SRBIJA I EU – DOBAR ILI NEVALJALI ĐAK

SRBIJA I EU – DOBAR ILI NEVALJALI ĐAK

Diletantski, glupavo ili iz arogancije – naša administracija od početka se nije postavila kako treba. I zbog toga je svoju državu osudila na beskonačan proces, sa novim uslovima koji se ispostavljaju svakog dana. Možda je trebalo da se srpska kandidatura ravna prema iskustvu i uslovima koji su postavljeni Turskoj – da bi se videla prava (iskrena) namera Evropske Unije da (ne)prihvati ovu zemlju. Ta farsa traje više od 30 godina od kada je Turskoj obećano moguće članstvo, a pregovori traju i traju…

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Srbija kao dobar ili nevaljali đak – već godinama je nametnuti narativ koji naši nekompetentni i glupavi političari bez mozga prihvataju od strane jednako glupih i nekompetentnih inostranih političara. To se onda putem korumpiranih, nekritičnih i jednako nekompetentnih medija prihvata i prenosi u javnu sferu/diskurs zemlje. Sve skupa to se naziva „pregovarački proces“ koji treba da našu zemlju u dogledno (pre će biti u dvogledno) vreme da uvede u porodicu evropskih država koja sebe naziva Evropska Unija. Ovog puta „Disekcija vesti“ je usmerena na gomilu netačnosti, laži i mitova na kojima je zasnovan takozvani „pregovarački proces“, a samim tim i na sam koncept EU.

Pridruživanje Evropskoj Uniji je deklarativno bio cilj svih srpskih administracija posle 2000. godine, odnosno od pada Miloševićevog režima – bez obzira da li se radilo o evroentuzijastima ili o evroskepticima. Uslovno ili bezuslovno – članstvo u ovom nekada elitnom klubu nacija, postalo je „sveti gral“ srpske politike. U doba Zorana Đinđića govorilo se da je taj cilj moguće i realno dostići između 2010. i 2015. godine – za nekih desetak godina od starta reformi neophodnih srpskom društvu radi dostizanja standarda potrebnih za integraciju. Danas, krajem 2016. godine, postaje jasno da taj cilj nije dostižan bar još narednih 10 godina – ako do tada Evropska Unija bude uopšte postojala. Ovakav ishod srpskog puta ka Evropskoj Uniji je sasvim opravdano već duži niz godina predmet sprdnje i šala među našim građanima.

Ovakva farsa po pitanju „pregovaračkog procesa“, termina i ispunjenja takozvanih neophodnih uslova za učlanjivanje rezultat su gluposti, arogancije, podlih i neiskrenih namera na strani Evropske Unije, ali i gluposti, prostote i nestručnosti na strani srpskih pregovarača iz svih prethodnih i sadašnjih administracija. Pri tome treba imati u vidu da Evropska Unija iz 2000. godine kada smo stali u red za prijem nije ova sadašnja, ali da i Srbija danas ne može da bude večiti krivac, kako je to automatski pripisivano negdašnjoj Miloševićevoj prćiji. Ali birokratija – evropska i srpska – ne mari za to, već ima potrebu da svojim građanima daje privid da nešto radi. A šta to i da li istinski rade nije ni važno – sve dok ne postoje istinska merila za vrednovanje tog rada, niti transparentni mehanizmi za proveru. Negde daleko, iza zatvorenih vrata u Briselu, odvija se taj sumanuti, besmisleni i beskonačni proces, a građani (jednako i Unije kao i Srbije) nemaju načina da „zavire“ u stanje tih skupih pregovora.

PREPREKE – IZMIŠLJENE I STVARNE

Na putu pridruživanja pred Srbijom se stalno pojavljuju prepreke – istinske, ali i izmišljene, u jednakoj meri kao i rokovi za ispunjenje „neophodnih uslova“. Ako je Evropska Unija zaista donela odluku da primi u svoje redove Srbiju, baš kao i druge balkanske državice, normalno je da ispostavi preciznu listu uslova i vremenski ograničen i prihvatljiv rok za njihovo ispunjenje. Takođe, Srbija je imala pravo da pred početak pregovora ispostavi Evropskoj Uniji svoje „neophodne uslove“ i rokove za njihovo ostvarenje. To nije učinjeno ni sa jedne ni sa druge strane.

Diletantski, glupavo ili iz arogancije – naša administracija (bolje je reći birokratija) od početka se nije postavila kako treba. I zbog toga je svoju državu osudila na beskonačan proces, sa novim uslovima koji se ispostavljaju svakog dana. Možda je trebalo da se srpska kandidatura ravna prema iskustvu i uslovima koji su postavljeni Turskoj – da bi se videla prava (iskrena) namera Evropske Unije da (ne)prihvati ovu zemlju. Ta farsa traje više od 30 godina od kada je Turskoj obećano moguće članstvo, a pregovori traju i traju…

U stvari svesno ili ne, došlo je do zamagljivanja pojmova vojnog savezništva (čitati kao članstvo u NATO) i članstva u EU. Izgleda da je briselska administracija zaboravila ko joj je gazda (zemlje članice) i samoinicijativno je postala servis za ispunjavanje želja jednog vojnog bloka, odnosno njegovog istinskog komandanta. To je protivno idejama na kojim je zasnovana Unija. Nije sporno da pojedine (makar i skoro sve) zemlje članice pripadaju nekoj vojnoj alijansi, ali je sporno da članstvo u vojnom savezu bude preduslov za članstvo u EU. Ili, ako je tako, treba celu lepu priču o Evropskoj Uniji kao dobrovoljnoj zajednici ravnopravnih nacija koje sarađuju u dobroj veri dovesti u saglasnost sa čeličnom logikom i načelima subordinacije vojnog pakta. Onda se ne bi dešavalo da italijanski ili recimo nemački privrednici imaju poslovni interes i investicije u Rusiji, a da njihove vlade (pod pritiskom vojnog hegemona) nameću sankcije toj zemlji. Srbiji, a i svakoj drugoj zemlji-kandidatu, na taj način Evropska Unija šalje nejasne i kontradiktorne poruke.

Hajde da ovde razmotrimo neke od „domaćih zadataka“ i pitanja koje EU ispostavlja Srbiji – kako bi shvatili njihovu besmislenost.

KADA I KAKO SE OTVARAJU PREGOVARAČKA POGLAVLJA

Ako su obe strane iskazale nameru da se pristupi pregovorima, onda ne može biti uslovljavanja o datumu početka pregovora. Pregovori su ili otvoreni, ili nisu! I proces pregovaranja je kontinuelan – da bi se dogovorilo o tačkama koje mogu da budu problem. Jedino što je prihvatljivo je da na red dolaze određena poglavlja i da se u pregovaračkom procesu ide dalje. Takođe je krajnje idiotski i zlonamerno preskakati pojedina poglavlja i izvlačiti na dnevni red neka isped drugih. Jednostavno, redosled pregovaračkih poglavlja mora biti 1-2-3-4 i tako dalje, a ne 33-28-14-7.

Tačno je da pojedina poglavlja imaju veći značaj od drugih, ali se njihovi brojčanim označavanjem to iskazuje, a nikako vađenjem preko reda. Sve to skupa liči na pokušaje prikrivanja sopstvene nekompetentnosti i nesposobnosti za pregovaranje od strane kako briselske, tako i srpske birokratije. Ako, kao što su danas prenele agencije, „otvaranje pregovaračkih poglavlja 24 i 25 zavisi od pozitivnog izveštaja Evropske komisije“ – to znači da upravo ta Evropska komisija (vlada EU) gazi Sporazum o asocijaciji i pridruživanju koje je potpisala sa Srbijom 2008. godine, a koji je stupio na snagu 2013. godine.

PROMENE USTAVA I ZAKONODAVSTVA

Od oslobođenja od Turaka, Srbija ima pravni sistem utemeljen na pricipima austrijsko-nemačkog i delimično francuskog prava. Taj i takav sistem važio je i za vreme Kraljevine Jugoslavije i kasnije za vreme komunističke države, kao što važi i sada. Samo u (uskom, ali važnom) segmentu političkih pitanja dolazilo je do promena pojedinih rešenja, ali to nije menjalo ukupan karakter pravnog sistema kao evropsko-kontinentalnog. Nije pravni sistem zemlje kreiran od kraljeva, Broza, Miloševića, „stručnjaka“ DOS ili njihovih ljutih protivnika. Kreirale su ga generacije školovanih pravnika od Slobodana Jovanovića, preko Milana Bartoša, Mihajla Konstantinovića, Andrije Gamsa, do Jovana Đorđevića, Radomira Lukića… Ovi vrhunski pravnici i filozofi prava su svakako imali težak zadatak da pod pritiskom političara svih vrsta za vreme čijih vremena su radili, da pomire pravne norme sa dnevnim potrebama i ideologijama takvih nalogodavaca. Pri tome su zadržali duh prava, bez obzira na karakter vlasti.

Ali današnja vlast olako prihvata  „sugestije“ (odnosno diktate) nekakve Evropske Unije da menja iz temelja postojeći pravni sistem. Kao da smo mi do sada bili nekakva divlja, necivilizovana banana republika, bez zakona i normativa. Možda neke od zakona treba delimično usklađivati, ali to je pre pitanja primene i sprovođenja postojećih zakona od strane te iste nesposobne birokratije, nego njihove suštine. Zbog toga je svaki ovakav zahtev za menjanje pravnog sistema neprihvatljiv i uvredljiv.

Pitam se da li su Italija, Francuska, Nemačka ili Španija iz osnova menjale svoje pravne sisteme kako bi postale članice. Da ne spominjem promene ustava! Nisam čak siguran da su novokomponovane članice Unije poput Hrvatske, Bugarske ili Rumunije morale da sprovode temeljna preuređenja svojih pravnih sistema i ustava kao predulsov za prijem. Prilagođenja da, temeljne promene svakako ne!

POBOLJŠANJE ODNOSA SA KOSOVOM KAO USLOV SVIH USLOVA

Ova tema zaslužuje posebnu pažnju. Ne zbog toga što ne treba imati civilizovane i normalne odnose sa Kosovom, već zato što se tu najbolje vidi odakle dolaze naredbe za ubrzanje ili usporavanje procesa asocijacije i pridruživanja. Jedna (po Uniju) štetna politika koja se po diktatu svetskog centra moći vodi protiv interesa Srbije već duže od četvrt veka, na ovaj način se ispoljava navodno kroz „usaglašenu spoljnu politiku Unije“.

srbija_i_eu-dobar_ili_nevaljali_djak1

Ratni drugovi i saveznici – Hašim Tači, Bernar Kušner, Majkl Džekson, Agim Čeku i Vesli Klark

Po takvom gledanju međunarodnih odnosa Srbija je univerzalni krivac koga treba stalno kažnjavati za sve i koja je dužna da popušta svim bivšim članicama SFRJ i nešto im daje kako bi bile zadovoljne. To bi možda i bila ispravna premisa, kada bi zaista postojala „usaglašena spoljna politika Unije“. A činjenica je da takav stav prema Srbiji ne podržavaju što glasno, što prećutno više članica Unije.

Naravno, onda taj eksterni centar moći daje zadatak nekim uglednim i moćnim članicama Unije da taj posao maltretiranja Srbije završe, prilikom čega moraju da glume nekakvu jedinstvenu i usaglašenu spoljnu politiku. Jer, bože moj, Srbija je uvek loš đak, a dodatno je sumnjiva i zbog stalnog koketiranja sa Rusijom. A to se ne sme!

Za trenutak zaboravimo uzroke višedecenijske krize sa Kosovom i sve glupave i strateške greške koje su rukovodstva Srbije činila u periodu od završetka Drugog svetskog rata do današnjih dana. Naravno, kada druga strana (kosovski Albanci) dobije povlašćeni status bezgrešnosti šta god uradila, onda tu nema ništa od pronalaženja civilizovanog, izbalansiranog i pravednog rešenja problema.

Svako razumno rešenje za njih je neprihvatljivo, jer im je „sponzor“ obećao sve što požele. Ali takvo nametanje rešenja dugoročno gledano ne donosi stabilnost konfliktnom području, već se gomila nezadovoljstvo i frustracija jedne od strana. Odnosno, takav trenutni rezultat je plod odnosa snaga između „velikih igrača“ na svetskoj sceni. Strateške promene odnosa snaga među „velikim igračima“ se ne menjaju tako brzo i lako, često i ne za života nekoliko generacija savremenika.

Postoji jedno „evropsko“ rešenje za problem Kosova koje bi bilo sasvim zadovoljavajuće i za Srbe i za Albance. Kada Kosovo bude institucionalno spremno za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji, Srbija bi mogla na dan tog prijema da povuče sve svoje rezerve i strahove i prizna ga za samostalnu državu. Do tada – Evropska Unija neka radi sa Kosovom na tome, a ne da Kosovo koristi moguće članstvo Srbije kao kočnicu i sredstvo ucene. Ako je članicama EU zaista stalo do učlanjenja Srbije, onda je to jedino moguće rešenje.

Samo za ovakav pristup rešavanju kosovskog „Gordijevog čvora“ niste mogli da čujete ni iz usta evropskih, niti iz usta srpskih političara. Evropljani su možda suviše lukavi da takvo moguće rešenje iznesu na sto, a srpski su poslovično glupi. Poznajući aktere, kako srpske, albanske i pre svega „međunarodne dušebrižnike“ – skoro sam siguran da je ovakav ishod vrlo moguć – ali Limburga meseca!

BUDUĆNOST EVROPSKE UNIJE

Poslednji put su Srbi bili omiljeni u krugovima „svetskih igrača“ početkom 20. veka, kada su kao ratni heroji i pouzdani saveznici bez realnog opravdanja dobili nagradu u vidu proširenja na teritoriju cele kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije. Taj status je trajao samo kraće vreme, na žalost Srba. Bolesna ambicija srpskog monarha da bude „svetski igrač“ koštala ga je glave, ali je Srbiju koštala skoro 90 protraćenih godina. Kada je Aleksandar Karađorđević na mirovne pregovore u Versaju krajem 1918. godine poslao delegaciju sastavljenu od Hrvata i Slovenaca, saveznici su ga pitali: „Vaše Veličanstvo, ali zar ovi vaši pregovarači nisu bili na strani gubitnika u Velkom ratu?“ Na to im je Aleksandar odgovorio: „Ali su oni naša braća.“

srbija-i-eu-ubistvo-kralja-aleksandra-karadordevica-u-marseju

Atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića, 9. oktobra 1934. u Marseju

Komunisti pod vođstvom Josipa Broza Tita osvojili su vlast na kraju Drugog svetskog rata i svrstali se na stranu Sovjeta, uprkos formuli sa Jalte koja je predviđala podelu Jugoslavije na zonu uticaja Istoka i Zapada sa formulom 50-50 procenata. Tito je za svoje vlasti uspevao vešto da igra na obe karte – na socijalističko ustrojstvo države i na nesvrstanu spoljnu politiku, koja je bila ostvarljiva u doba hladnog rata. Ali raspadom Sovjetskog saveza 1989. godine i slomom komunizma, na površinu je isplivalo to da je jedistvena tvorevina SFRJ postala neodrživa, a „linija razdvajanja“ između Istoka i Zapada je de facto postala reka Drina. Tako se Srbija našla na udaru Zapada, bez krivice kriva za sva nezadovoljstva i frustracje koje „zapadnjaci“ nisu mogli da naplate Rusiji. Zato su ih ostvarivali (a i dan-danas to rade) na račun onoga ko objektivno nije mogao da im se suprotstavi.

Evropska Unija je zamišljenja pedesetih godina prošlog veka pre svega kao dobrovoljna ekonomska zajednica, a nikako kao nekakva nadnacionalna država, koja bi svoje članice disciplinovala. Pritisak na Uniju da se uspostavi „jedan gazda“, a ne da to bude asocijacija ravnopravnih zemalja dolazio je od spolja – od strane Amerike. Po završetku hladnog rata, umesto da shvate da Rusija nije vojna pretnja, već važan ekonomski partner – vodeće članice Evropske Unije su podlegle pritisku i svoj „brod“ počele da preusmeravaju ka produžetku hladno-ratovske filozofije. Možda neke nisu ni imale izbora, pre svega zbog stalnog prisustva stranih trupa na svom tlu. Sve u svemu, Evropska Unija je pretvorena u taoca hladnog rata – koji je prestao da se vodi još 1989. godine.

Bivše socijalističke zemlje – članice sovjetskog vojnog bloka – tako sada postaju kandidati i posle izvesnog vremena članice Evropske Unije. Jedino što im niko nije rekao da Unija ne sme da bude zamena za Varšavski pakt i njihov personalni štit od Rusije. Čini se da te relativno nove članice Unije i ne pitaju nezgodna pitanja – kakva postavlja Srbija. Za njih je Evropska Unija isključivo polisa osiguranja – pa se u suštinska pitanja i problematiku zajednice i ne upuštaju, već takva filozofska pitanja dobrovoljno prepuštaju „uticajnim starim članicama“ Unije. Logika je prosta: Zašto bi jedna patuljasta i beznačajna zemlja morala da razmišlja o svom pozicioniranju – kada može da se krije iza „kišobrana“ Unije. Za to su njihove intelektualno isprazne elite dobile priliku da postanu zvučni i dobro plaćeni nameštenici u Briselu. A birkoratija EU je toliko brojna, da će se za svakog „malog Mikicu“ naći dobro plaćeno mesto – pod uslovom da je poslušan.

Ostavite odgovor