su ne tako davno uspele da se nacionalno “emancipuju”. Tu ni naše komšije i večiti rivali Hrvati nikako ne uspevaju da nađu pravu meru između svoje ustaške i partizanske prošlosti – već se po potrebi pozivaju čas na jednu, čas na drugu.

Vremenska distanca od istorijskih događaja je dovoljna da argumenti ne budu zamagljeni – a da uspomene budu dovoljno “sveže”. Na svečanoj akademiji održanoj povodom desetogodišnjice smrti Slobodana Miloševića zatraženo je od Ujedinjenih Nacija da preispitaju okolnosti njegove smrti. Reklo bi se – sasvim ispravno, ali zakasnelo!

Supruga bivšeg predsednika Srbije i SRJ Mira Marković je iz Moskve poručila da je Jugoslavija bila prva žrtva neokolonijalizma u Evropi. “Slobodan je pružao otpor novom hegemonizmu, sačuvao nezavisnost zemlje i uspeo da zemlja i pod sankcijama ima bolje životne uslove nego neke zemlje u okruženju koje nisu imale sankcije, ali jesu imale političku podršku onih koji su nam sankcije uveli” – rekla je Marković u fono poruci emitovanoj na skupu.

mira-markovic

Ovo je tipičan primer iskrivljenog, rekao bih čak bolesnog doživljavanja sveta od strane osobe koja je odsudno uticala na svog supruga da od relativno razboritog državnika postane samo izvršitelj njenih sumanutih ideja. To se završilo njegovom smrću, ali je tokom 13 godina njegove vladavine temeljno ugrozilo postojanje cele srpske nacije – a za šta Slobodan Milošević nije odgovarao pred sudom svoje države. Mnoge nevine žrtve su pale od 1991. do 2000. godine u susednim zemljama (sa kojima navodno nismo bili u ratu), ali još više u samoj Srbiji. Država je dovedena na rub fizičke propasti za vreme njegove vladavine – a njegova supruga plače nad zlom sudbinom pravednika “koji je pružao otpor konzervativizmu i kolonijalizmu, i bio nosilac ideje ekonomske, političke i socijalne reforme krajem osamdesetih godina.”

Pre svega, pogrešno je tumačiti svet i dešavanja u njemu kroz ideološke naočare. Amerika i Rusija kao principijelni takmaci na globalnoj sceni su to što jesu zbog svojih strateških geopolitičkih pozicija. Možda vlastodršcima i elitama na obe strane ideologije pomažu da običnom svetu uprošćeno i pojednostavljeno “prodaju” ili objasne dugotrajno rivalstvo. Ali nije suština problema među njima izražena kroz dihotomije “kapitalizam-socijalizam”, “istok-zapad”, “demokratija-totalitarizam”, “dobro-zlo”, “levica-desnica”…

Teško da se danas može reći da recimo Rusija nije par ekselans kapitalistička zemlja. Isto tako se teško može tvrditi da je Amerika “ovlašćeni” zagovornik demokratije i da je benevolentna sila. Ali se za obe zemlje može utvrditi da slede izvesne geopolitičke postulate i logiku radi zaštite sopstvenih nacionalnih interesa. U to spadaju i razne mere propagandnog rata, koji je u prošlosti po pravilu dobijala Amerika, ali u kojima je u poslednjih desetak godina Rusija vidno uznapredovala. To nikako ne znači da se bilo koja zemlja na taj način abolira od svojih ne tako popularnih i prljavih potupaka – jer ako tražimo kategorije moralnosti, izbalansiranosti, mere ili pravednosti u njihovim postupanjima, u oblasti međunarodne politike ih nećemo naći!

ZAŠTO MILOŠEVIĆ NIJE BIO DOBAR PREDSEDNIK

 

Vratimo se sada na analizu dela Slobodana Miloševića – ali bez ideoloških predubeđenja, idolopoklonstva i mitologiziranja. Zadatak predsednika jedne zemlje je da pronađe ispravan i celishodan put u koordinatnom sistemu međunarodnih okolnosti – imajući u vidu sopstveni značaj. U našem slučaju taj značaj je relativno ograničen i mali, ali ne i zanemarljiv. Pri tome predsednik mora da zna resurse sa kojima raspolaže radi postizanja ciljeva. To nije nimalo lako – a posledice za zemlju mogu biti ogromne. Po ovako definisanim kriterijumima, Slobodan Milošević je bio potpuno neuspešan i štetan za Srbiju. Sasvim je svejedno ako je to bilo posledica neznanja, arogancije ili psihijatrijske potrebe da se, kako kaže Emir Kusturica, dodvori i dokaže svojoj ženi. Jednostavno, on nije dobio mandat od građana da postupa tako.

Vladavina Slobodana Miloševića na unutrašnjem planu dovela je do rastakanja Srbije na svim poljima. Posle njega ostala je putoš u ekonomskom, moralnom, naučnom, kulturnom i svakom drugom aspektu društvenog života. Ne treba isticati druge parametre, već je dovoljno navesti čisto ekonomske podatke o bruto nacionalnom dohotku (GDP) Srbije pre i posle njegove katastrofalne vladavine. Ni do danas Srbija nije dostigla nivo GDP-a iz 1987. godine, a već je prošlo više od 15 godina od njegovog silaska sa vlasti. Srbija je u bivšoj SFRJ bila iza Slovenije i Hrvatske po stepenu razvoja, ali daleko ispred preostalih republika. Danas je na poslednjem mestu po BDP od svih bivših republika, a po mnogim parametrima zaostaje ili se ravna sa Albanijom. Ne treba reći da je BDP Republike Srpke (entiteta u okviru BiH) veći od srpskog – uprkos tome što je Bosna i Hercegovina prošla kroz četvorogodišnji građanski rat i što je kao rezultat dejtonskog sporazuma taj srpski entitet neprestano diskriminisan. 

Jeste, desila se u međuvremenu dramatična promena – nestali su sa lica zemlje socijalizam, samoupravljanje, društvena svojina… Pod naletima globalizacije jedan loš, neefikasan, ekstenzivan i primitivan društveno-ekonomski poredak je propao. I to ne samo u Srbiji, već i u svetu. Na nesreću, dok se to dešavalo, mi smo za predsednika imali čoveka bez vizije, koji te fundamentalne promene nije ni primećivao, naviknutog da se silom i prinudom neprikosnovene i ničim ograničene vlasti nameće privremena i palijativna rešenja.

Za njega je promena ambijenta iz autokratskog u demokratski bila samo farsa – u kojoj je uzeo učešće da bi prostom narodu ogadio pojmove demokratije. To je danas očigledno, kada njegovi neposredni politički sledbenici (SNS, SPS, SRS) zloupotrebljavaju instituciju izbora da bi “sa demokratskim pokrićem” mogli nesmetano da vladaju. Ali, to ne može da se zameri Slobodanu Miloševiću lično, već navikama, nakaradnom ideologijom, praksom, filozofijom vladavine i beskrupuloznoj i lopovskoj eliti koja je nastala u vreme njegove vlasti i na njenim tekovinama – a svedoci smo da je sada na vrhuncu moći.

Zašto je pogrešno biti zarobljenik ideologije? Ideologija se koristi kao magla od strane vlastodržaca da se u njoj nađu mase naivnih, odnosno da bi mogli lakše da veruju u konstruisanu i plasiranu sliku o stvarnosti. Pod ideologijom se smatra i religija, naravno! Milošević nije ideološki posmatrao stvari, već praktično. Ali to je bilo sve do momenta dok nije svoje poteze morao da obrazlaže sopstvenoj supruzi. Čini se da je u tome bio njegov problem – i to psihijatrijske, a ne državničke priprode. Umesto da razložno objašnjava svoje poteze naciji na čijem čelu se nalazio, on se opredelio da se pravda i polaže račune sopstvenoj supruzi, koja je verovala u sopstvene iščašene vizije realnosti. Proklamovani levičar i doktor sociologije, Mirjana Marković je istinski vernik u ideologiju – što kao nekakav navodni naučnik nikako ne sme da bude. I pomoći nije bilo – ni za Slobodana Miloševića, ni za Srbiju.

KONTEKST U KOME SE ODVIJAO RASPAD SFRJ

 

Pogledajmo “tajming” raspada SFR Jugoslavije i globalne odnose oko nas. Krajem 1989. godine je došlo do pada Berlinskog zida i simboličnog kraja hladnog rata. Sovjetski Savez se raspao ne usled kraha ideologije, već zbog ekonomskog sloma modela privređivanja. I nije to bila pobeda Amerike (i Zapada) – ili kako je Frensis Fukujama nazvao “Kraj istorije” – već samo privremeno stanje u svetskom poretku.

Rusiji je trebalo skoro 15 godina da pronađe sebe i ponovo uspostavi narušeni balans snaga u svetskim odnosima. Ta faza nemoći i lutanja Rusije se može gledati kroz epohu Borisa Jelcina, koga je Zapad voleo iz sve snage – jer je hteo za partnera čoveka slabog karaktera i sumnjivih kvaliteta. Ne treba isticati da je na kraju vladavine Jelcina Rusija bila na ivici gladi – a da su tajkuni u to doba stekli svoje imperije tokom procesa privatizacije. Naravno, silno nacionalno bogatstvo Rusije je odneto na sigurno – u Zapadne banke.

Ali Jelcinu ne treba sve zameriti. Kao poslednji akt svoje katastrofalne vlasti, on je početkom prve decenije ovog veka za lidera odabrao Vladimira Putina – čoveka koji je Rusiju uspeo da ekonomski stabilizuje i da joj povrati ulogu svetskog igrača bez koga se ne može. Za uzvrat, Jelcin je dobio “oprost grehova” i otišao u političku penziju, što ranije nije bila praksa u Sovjetskom Savezu.

Period slabljenja Rusije kao odlučujućeg faktora stabilnosti u bipolarnom svetu od 1989. do prvih godina ovog veka, Amerika (i Zapad) su iskoristili za postizanje svojih strateških ciljeva širom sveta. Počelo je sa raspadom Jugoslavije početkom devedesetih godina, do intervencija na Kosovu, Iraku i Avganistanu… Rusija je bila prinuđena da posmatra te akcije skrštenih ruku. Danas aktuelni sukobi u Siriji, kao i intervencija pre nekoliko godina u Libiji, međutim, ne prolaze onako kako bi planeri u Vašingtonu to voleli – iz prostog razloga što Rusija više nije samo nemi posmatrač, već aktivni igrač u igri dominacije.

U FARSI ČINJENICE NISU VAŽNE

 
Čini se da u velikim igrama svetskih moćnika, za male nema mesta. U tom kontekstu je opiranje volji dominantnih faktora svetske politike suludo, kontraproduktivno i pogrešno. Teško da je Srbija (i Milošević na njenom čelu) mogla da promeni tok nedavne istorije – koja je uslovljena tektonskim kretanjima na globalnom nivou. Možemo samo da spekulišemo da bi u takvim međunarodnim okolnostima bolje i veštije formulisana politika Srbije (na primer otvorena kolaboracija sa neprijateljima) dovela do manje štete.
DEIDEOLOGIZACIJA_MITA-naslovnice Tajm magazina

Sa imidžom komuniste/nacionaliste i nepouzdanog partnera, Milošević je za bukvalno svako pitanje od nacionalnog značaja uspeo da izdejstvuje nepovoljan rezultat. U to spadaju proterivanje i položaj preostale srpske manjine u Hrvatskoj, status Srba u Bosni i Hercegovini, status Kosova i srpske manjine. I na kraju je uspeo da sebe pretvori u navodnog zločinca. Jeste tretman Srbije tokom svih godina krize u Jugoslaviji i na Kosovu bio nepravedan, jednostran i baziran na isfabrikovanim optužbama. Ali, zar se ne zapitate koliko je tome doprineo sam Milošević svojim neznanjem međunarodnih odnosa, ignorisanjem realnog stanja na terenu i sumanutim ideološkim koncepcijama svoje supruge? Zar nije podržavao neuspeli pokušaj puča protiv Jelcina 1993. godine, a posle uzaludno iščekivao pomoć od Rusije zbog bombardovanja zemlje 1999. godine?  

U svojoj ideološkoj konstrukciji, Mirjana Marković kaže da je Srbija 2000. godine izgubila slobodu i Slobodana kada ga je marionetska vlast poslala u Hag. Njegova državnička, politička, moralna i lična superiornost u Hagu je zaveštanje mlađim generacijama, a sloboda je najveća vrednost naroda i čoveka na svetu. Svakako da možemo ovde debatovati da li je vlast DOS-a 2000. godine bila marionetska, korumpirana ili ne. Milošević i njegova supruga navodno nisu marili za materijalne vrednosti i nisu koristili položaj da bi se obogatili. Ne računajući vilu na Dedinju i novac od koga gospođa Milošević živi u Rusiji već više od decenije. Ali već njihova deca Marija i Marko, kao i njihovi prijatelji, itekako su iskorišćavali prednosti vlasti. Da ne pominjemo političke saborce kao što su bili Zoran Todorović-Kundak, Radovan Stojičić-Badža, Arkan, Mirko Marjanović, Milorad Vučelić, Željko Mitrović, Bogoljub Karić i brojni drugi.

marko-i-marija-milosevic

Činjenica je da je Slobodan Milošević izazivao sudbinu u trenucima kada nije imao podršku moćnih saveznika. To što je “prokockao” sopstvenu glavu – tužno je, ali je to problem njega lično i njegove porodice. To jednostavno nije imao pravo da radi kada je u pitanju sudbina cele jedne nacije i države. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu objavio je optužnicu protiv Miloševića 27. maja 1999. godine, tokom NATO bombardovanja SRJ. Uhapšen je 1. aprila 2001. godine, a izručen Haškom tribunalu 28. juna iste godine. Milošević je umro u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju 11. marta 2006. godine.

 
Kao pravnik mogu vrlo argumentovano da tvrdim da je taj sud smešan, nakaradan i unapred predeterminisani instrument jednostrane političke volje. Miloševićeva odbrana pred tim i takvim Tribunalom, zasnovana na neoborivim činjenicama i svedocima, a sa logikom i inteligencijom školovanog pravnika, bila je maestralna, zaista. Međutim, to ga nije spaslo sudbine, niti je učinilo nešto što bi poboljšalo poziciju Srbije (i Srba) kao “dežurnih krivaca”. Krediti i simpatije saveznika zarađeni za vreme Prvog svetskog rata u korist Srbije, očigledno nisi bili dovoljno veliki da ih jedan čovek suludo ne prokocka. Ali sve ovo govori i o prirodi takvog “savezništva“ u koje smo se zaklinjali.

3 Comments

  • vitez kaže:

    Da je mogao Slobo bi sa zapadne strane Berlina drzao zid da se nebi srusio.

  • Данило kaže:

    Прочитаћу ово више пута – заиста може да се користи као приручник – наравно не нашим садашњим политичарима – ресурси су за њих непозната појам.

    Основа јесте да од почев од јединке, преко породице, библиотекара, директора привредног друштва па до председника државе, свако мора да буде свестан ресурса са којима располаже, а затим и да зна како да располаже њима.

    Ови данас, нити знају с чим располажу, нити знају како да располажу са оним до чега су се дочепали, осим да продају, под слоганом “Ја сам довео сам инвеститора!”… тако се шалим са својима: када хоћу из шале да им предложим да продају једино парче земље коју имају, ја им кажем: имам одличног инвеститора за Вас који је спреман ту да уложи, итд.”

    Што се тиче целог текста, заиста сте један од ретких коме бих бих пружио апсолутну подршку уколико бисте се активирали у политици или бих подржао онога ко би Вас ангажовао као саветника, координатора или како се то већ данас зове и кога бисте препоручили – не зато што немам свој став, већ зато што мислим да знате много више о њима и о нама.

    Имате мој мејл. Дајте задатке. Трудићу се да одговорим максимално.

    Поштовање

Ostavite odgovor