20 GODINA OD DEJTONSKOG SPORAZUMA

20 GODINA OD DEJTONSKOG SPORAZUMA – Sukob prituljen, poverenje na kašičicu

Sadašnja politika bosanskog „hladnog rata” odražava status nečinjena i kratkoročno može da bude od koristi jedino političarima. Građanima to samo produžava agoniju tamošnjeg dvojstva/trojstva. Veliki moćni svet, kome smo sami predali sudbinu u ruke, mogao bi da pomogne – ali on više voli da ureduje, daje domaće zadatke i ocenjuje rešenja. Njima se i ne žuri

 

Autor: Dragan Banjac

 

Hrpa je dokumenata koji se odnose na bivše jugoslovenske prostore, naročito Bosnu i Hercegovinu – posle mržnje, krvavog raspleta i „pomirenja” mrzitelja, ispiratora rata i ubijanja, nakon što su obavili zamišljeno, potom se dogovorili, a grančice im u ruke tutnuli međunarodni posrednici. Sa dogovorom je, čini se, išlo lako – znajući da o sprovođenju dogovorenog ne treba ozbiljno razmišljati od potpisivanja „Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini” (poznatiji kao Dejtonski sporazum) u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson (Wright-Patterson) u Dejtonu (savezna država Ohajo u SAD). Taj dokument je rezultat pregovora od 1. do 21. novembra 1995. godine, a od tada je prošlo tačno 20 godina ili 7.295 dana. Pokušajte da ovaj, ipak mirovni period, uporedite sa stanjem u bivšoj Jugoslaviji 1965. godine – i sve će biti jasnije.

Dakako, da stoji i primedba da je ove okolnosti teško upoređivati, ali neka oni koji duže pamte ipak probaju. Tri pune nedelje balkanski ratnici/mirotvorci nadmudrivali su se, taktizirali, crtali i precrtavali karte i ljudske sudbine na njima i onda su Franjo Tuđman, Alija Izetbegović i Slobodan Milošević, uz budno oko predstavnika Evropske unije, SAD, Velike Britanije, Francuske, Ruske Federacije i Nemačke, građanima u Bosni – doneli mir. Dve decenije kasnije, umesto da uklanjaju granice i sve druge barijere, najviši narodni predstavnici i većina naroda bliži su ideji da mogu da žive jedni pored drugih, nego da žive zajedno.

20 GODINA OD DEJTONSKOG SPORAZUMA-memorandum

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, koji redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu i ne baš redovno, ali često se zaleti u prognozama, u jednoj prošlogodišnjoj analizi bavio se opštim izborima u BiH (održani 12. oktobra 2014.). Njihovi eksperti su smatrali da su bili najneizvesniji od završetka rata. Građani BiH ponovo su bili zbunjeni, njih 3.278.908 s pravom glasa, bilo je pred dilemom koga zaokružiti – pošto je Centralna izborna komisija (CIK) registrovala 113 političkih subjekata (65 političkih stranaka, 24 koalicije i 24 nezavisna kandidata), overene su bile 732 liste i 7.743 kandidata…

Kada se tome doda preglomazni državni aparat jasno je kakva je bosansko-hercegovačka perspektiva. Građani u Republici Srpskoj još jednom su odgodili promenu na bolje. Glavni rival Miloradu Dodiku iz Saveza nezavisnih socijaldemokrata BiH (SNSD) bio je još jednom Ognjen Tadić, potpredsednik Srpske demokratske stranke (SDS), a drčni Krajišnici su, birajući između dva rđava, odabrali Mileta, iako su ga dugo već „siti”. Rmpalija je pravi narodni predstavnik, „ima ga”, nastavio je da začikava bošnjačkom političkom vrhu u Sarajevu, a jedna beogradska doktorka poreklom iz (bosanske) Posavine kaže da mu sve prašta, jer ga oniži i sitniji stranci „kriveći vratove moraju gledati odozdo”.

Srbija i Hrvatska, svaka na svoj način, još nisu odustale od BiH. Kritičari hrvatske demokracije iz Srbije (i Banja Luke) olako zaključuju da je u Hrvatskoj vraćena tuđmanština, i smeta im tiho zalaganje za treći bosanski entitet kojeg se na njemu svojstven način (u teritorijalnom smislu) odrekao još Stjepan Mesić. Zaboravljajući namerno da bi hrvatski predstavnici u vlasti BiH teško znali da odu do zagrebačkog Markovog trga, a da Dodik „ne izlazi” iz Predsedništva Srbije i Vlade. Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću, kao uostalom i njihovim prethodnicima (Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću), posle odlaska sa vlasti Slobodana Miloševića, Republika Srpska je Damoklov mač – i pred inostranim zapovednicima teško će još dugo moći odnos Banja Luke i Beograda da pokrivaju Sporazumom o paralelnim vezama. To samo donekle ublažavaju, recimo, česte izjave srpskog premijera Aleksandra Vučića da se Srbija neće mešati u unutrašnje odnose u BiH, odnosno da (Srbija) više nikad neće ratovati sa susedima…

To, i naročito nedavna zajednička sednica dve vlade u Sarajevu i njen eho, ne ide u prilog Dodiku. A deo beogradske čaršije, koja Vučića podržava s velikom rezervom, sklon je tvrdnji da je pomirljivi tekst iščitan sa ceduljice koju mu je dala nemačka kancelarka Angela Merkel, ili neko iz Evropske unije. Drugi pak veruju da je došao dobar trenutak da bivši radikali, koji svoje pogreške, grehe i lutanja lako zaboravljaju ali drugima pamte, goropadnog Mileta „puste niz vodu” i „zahvale” mu se zbog podrške Borisu Tadiću prilikom izbora 2012. godine. Tomislav Nikolić mu to nikad neće oprostiti.

Međunarodna javnost godinama poklanja sve manje pažnje (čitaj: pomoći) nerešenom trusnom području balkanskom – pojavila su se nova/stara krizna žarišta, na Bliskom Istoku, na severu Afrike i u Ukrajini. Vratimo se još malo bosanskom dvojstvu i njenoj neodrživosti, kako često ističe Milorad Dodik, aktuelni predsednik RS. U Aneksu 4 Dejtonskog sporazuma u preambuli stoji:

Podsećajući na Opšte principe usvojene u Ženevi 8. seprembra 1995. i u Njujorku 26. septembra 1995. Bošnjaci, Hrvati i Srbi, kao konstitutivni narodi (zajedno sa ostalima) i građani Bosne i Hercegovine, ovim odlučuju da Ustav Bosne i Hercegovine glasi ovako: Član I Republika Bosna i Hercegovina, čiji će zvaničan naziv biti ‘Bosna i Hercegovina’, nastaviće svoje zakonsko postojanje po međunarodnom pravu kao država, u svojim sadašnjim, međunarodno priznatim granicama, a njena unutrašnja struktura biće modifikovana kako je predviđeno ovim dokumentom. Ona će i dalje biti članica Ujedinjenih nacija i moći će kao Bosna i Hercegovina da ostane članica ili se kandiduje za članstvo u organizacijama sistema Ujedinjenih nacija i u drugim međunarodnim organizacijama” (prevod na srpski jezik).

U verziji na bosanskom (naravno postoji i „prijevod na hrvatski jezik”) na početku stoji „Republika Bosna i Hercegovina čije je zvanično ime od sada ‘Bosna i Hercegovina’… i kasnije umesto „kako je predviđeno ovim dokumentom” stoji „kako je predviđeno Ustavom”. Ustav BiH potpisao je (1996) Karl Bilt, šef OHR (Office of the High Representative – Ured visokog predstavnika), a Ustav Republike Srpske (proglašen 28. februara 1992. godine) tadašnji predsedavajući “Skupštine srpskog naroda BiH” Momčilo Krajišnik.

BITKA ZA OZREN
Haris Silajdžić, jedan od pregovarača u ime BiH (kao ministar inostranih poslova) pričao (mi) je da je kako je u jednom trenutku „zapelo” oko Ozrena. Silajdžić solidno i rado imitira glas Slobodana Miloševića i veli da mu je nakon duge borbe oko Ozrena (da li će ući u sastav karte BiH ili RS) Milošević rekao: „Pusti bre to, Harise, šta će vam to, tamo su sve goli četnici!”

Ustav Bosne i Hercegovine ima dvanaest članova, plus dva aneksa, a Ustav RS čak 140 članova i 15 članova Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava RS. U Ustavu BiH, Član I, tačka 3. Sastav navedeno je da „Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacije Bosne i Hercegovine, i Republike Srpske (u daljem tekstu ‘entiteti’)”. A u članu 2. Ustava RS: „Teritoriju Republike čine područja srpskih etničkih celina (ekavica – prim. D.B.) uključujući i područja na kojima je izvršen genocid nad srpskim narodom”. U novom odeljku „Sporazum o promeni granica između Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine može se izneti na potvrdu putem referenduma u Republici”. Evo samo još člana 4. Ustava RS: „Republika može stupiti u konfederacije i slične oblike udruživanja sa drugim državama. Odluka o tome donosi se na referendumu većinom od dve trećine od ukupnog broja upisanih glasača”. (Umesto – dvotrećinskom većinom izgleda da je jasnije „većinom od dve trećine…” – prim. D.B.)

Iako ne treba sumnjati u ishod eventualnog referenduma po navedenim pitanjima, nego u realizaciju (priznavanje od sveta!) Dodikova opozicija, pre svih Mladen Bosić, predsednik SDS, sklona je tvrdnjama da Mile – Sarajevu, čestim pretnjama narodnim odlučivanjem – plaši mečku rešetom. Korektnosti radi, razvezivanje bosanskog čvora je u rukama Beograda nešto više nego Zagreba i najviše Sarajeva. Republika Srpska je s razlogom izostavljena, jer njene odluke su najmanje važne i nisu samostalne. Beograd bi se mogao ugledati na hrvatsko vođstvo i više raditi na zaštiti interesa „svog naroda”, nego na svojatanju teritorije. Za razliku od srpskog, hrvatskom državnom vođstvu je odavno dovoljno unutrašnjih problema, dok ih Srbija po navici nagomilava, i pored Kosova, o vratu joj visi i Dodikova državica.

Sarajevo? Dvadeset godina nakon „dogovora o miru” Federacija BiH je i dalje najviše bošnjačka sredina, malo hrvatska i nimalo srpska. Bakiru Izetbegoviću i drugim bosanskim (bošnjačkim) vođama jasno je da zbog očuvanja BiH moraju da načine onaj mali, ali za njih izgleda težak korak – pruže ruku svima. Sadašnja politika bosanskog „hladnog rata” održava status nečinjena i kratkoročno može da bude od koristi jedino političarima. Građanima to samo produžava agoniju tamošnjeg dvojstva/trojstva. Veliki moćni svet, kome smo sami predali sudbinu u ruke, mogao bi da pomogne – ali on više voli da ureduje, daje domaće zadatke i ocenjuje rešenja. Njima se i ne žuri.

20 GODINA OD DEJTONSKOG SPORAZUMA-mapa

Na bivšim jugoslovenskim prostorima većina rasprava na temu Dejtonskog mirovnog sporazuma potvrđuje njegovu najvažniju, ali ipak nedovoljnu stranu – što je njime zaustavljen rat i tu je za bošnjačku političku elitu konac valjanog dejtonskog doprinosa. Oni skeptičniji smatraju da se danas više radi o „nedovršenom miru ili odgođenom ratu” (Enver Kazaz, književni istoričar i publicista u banjalučkim Nezavisnim novinama). On navedenoj (jedinoj) dobroj strani Sporazuma kači i dodatak „da je njime sačuvana kakva-takva cjelovitost zemlje”. Ukoliko Kazaz nije u BiH uračunao i enklavu bega od Laktaša (Dodik), ne znam o kakvoj celovitosti govori. On, međutim, primećuje da je „politička oligarhija RS sve do 2006. godine i pada aprilskog paketa, više ili manje glasno napadala i odbacivala Dejton, a danas govori o nužnosti njegovog očuvanja. Čak to ide dotle da, kao na primer Milorad Dodik, insistira na slovu, a ne duhu Dejtona, makar šta to značilo. Hrvatske etnopolitičke oligarhije, pak, ne govore danas o nužnosti promjene Dejtonskog, već Vašingtonskog sporazuma, nadajući se da će na taj način ostvariti takozvani treći entitet i ono što one podrazumijevaju pod etničkom jednakopravnošću. Zaboravlja se pri tom da je Vašingtonski sporazum nudio mogućnost ujedinjena BiH i Hrvatske, te dosljednu kantonizaciju cijele zemlje, a ne samo Federacije BiH”.

Ostaje da se vidi (možda tokom narednih dvadesetak godina!?) da li je Dejton samo zaustavio rat, a da nije kadar da realizuje trajni mir narodima u BiH. Kao jednu od mogućnosti da se krene iz stanja nečinjenja mnogi predlažu da se preglomazan držvni, entitetski, kantonalni aparat zameni uspostavljanjem dovoljnog broja efikasnih institucija na državnom nivou. One bi prevladale nefunkcionalnu decentralizaciju zasnovanu na entitetskoj i kantonalnoj podeli. Time bi i Evropska unija dobila glavnu adresu zarad komunikacije u procesu pridruživanja ove zemlje Uniji.

CIPELE I STOKA
Druga pošalica skovana je verovatno u Beogradu. Navodno je Milošević nakon parafiranja Dejtonskog sporazuma suprugu Miru Marković izvestio da je (sinu) Marku kupio cipele „Timberland” i izdao zemlju. „Kupio sam Marku cipele i prodao zemlju, a ti vidi šta ćeš sa stokom”. Ovo poslednje odnosi(lo) se na narod.

Problem sa Sporazumom iz Dejtona što je krivicu i odgovornost za ratne zločine sveo na pojedince, koji su tako tokom poslednje balkanske klanice delali mimo institucija sistema, a ne pod njihovim naredbama i što je, budimo korektni, srpskoj strani dao legitimaciju za (ratom) osvojene teritorije. To, praktično, znači da pregovarači državu nisu poimali kao institucionalni sistem, već kao nacionalno vlasništvo nad teritorijom, zasnovano na ideji – što više nacionalno čiste ili nacionalno većinske teritorije, to više (ili manje) srpstva, bošnjaštva i hrvatstva. Ratni ciljevi nisu realizovani u potpunosti, ali svakako se radi o solidnom pokušaju da (narodu) zadovolje nacionalističke ciljeve s početka devedesetih. I otuda ima pravo pokojni američki diplomata, inače “arhitekta Dejtonskog sporazuma”, Ričard Holbruk koji Dejton vidi kao „nastavak rata političkim sredstvima, odnosno stavljanje luđačke košulje društvu”.

U novobeogradskim blokovima postoji šetalište Lazaro Kardenasa, meksičkog generala i predsednika (1934-1940). Teško je pronići neke njegove zasluge za deo varoši podignute na peskovitom tlu, uz levu obalu Save, započetu pet godina posle njegove smrti. Beogradska preimenovanja nakon rušenja „mračnog” komunističkog perioda poprilično su humorna – što nije zaobišlo ni razdrobljenu BiH. Osim rušenja dva veoma značajna kulturno-istorijska spomenika, banjalučke džamije Ferhadija i fočanske Aladže, grad na Drini je prekršten u Srbinje, a na tome se nije stalo. Selo Ivanjska kod Banja Luke sada je Potkozarje, banjalučko naselje Gornji Šeher preimenovan je u Srpske Toplice, a Budžak u Lazarevo. Opština Skender-Vakuf je Kneževo, banjalučka škola „Drago Lang” sada se zove „Sveti Sava”, a „Kasim Hadžić” je „Dositej Obradović”. Banjalučka ulica Rade Vranješević dobila je ime Vojvode Živojina Mišića, a ulica Avda Hercegovca nosi ime četničkog ideologa Stevana Moljevića. Spasovdan se proslavlja kao službena politička slava grada Banja Luke, Arhanđel Mihajlo je slava MUP-a RS, Sveti Sava je (umesto Dositeja – prim. D. B.) slava školstva u RS, Vidovdan slava Vojske RS i Sveti Stefan slava Dodikove RS…

Dve decenije nakon Dejtona elita u srpskom entitetu nije se setila da postavi spomen-obeležje ubijenim i nestalim nesrbima, čak ni za 102 ubijene prijedorske dece, kako navodi Banjalučanin Srđan Šušnica u tekstu „20 godina nakon Dejtona – zadah smrti i zaleđeni konflikt”. On ne veruje da „iko može zamisliti da političari iz RS dižu spomenik onima civilima koje su pobili njihovi politički prethodnici” i da „pollitičari u Srbiji i RS, sve dok postoji RS, nikada neće priznati genocid i državu Bosnu i Hercegovinu”.   

Dvadeset godina posle završetka rata vreme je da i građani u Bosni (Federaciji i RS) daju glas novom talasu političara koji se, poput recimo hrvatskih predstavnika, neće ponositi time što su godinama blokirali napredovanje BiH ka evropeizaciji. Ukoliko se povedu za sladunjavim obećanjima nacionalnih predstavnika, na duže će ostati crna rupa na Balkanu. U protivnom Bosna bi mogla da bude zamajac za ceo region i pomogla bi njegovom civilizacijskom ozdravljenju, sebi,  a naročito Srbiji.

-30-

Ostavite odgovor