PIROVA-POBEDA-PROEVROPEJACA-U-HOLANDIJI

PIROVA POBEDA PROEVROPEJACA U HOLANDIJI

Činjenica da su umerene struje uspele da očuvaju prednost samo kada su pooštrile nacionalnu retoriku – i to u tolerantnoj i ekonomski stabilnoj zemlji kakva je Holandija. Ovo deluje uznemirujuće kada se ima na umu da slede izbori u Francuskoj i Nemačkoj, gde su ekonomske i političke prilike znatno turbulentnije

 

VREME JE - Milan Dinić
 
 
 
Autor: Milan Dinić (dopisnik iz Londona)

 

 

 

 

Nedavno održani izbori u Holandiji doneli su olakšanje i iznenađenje u većem delu Zapada. Ipak, naknadne analize pokazuju da nema mnogo prostora za radovanje, jer su i holandski izbori pokazali dubinu izazova za one koji i dalje pokušavaju da sačuvaju evropski sistem kakav je do sada postojao.

Iako se strahovalo od ogromnog uspeha ekstremne desnice, do toga nije došlo jer je centralna partija u vlasti sačuvala vodeću poziciju i u novom sazivu parlamenta. Ipak, mnogi smatraju da su holandski izbori bili posebno važni, jer će snažno uticali na ton izbora u ključnim zemljama Evropske Unije kao što su Francuska i Nemačka, koji će se održati ove godine.

 

Kako su Holanđani glasali

Holandska skupština ima 150 poslanika, a vladu tradicionalno sačinjava široka koalicija stranaka. Partija slobode i demokratije premijera Marka Rutea uspela je da sačuva prvo mesto – kao u prethodnom sazivu – i osvoji 33 mandata, ali sa svega 21 odsto glasova. Pri tome, to je osam poslaničkih mesta manje nego što su osvojili na izborima 2012. godine. Ipak, to je i dalje značajno ispred stranke ekstremno desničarske Partije slobode Gerta Vildersa, koja je suprotno najavama da bi mogla da postane najjača struja u parlamentu, osvojila 20 mandata. Na trećem mestu su bili takođe konzervativci – CDA – sa 19 mesta. Izlaznost je bila visoka i iznosi 77.6 odsto.

PIROVA-POBEDA-PROEVROPEJACA-U-HOLANDIJI-Geert_Wilders

Ipak gubitnik – Geert Wilders

Iako se strahovalo da bi ekstremni desničari Gerta Vildersa mogli da osvoje prvo mesto, uvek se govorio o tome da oni ne bi mogli da formiraju vladu, jer bi druge stranke napravile veliku koaliciju. Međutim, formiranje nove vlade neće ići lako, jer se političko klatno pomerilo udesno – što ne ide na ruku partijama koje tradicionalno računaju na glasove migranata ili liberalno orijentisanih glasača, a koje će biti pozvane da uđu u vladajuću koaliciju.

Iako su mnogi u Evropi i na Zapadu sa ushićenjem primili vest da ekstremna desnica u Holandiji nije osvojila najviše glasova od svih stranaka, mnogi primećuju da se ipak radi o nekoj vrsti Pirove pobede za proevropske struje.

Ključno pitanje izborne kampanje je bilo u polju desnice i ticalo se migranata. U samom finišu trke Mark Rute, premijer i predvodnik vodeće holandske partije, izjavio je da „svi kojima se ne sviđa život u Holandiji mogu slobodno da idu iz nje“. To su mnogi doživeli kao desni populizam i pokušaj da se sačuvaju glasači od odlaska ekstremno desnom Vildersu, koji se zalaže za zatvaranje džamija i zabranu Kurana. Iako je premijer Rute kasnije ublažio izjavu rekavši da je mislio kako na imigrante tako i na Holanđane kojima se ne sviđaju vrednosti u zemlji, utisak mnogih je da je pre svega mislio na ove prve.

Čini se da je posledica ovoga da danas više nije moguće ostvariti pobedu ili uspeh u evropskoj politici ukoliko niste na desnoj strani političkog spektra, posebno kada je reč o nacionalnim tojest identitetskim pitanjima. Ako je to slučaj u Holandiji koja je jedna od ekonomski najjačih zemalja EU, u kojoj je nezaposlenost ispod 10 odsto, gde i dalje postoje velika socijalna davanja i u kojoj je stanovništvo generalno veoma liberalno – šta tek da se očekuje u zemljama koje imaju snažne ekonomske probleme kao što su Francuska, ali i Italija, Grčka, Španija…

Ideološka podela novog holandskog parlamenta izgleda ovako: od 150 mesta, 77 je pripalo partijama desnice (uključujući i 20 mesta ekstremno desne Partije slobode). Desnica je ukupno povećana za tri poslanika u odnosu na prethodni saziv. Partije levice (Radnici, Zeleni, Socijalisti) imaju zajedno 37 poslanika – što je za 20 manje nego u prethodnom sazivu. Partija centra ima 19 poslanika što je za sedam više, dok su druge partije bez jasne ideološke orijentacije osvojile 17 mesta – za 10 više nego u ranijem sazivu. Iz ovoga se jasno vidi da su birači levice otišli ili ka centru ili u razne druge partije, dok su glasači centra otišli udesno ili u druge partije van levice i desnice. Ukupno gledano – izbori su pokazali da se političko klatno značajno pomerilo na desnu stranu.

Analitičari primećuju da je širom Evrope prisutan trend okretanja glasača populističkim ili alternativnim pokretima koje su izvan postojećeg, tradicionalnog sistema koje čine etablirane partije. „Ključna crta ovih izbora jeste iskazivanje jasno anti-EU i anti-establišment stava, naglasak na pitanja identiteta, zabrinutost za migraciju i rast nejednakosti u društvu“ – objašnjava Volfgang Pikoli, konsultant za politički rizik.

Najveće iznenađenje holandskih izbora bio je potpuni kolaps nekada moćne Radničke partije, koja je osvojila svega devet mandata – 29 manje nego u prethodnom sazivu. Ukupno, uzeli su manje od šest odsto glasova – a na izborima 2012. uzeli su 25 odsto.

 

Holandija i Evropa

Partije umerene levice u Holandiji imaju slične probleme kao i u drugim delovima Evrope – njihovo ključno polje delovanja je ekonomija i socijalna pravda, ali niko do sada nije uspeo da ponudi odgovor na socijalnu nepravdu i ekonomsko propadanje širom EU. Partije levice u Francuskoj, Britaniji i Italiji suočavaju se sa ogromnim problemima unutar svojih redova – podelama oko programa, odsustvom jasnog pravca i neuspehom da ponude odgovore srednjem i nižem sloju koji su tradicionalno naklonjeni levim idejama. Jedini, ali važan izuzetak, jeste Nemačka. Tamo SPD beleži uspon u rejtingu, a njen kandidat Martin Šulc ozbiljno preti da ugrozi Angelu Merkel na predstojećim izborima.

Sa druge strane, partije desnice širom Evrope okreću se sve oštrijoj nacionalnoj retorici. Čak i kada dođe do podela u njihovim redovima (kao što je, recimo, UKIP izrastao iz Konzervativne partije u Britaniji) oni odvoje deo glasača, ali privuku i glasače sa socijalnih margina koji su nezadovoljni ekonomskom situacijom i skloni da za to okrive imigrante. Tako konzervativci, čak i kada se dele, uspevaju da uvećaju ukupan udeo u javnosti.

Klatno se pomerilo i kada je reč o ulozi hrišćansko-demokratskih stranaka – ideološke forme koja je posebno prisutna u protestantskim zemljama (Nemačka, Beneluks, Skandinavija). Te partije, kao što je recimo CDU Angele Merkel u Nemačkoj, bile su ključni pokretači projekta evropske integracije. Međutim, sada su i ove partije postale mnogo kritičnije prema Evropskoj Uniji nego ranije.

Holandski izbori tumače se kao prvi značajan udarac anti-evropskom talasu koji je otpočeo Bregzitom, ojačao pobedom Trampa u Americi i referendumom u Italiji kada je poražena levica. Međutim, činjenica da su umerene struje uspele da očuvaju prednost samo kada su pooštrile nacionalnu retoriku – i to u tolerantnoj i ekonomski stabilnoj zemlji kakva je Holandija. To deluje uznemirujuće kada se ima na umu da slede izbori u Francuskoj i Nemačkoj, gde su ekonomske i političke prilike znatno turbulentnije.

Američki „Wall Street Journal“ u uredničkom komentaru povodom holandskih izbora ističe: „Evopska politička klasa je imala sreće. Ali, ta sreća bi mogla da nestane ukoliko uskoro ta klasa ne ponudi glasačima utemeljen ekonomski rast i bezbednost koja bi ih osigurala od terorista i nestabilnih suseda.

Ostavite odgovor