MNOGO-BUKE-NI-OKO-ČEGA

Posle parlamentarnih izbora: MNOGO BUKE NI OKO ČEGA

Na Vučićevoj izbornoj listi nalaze se razni naizgled ideološki suprotstavljeni „politički pokreti“, nazovi stranke i partije – SPO, Pokret Socijalista Vulin, PUPS, stranka Nenada Popovića, Socijaldemokratska stranka Rasima Ljajića i Sreten i Milanka Karić. Pri tome svi oni (zajedno sa SNS) igraju sporednu (ali isplativu) ulogu, isto kao nestranačke „gromade“ kao što su jedan teniski trener, uvela operska pevačica, auto trkač i samozvana spisateljica – svi zajedno bez jasnih i proklamovanih političkih uverenja, sem naravno odanosti i zahvalnosti „selektoru“.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Politička situacija u Srbiji posle vanrednih parlamentarnih izbora se suštinski nije promenila. Pobedio je Aleksandar Vučić sa svojom „kombinovanom“ listom, ali sa nešto „tanjom“ podrškom glasača – što je bilo za očekivati. Time je uspeo da sebi „overi“ mandat za još četiri godine. Sa druge strane, opozicija je pokazala svoju malu snagu i tradicionalnu ideološku raznolikost – uz pojavljivanje nekih novih glasova u parlametarnom životu („Dosta je bilo“ i „Dveri“). Sve u svemu – mnogo buke ni oko čega!

Cela šarada sa izbornom krađom i „nestručnim“ radom Republičke izborne komisije bila je sasvim očekivana i predvidiva. Samo se menjaju oni koji viču „držite lopova!“ – što je jako prepoznatljiv folklor u Srbiji. Glasači su već odavno oguglali na takve povike, jer nikada u istoriji sprskog parlamentarizma do sada takve „afere“ i podizanje temperature nije rezultiralo istinskim krivičnim gonjenjem.

Zaostavština svih prethodnih izbornih ciklusa ostala je netaknuta – na dobrobit dragih nam političkih partija – što je bio i cilj. Ta zaostavština se ogleda u katastrofalno lošem proporcionalnom izbornom sistemu sa jednom izbornom jedinicom, lošim administriranjem biračkih spiskova, procedurom prikupljanja i overe potpisa, sastavom Republičke izborne komisije, procedure prebrojavanja glasova i objavljivanja rezultata, nadgledanju pojavljivanja (kvalitativnog i kvantitativnog) izbornih lista u medijima, i na kraju pravnim lekovima i rokovima koji su na raspolaganju.

Ne treba kriviti Vučića za to – on samo vrlo vešto koristi takav ambijent koji postoji i ne menja se godinama, uz prećutnu saglasnost svih zainteresovanih aktera. I zato proizvodi rezultate kakve proizvodi – uz stalno otuđenje i sve manji odziv birača. Demokratija u srpskoj verziji je farsa u kojoj je potrebno da neki birači daju svoje glasove nekakvim partijama. Te „ovlašćene aktere“ građani ne treba (i ne mogu sve i da žele) da uznemiravaju do sledećeg gostovanja izbornog cirkusa – koji može da se desi već naredne godine, ili kada god se prohte trenutnom „vođi“, ma ko to bio.

U svojim tekstovima napisanim povodom predstojećih izbora, ja sam bio zagovornik teze da ne treba učestvovati na toj i takvoj sprdačini od izbora. Jedino moguće rešenje koje bi zabolelo onoga koji ih je sazvao bio bi totalni bojkot izbora. Navodio sam sve moguće „fabrički ugrađene greške“ izbornog sistema, ali rezon običnog građanina nije mogao da nadvlada medijsku buku koju su svesno stvarali akteri farse. Išlo je dotle da se građanima spočitavalo i pridikovalo o „građanskoj dužnosti“ da se izađe i glasa – kao da je neizlazak na birališta greh, a ne svojevrsno iskazivanje gađenja prema svim učesnicima te odvratne i izopačene pijace. Na izborima na kojima zapravo ne birate između ponuđenih alternativa, koji su unapred predvidljivi, vođeni isključivo da se usaglase sitni interesi „igrača“ na pozornici, kada je interes građana toliko nevažan, institucionalno i svesno marginalizovan – onda dobijate baš ono što ste dobili.

Interesantno je da jedina parlamentarna stranka koja sebi daje prioritetni zadatak da se u novom parlamentu izbori za sistemsku i suštinsku promenu izbornog sistema i sazivanje novih izbora u što kraćem roku Srpska Radikalna Stranka. Iako se lično nalazim na političkim pozicijama dijametralno suprotnim od stavova dr. Vojislava Šešelja, podržavam iz sve snage tu inicijativu. To je zapravo jedino rešenje za duboku krizu srpskog parlamentarizma. Druge stranke (i takozvane „stranke d.o.o.“ kako ih naziva moj kolega Željko Pavićević) su već uveliko zaokupljene predstojećim trgovinom sa „gazdom“, ili skupljanjem mrvica sa njegove trpeze – i ne pada im na pamet da otvaraju ovo pitanje.

Na kraju bih prokomentarisao izgled i sastav pobedničke izborne liste Aleksandra Vučića. Ona na najbolji način reprezentuje sav ideološki i interesni galimatijas srpske političke realnosti. Pre svega, naziv Srpska Napredna Stranka nije bilo istaknuto tokom kampanje, odnosno svesno je prećutano. Jer to i nije bila stranačka lista, već lični odabir „selektora“, kome niko nije smeo da se suprotstavi. Skup zainteresovanih lica je pre naziv za to nazovi stranačko dobrovoljno društvo poslušnika. Tu nema govora o nekom ideološkom profilisanju i pozicioniranju stranke i programa – već se pripadnost „interesnom klubu“ meri  samo stepenu lojalnosti „selektoru“, kako god on mislio ili vodio tu grupu. 

Na toj listi nalaze se razni naizgled ideološki suprotstavljeni „politički pokreti“, nazovi stranke i partije kao što su SPO, Pokret Socijalista Vulin, PUPS, stranka Nenada Popovića, Socijaldemokratska stranka Rasima Ljajića i Sreten i Milanka Karić. Pri tome svi oni (zajedno sa SNS) igraju sporednu (ali isplativu) ulogu, isto kao nestranačke „gromade“ kao što su jedan teniski trener, uvela operska pevačica, auto trkač i samozvana spisateljica – svi zajedno bez jasnih i proklamovanih političkih uverenja, sem naravno odanosti i zahvalnosti „selektoru“. Gledajući na preostale opozicione partije koje su ušle u parlament, sada shvatam zašto je lista Aleksandra Vučića pobedila – ta lista u sebi sadrži sve moguće ideje i ideologije. Glasanje za nju je bilo mnogo delotvornije nego glasati za neku od bilo koje pojedinačne partije, koja bi zastupala samo neku partikularnu ideju – a ovako jednim glasom birač dobija sve! Glasači koji su uzeli učešća na izborima su zapravo za to glasali!

Meni, kao poštovaocu demokratskih procedura, ne preostaje ništa sem da lajem na zvezde i očekujem od nacije koja glasa (a nema izgrađenu demokratsku kulturu) da eventualno naredni put zahteva za sebe (a ne za političku klasu) ipak nešto drugo.

Ostavite odgovor