ŠTA_DONOSI_2017_GODINA_111

ŠTA DONOSI 2017. GODINA?

Posledica novog mogućeg dogovora između SAD, Rusije i Kine bila bi da Evropa izgubi status velike sile. Uopšte, ostatak sveta bi od takve saradnje dobio tri globalne sile. Japan i Nemačka bi u ovakvom razvoju svetske situacije bili naveći gubitnici, a autokratski vladari bi slavili. Međutim, u čovečanstvu bi zavladala neka vrsta reda i malo je verovatno da bi mogao izbiti svetski rat.

 

Autor: Miloš Zdravković

 

Kakve su perspektive za 2017. godinu? Tenzije na Bliskom Istoku rastu, a „populistički“ pokreti su jači nego ikada od kraja drugog svetskog rata u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Naročito u zapadnom svetu – od Bregzita i pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, pa do poraza premijera Matea Rencija na italijanskom referendumu tokom 2016. godine – prisustvovali smo mnogobrojnim pojavama „crnih labudova” – velikim neočekivanim događajima sa dugoročnim značajnim posledicama – nadajmo se pozitivnim za ostatak sveta. („Crni labudovi“ – termin preuzet od CNN)

Na Bliskom Istoku nastavlja se tragični konflikt u Siriji, uprkos nekoliko uspešnih pokušaja zbližavanja, koji su puni bazičnog neslaganja u vezi buduće uloge predsednika Sirije Bašara El Asada u svakom mirovnom procesu ili političkoj tranziciji. U međuvremenu, tokom prethodnih nedelja trupe sirijske vlade, uz podršku Rusije i Irana, vratile su kontrolu nad Alepom – industrijskim i istorijskim centrom Sirije, najvećim gradom u Siriji, sada potpuno uništenim u ratu. Pobeda značajna iz psiholoških, ekonomskih, vojnih, ali i moralnih razloga. Usledila je neviđena ofanziva vladinih snaga na predgrađa Damaska.

Prioritet sveta u sledećoj godini mora biti postizanje mira u Siriji, što će zahtevati blisku regionalnu i međunarodnu saradnju. Iran, Rusija i Turska održale su 27. decembra trojni sastanak u Moskvi kako bi razmatrali politička rešenja za konflikt u Siriji. Iznenađujuće je da ove tri strane, a ne SAD i EU, pregovaraju o takvom dogovoru. Po prvi put u posleratnoj istoriji SAD i Britanija su zvanično označene kao remetilački faktori, a predsednik SAD je javno obećao da Amerika nikada više neće nasilno da menja režime po svetu.

Međutim, na Zapadu su se pokazale jasne društvene podele i institucionalni nedostaci. Ovo su samo počeci a predviđena je sve veća nestabilnost u 2017. godini, s obzirom na slab ekonomski oporavak u razvijenom svetu, potencijalne terorističke napade, najveću izbegličku krizu još od kraja Drugog svetskog rata. Takođe postoji zabrinutost da bi Trampovi stavovi o spoljnoj politici i vojnim pitanjima, uz rast populizma u Evropi, mogli posejati nestabilnost u domenu globalne politike i otežati proces globalizacije.

Zapadno društvo je dugo pokazivalo dezintegraciju između establišmenta i običnih smrtnika, političke elite i običnih građana, domaćeg stanovništva i emigranata. Toni Bler, bivši premijer Britanije u decembru je izjavio za dnevnik USA Today kako postoji ogromna količina besa zbog načina na koji stvari trenutno funcionišu, a još je veća ljutnja na političare. Bler je rekao da srednji sloj društva smatra da ga vladajuće strukture ignorišu. (izvor: russia-insider.com) Kako god bilo – politička elita koja je vladala svetom u poslednjih 25-30 godina izgubila je sposobnost da se poveže sa normalnim ljudima.

Prema istraživanju koje je u novembru u Francuskoj sproveo Ipsos, 57 procenata ispitanika misli da demokratski sistem stoji “loše” u njihovoj zemlji. Da demokratija funkcioniše sve lošije i lošije, misli 77 procenata ispitanih. To je 14 odsto više nego pre dve godine, pa je zaključak da su za to isključivi krivci političari i “vladari sa Volstrita”.

Evropske zemlje, kojima je potrebna radna snaga, bile su spremne da prihvate radnike iz udaljenih zemalja Severne Afrike, Bliskog Istoka i Istočne Azije. Ali su sa njima stigli njihova kultura, običaji i religija. Takakav scenario je tokom godina stvorio neku vrstu rasne netrpeljivosti, izazvao socijalne podele i posejao seme nemira, nasilja i terorizma, koji su serijom brutalnih napada protresli čitavu Evropu.

Izbor Trampa, Bregzit i podrška desničarskom populizmu u Evropi – sve odrazi populizma u glavama neoliberala – mogu biti smatrani odgovorom na današnji kapitalizam, kao što je socijalistički pokret bio na početku XX veka.

ŠTA DONOSI 2017. GODINA - dijagram

Oni drugi, ljudi bez predrasuda, smatraju kako takva “događanja crnog labuda” predstavljaju iznenađenje, ali su zapravo normalni i racionalni. Tumačenje je kako mnogi ljudi širom sveta smatraju da je otvaranje naškodilo njihovim interesima, pa stoga žele da odgovore na globalizaciju, otvaranje i evropske integracije. Procesom globalizacije nejednakost se pogoršavala, dok je inovativnost zaboravljena. To je za rezultat imalo neujednačenu distribuciju između finansijske oligarhije i običnih ljudi, kao i “prenaduvanosti” u sferama finansija i nekretnina. U porastu populizma na Zapadu, kako to tvrde neoliberali, ključnu ulogu su donele informatizacija – revolucionarni fenomen širenja elektronskih medija i socijalnih mreža.

Bler je kazao da društveni mediji menjaju način na koji politika deluje i kako mediji uopšte funkcionišu. Oni povezuju ljude u razgovoru sa ljudima sa kojima se slažu i koji onda prihvataju stav o teorijima zavere iz ostatka sveta. To je ono što se upravo događa na Zapadu – smatra Bler. (izvor: russia-insider.com)

S jedne strane rastuća populistička ideologija u Evropi, uz izbor Trampa za predsednika SAD, nametnuli su potencijalne izazove ekonomskoj globalizaciji, trgovinskom liberalizmu i globalnom upravljanju u celini. S druge strane, postojeći globalni sistem upravljanja, čija su pravila makro politike i sistem javnog snabdevanja uspostavljani 1950-ih, a ne u doba globalizacije, zaostali su u odnosu na ekonomski i politički razvoj. Zbog toga ne mogu adekvatno u potpunosti predstavljati tržišta u ekspanziji i zemlje u razvoju.

U tom smislu, nepravedni i neprikladni sporazumi u globalnom sistemu upravljanja moraju da budu promenjeni, odnosno nove konotacije moraju da budu uvedene. Na tom planu je najaktivnija druga najveća privreda u svetu – Kina. Ona se već nekoliko godina zalaže za globalno upravljanje (uz međusobno konsultovanje), koji bi išli uz trend mirnog razvoja i na obostranu korist.

Narodna republika Kina u tom pogledu već ima značajna dostignuća. Pošto je kineski juan uvršten u korpu valuta za specijalna prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda, zajedno sa dolarom, jenom, eurom i britanskom funtom – Peking je dobio snažniji glas u reformisanju svetskih finansijskih institucija. Takođe, Kina koja sa SAD ispušta u atmosferu najviše štetnih gasova, potpisala je Pariski sporazum o klimatskim promenama.

Kina takođe igra značajnu ulogu u regionalnom upravljanju. Na sastanku ekonomskih lidera foruma za azijsko-pacifičku privredu saradnju (APEC) u Limi (Peru), predsednik Si je pozvao sve zainteresovane strane da doprinesu stvaranju zone slobodne trgovine u azijsko-pacifičkom regionu, kao institucionalnom mehanizmu za zaštitu slobodne trgovine u delu sveta koji je motor svetske privrede.

Većina ljudi je svesna da Trampova administracija mora da ponovo razmotri geopolitičke realnosti budući da Rusija, Kina i Indija – uz SAD – odlučuju o budućnosti najmnogoljudijeg regiona u svetu, ali i planete u celosti. U posle hladnoratovskoj eri se pomaljaju velike regionalne sile.

Kina se veoma trudi da u saradnji sa zemljama u Africi sprovede ranije dogovore i primeni agendu o održivom razvoju do 2030. godine koju su usvojile Ujedinjene nacije. Tokom 2016. godine je ojačala inicijativa „Novi put svile“, koju sprovodi Peking. Proradila je Azijska banka za ulaganja u infrastrukturu (AIIB), koja ima za cilj da učini uravnoteženijom globalno ekonomsko upravljanje, a koju čini 57 privreda sveta. Među njima su gotovo sve značajne privrede razvijenih zemalja sveta, sa izuzetkom SAD i Japana. Čak je i Britanija u tom poduhvatu – inače najverniji saveznik SAD.

Članice BRIKS grupe ostaju ujedinjene i privržene zajedničkoj misiji unapređivanja funkcionisanja i upravljanja svojom novom razvojnom bankom. S obzirom da je predsednik Tramp istupio iz sporazuma o Transpacifičkom partnerstvu (TTP), NR Kina se zalaže da se slobodna trgovina unapređuje kroz Regionalno sveobuhvatno privredno partnerstvo (RCEP). Očekuje se da će u 2017. godini Kina preuzimati dodatne odgovornosti u globalnom upravljanju. No, iz Pekinga poručuju kako nisu voljni da popune prazninu koju je ostavio Zapad, budući da je Kina i dalje zemlja u razvoju. Diplomatski prioritet Kine je da svetsko upravljanje postane poštenije, a za to svi glavni svetski igrači treba da ispune svoje obaveze – stav je Pekinga. Sigurnog saveznika u Rusiji već imaju, a i Indija je sve bliža odluci da gledanje u spavaću sobu London i Vašington zameni pogledima ka Moskvi i Pekingu.

Iz okruženja novog predsednika SAD stižu znaci razumevanja za želju Kine za reformom globalnih institucija koje bi odrazile sve veće prisustvo najmnogoljudnije zemlje na svetu u međunarodnoj privredi i globalnoj bezbednosnoj arhitekturi.

Džejms Vulsi, bivši direktor CIA pod Bilom Klintonom, a sada savetnik predsednika Trampa za nacionalnu bezbednost, odbranu i obaveštajna pitanja, ocenio je nedavno da će privrede u usponu, poput NR Kine, koje su imale velike koristi od globalnog tržišta morati da traže veći udeo u oblastima kao što su mirovne misije, borba protiv terorizma, humanitarne operacije, akcije spasavanja posle prirodnih katastrofa i borbi protiv piraterije. Ovo se do sada smatralo za ekskluzivno pravo SAD.

Ima mišljenja među analitičarima u svetu, ukoliko bi bivšeg predsednika Baraka Obamu bilo briga da proceni šta je Vašington dobio u antiruskim nastojanjima njegove vlade od izbijanja krize u Ukrajini početkom 2014. godine, on bio razočaran kada bi saznao da je Vašington izgubio na skoro svim frontovima. Od Ukrajine do Sirije, kao i u pretećoj novoj trci u naoružanju.

Za razliku od toga, presednik Rusije Vladimir Putin, koji je iskusan u nerviranju Zapada neočekivanim taktičkim potezima, dobitnik je zbog razbijanja diplomatskog, vojnog i ekonomskog  izolovanja koji predvode SAD. Tokom 2016. godine, Rusija je uporno pokušavala diplomatskim manevrima da stekne veći uticaj u dugotrajnoj sirijskoj krizi, što joj je pomoglo da konsoliduje svoju ulogu na Bliskom Istoku. U međuvremenu, Moskva je istakla svoju verziju „Osovine u Aziji“, sa fokusom na ekonomiji. Kao što smo već pisali, nova ruska agenda je ekonomija, a ne ideologija.

Počevši sa dramatičnom kampanjom bombardovanja u Siriji u septembru 2015. godine, prvom vojnom intervencijom Rusije van Sovjetskog Saveza još od kraja hladnog rata, zemlja je pokazala sposobnost korišćenja sile na globalnom nivou, kojom su se SAD dugo hvalile. Istovremeno je stekla veliki politički uticaj u ratom razorenoj zemlji, pa čak i šire u regionu – podsećajući SAD da se ne ophode prema Rusiji kao prema autsajderu ne samo na Bliskom istoku, već bilo gde u svetu.

Rusija i NATO, koji se međusobno smatraju rivalima, sve više „pokazuju mišiće“ u Istočnoj Evropi – što ukazuje na rizik od nove trke u naoružanju. Ekspanzija NATO ka istoku, grupisanje jedinica u blizini granica Rusije i učestale vojne vežbe isprovocirali su upozorenje Rusije da će napustiti Strateški sporazum o smanjenju naoružanja, kojim je ograničen broj nuklearnih bojevih glava i balističkih raketa koje Rusija i SAD mogu da zadrže. Uz to Rusija je po prvi put u svoju agendu unela novinu. Nikada više se neće ratovati na ruskoj teritoriji. Država iz koje krene u napad – biće zbrisana sa lica zemlje.

Čini se da Evropska Unija, tradicionalno važan partner za saradnju sa Rusijom i veoma zavisna od njenih energenata pre svega prirodnog gasa, ali i minerala i sirovina uopšte, ne zna kako da se postavi prema Moskvi – slepo sledeći liderstvo Vašingtona. U nedostatku nezavisnih rasuđivanja, EU je odlučila da produži sankcije protiv Rusije za dodatnih šest meseci do 31. jula 2017. Rusija je odgovorila svojim kontramerama, a za sada nema naznaka ublažavanja (relaksaciji) diplomatskog konflikta.

U međuvremenu, sa prednostima velikog unutrašnjeg tržišta, sa prirodnim resursima i ogromnom nedovoljno razvijenom teritorijom na Dalekom Istoku, Moskva vidi veliki potencijal u unapređenju veza sa susedima iz azijsko-pacifičkog regiona. To čini u nastojanju da se izvuče iz neprilike u koje je upala – treba reći ne svojom voljom. Rusija je stavila poseban akcenat na povezivanje svojih razvojnih programa sa kineskim.

Ako gledamo sa strane kao neutralni posmatrač, vidi se da su strateške opcije predsednika Trampa veoma sužene. Njegov najbolji izbor za novi, ali stabilan svetski poredak, bio bi uspostavljanje srdačnijih odnosa sa Kinom i Rusijom. Bolji odnosi SAD sa Moskvom i Pekingom bili bi ostvarljivi ukoliko bi Tramp samo „glumio” svađu sa NR Kinom oko trgovine – a to mnogi uticajni Kinezi izgleda očekuju od njega.

Paralelo bi Tramp morao da zadrži tvrdu politiku prema islamskom ekstremizmu, za šta sve tri sile imaju zajednički interes – svaka sa svojom muslimanskom manjinom od koje zaziru. To bi bilo i u skladu sa preuređivanjem Bliskog istoka kojim bi bio nametnut nekadašnji režim kraljeva i diktatora u arapskom svetu, pojačan Izrael, a sve na štetu Irana. Ipak, malo je verovatno da bi na to pristala pre svega Rusija. Ali su i ruske pozicije, iako drastično ojačane, ipak limitirane.

Posledica ovakvog dogovora bila bi i da Evropa izgubi status velike sile. Ostatak sveta bi svakako imao koristi od takve saradnje velikih sila. Ali, Japan i Nemačka bi bili naveći gubitnici. Liberali bi osudili novi tripartitni sporazum kao grešnu alijansu populista i autokrata, dok bi “autokratski vladari” slavili. Međutim, u čovečanstvu bi zavladala neka vrsta reda i malo verovatno bi bilo izbijanje svetskog rata.