PEPELJUGA-21.-VEKA

PEPELJUGA 21. VEKA

PEPELJUGA-21.-VEKAwww.pepeljuga21veka.org.rs

Priča o Svetlani Urošević, dobitnici nagrade Virtus za humanitarni rad, nije izmišljena. Ona je naša sugrađanka, živi tu, sa nama! Ovo nije običan novinski tekst na koji ste navikli –  već svojevrsna intimna ispovest odnosno autentično svedočenje o nedaćama koje su je snašle u životu. Ali to je istovremeno i svedočanstvo o njenom nesalomivom, pobedničkom duhu da prevaziđe sve moguće i nemoguće okolnosti. Pri tome je ostala svoja, dosledna, neustrašiva, humana, požrtvovana – jednom rečju heroj. Nije slučajno što je Svetlanina ispovest objavljena na našim stranicama 8. marta. Posvećeno je svim ženama-herojima ovog sveta!

 

Autor: Svetlana Urošević

 

Pre neki dan sam stavila na raspolaganje video materijal koji govori o mom delu – sjaju i bedi mog života, puta i rada. Istinito, bez ulepšavanja ili lažnog stida – jer mi ga je dosta od onih koji se stide, a istovremeno likuju, jer im popularnost, lajkovanje i računi u banci od mnogih stranih izvora rastu – a ne prezaju ni od čega: od bolesti, seks skandala ili ko zna čega sve još…

Mislim da je šok terapija koju sam i primenila u ovom videu najdelotvornija i koliko god je to bilo moguće učiniće da bar na kratko drži pažnju. Za nekog ko je godine potrošio zbog tuđih grešaka i ko je svoj bol i tugu pretočio u jednu modernu bajku, potrebno je podržati i učiniti sve da ovakva priča izađe iz okvira Srbije – ne zato što je ružna i bedna, već zato što je lepa, prkosna i trajna – sa tragovima genetskog nasleđa ovog naroda koji se počeo gubiti posle Prvog svetskog rata.

Ipak, plašim se da ljudi nisu spremni da ono što čuju zaista i shvate, bilo u formi govora, video zapisa ili pisane reči…

Pogledajte video materijal

Moj stid dolazi samo od mog ponosa – jer sam sve dala. Davno, cupkajuci me na krilu, slepa baka Sofija mi je rekla da se ne smejem drugima, jer to čuje Bog, pa će dati životu iskušenje da me muči dok se ne setim kome i zašto sam se smejala. Trudim se da to poštujem. Pa nek mi ova pređašnja rečenica oprosti, ali moj stid iz ponosa je od sveg iskušenja koje može sada doći. Sve sam preživela i izašla jača duhom. Moja druga baka Ružica je pričala kada bi bila pozvana na porodično veselje da nije mogla otići jer nije imala dinar ni za kartu, a kamoli za poklon ili čast. Znala je da će je pratiti koliko baka daje vojniku na rastanku ili muzici – i tog dana je kopala kukuruz za dnevnicu, kažnjavajući sebe što nije bila sposobna da otme svoju penziju, jer joj pastorak uzimao od seoskog poštara za flašu piva. A ona nejaka, plašila se da ne digne opet ruku na nju – ceo dan je kopala bez vode, jer su tu bile njene suze – i bez hleba, jer je tu bila njena bol, tuga i srdžba.

Priču sam saznala pred njenu smrt – mučilo je što nikome od nas nije rekla zašto nije došla bratu na ispraćaj u JNA. A moj ponos tada bio je toliki da sam tom pastorku samo poželela da mu se isto vrati, ne opterećujuci Boga da On juri stari dug – i desilo se. Tukla su ga oba sina i izbacila u istu onu kuću gde je baka bila do bolesti i smrti.
Ljudi stalno pitaju odkud mi to da postanem filantrop, dobročinitelj, ili onaj ko daje drugima. Neki drugi pitaju od kuda mi samo pravo – jer nemam svoju decu i zašto izigravam ludilo – jer po njima je nepojmljivo da neko ko nema decu toliko daje za tuđu. Ne, ne mogu da kazem NAŠA deca, ne to su uvek bila tuđa deca, drugih očeva i majki. Da li su ih i zaslužili nije na meni da sudim – data su im sa razlogom, kao i onim bogatima. Nije pitanje da li je kolevka od zlata ili slame, pitanje je nasleđe i dela, reči i novac su kao potok – čas ga ima, čas presuši – vrlina je ostati isti usled datog okruženja, opstati i razvijati se na bolje.

O meni je najlakše govoriti kroz “Moje”. Moje bake, dede, oca, majku, brata i oni koji me vole i oni koji me mrze.

Deda je umro kada sam bila mala nepunih dve godine. Moju majku je često molio da ode da mu uzme vruć burek, dok me on pričuva. Bila sam dedin “bulja” zbog velikih očiju boje mora i trave u kojima On vidi svet – tako su mi bar rekli. I dan danas moja mama kaže da se boja očiju menja, a zivisi od mog raspoloženja. Imam dedinu vojnu knjižicu i samo dve slike gde još mogu da vidim ko mi je duhovni predak zbog priče koja mi do danas nije najjasnija. Krv nije voda, ali ni zapojena ruka nije samo ruka od krvi mesa. Sluga, pošten čovek, siromah… Uzeo je Sofiju, udovicu sa dvoje dece, ali u drugom stanju. Njen prvi muž je umro. Muževljeva rodbina je izbacila – zašto da je hrane za džabe! Nije se libio ni časka, sažalio se na nju i uveo u svoj skromni dom – pošteno zarađenim i krvavim znojem stečenim. Različita prezimena mojih stričeva i tetke – Uroševići i Ristići. I svi voljeni kao jedno od oba roditelja.

Moj otac Lola jednom se posvađao sa svojim ocem i u ljutnji mu reče: “Šta si mi stekao, svi imaju imanja i kuće – a nas si samo pravio i šta sad?” Priču mi je tata ispričao kroz suze, jedne letnje noći, dok smo sedeli na terasi. Plakao je kao malo dete, verovatno skrhan tugom zbog mog spontanog pobačaja u petom mesecu trudnoće, kada sam izgubila Arsenija. I ime smo mu već dali, znajući da je muško.

Ispričao mi je da je deda skinuo šajkaču koju je stalno nosio, pljunuo na nju, pa mu je bacio pred noge, sa izrazom bola i tuge. Očitao mu je lekciju za sva vremena vrlo kratkim rečima, ali jasnim i poučnim. Došao je do njega, pa je uzeo onu šajkaču, klepio Tatu njome nekoliko puta, pa ga je uzeo za ruku i odveo do bunara. “Nisam stekao, kažeš. Budalo jedna, majku sam ti primio. Šta bi sa njom tada bilo – bežali smo pred četnicima, Nemcima, tako je i oči izgubila – pa smo vas iznegovali, školovali, zanat svakome od vas dali. Živi ste, zdravi ste, sutra će da se ženite, decu živu i pravu da imate. E, to sam ti stekao, budalo jedna – to se stiče, a ne imanja. I onako retko koje ostane posle unuka da jača, već ga obično prodaje onaj ko se nije ni namučio za njega.

Moj Tata tada nije razumeo njegove reči – tog dana je uzeo pasoš i otišao za Austriju, zatim Nemačku – da bi skoro istu priču čuo od jednog starog Nemca koji je hteo da ga usvoji, da ga posini. Ali moj otac to nije hteo, jer je sanjao Grocku i plac koji je video sa željom da kupi i da se konačno skući.

Pradede i njihova braća svi su bili Solunci – delom sahranjeni ovde, delom u belom svetu, nosioci prave vere, načela srpskog domaćinstva – domaćini, muževi, očevi, humanisti, heroji, koji nisu nikad pitali šta je Srbija činila za njih, već sta Oni mogu da učine za nju. Nosioci gena hrabrosti, čojstva i junaštva – moji nosioci genetskog koda, zapojenih želja i misli kao dar – nasledstva na duhovnom nivou.

majka1Majka – vredna, sposobna, hrabra – kada sam vraćala kredit kao žirant želela je da pomogne, radila je tri posla u 24 sata. I tako je zarađivala platu, do prvog šloga.
Mene ljudi žale – kažu jadna, bedna, siromašna. Za one koji pričaju da sam bogata ko Trepča samo se prekrstim i blagosiljam ono izrečeno – da bude tako i na najtiši način pokažem veličinu i poniznost. Budalama ne mogu usta da se zatvore – pa onda bar neka korist i od njih dok ne nauče. Govore “Jadna vraćala je dug za brata kockara i pijanicu”. Tu su u pravu delimično, možda deo najlepših godina, kada sam mogla da pokušam da se od rada okrenem sebi, da stvorim porodicu – ja sam na očigled svih radila danju, noću, po kiši, snegu, suncu, skupljajući sirovine po kontejnerima i deponijama. I kako nešto prodam – trk kod bankara, jer je hipoteka na kući. Na istoj onoj kući koju je tata gradio sa mamom, gde su bila njihova mora i planine, odmori, kola ili bilo koji luksuz buržoazije. Trebalo je da postavim pitanje koliko su jadni i bedni bili ti ljudi koji su meni i drugoj svojoj deci ostavili dugove, zarađene na onom drugom, nevidljivom nivou, gde su kamate mnogo veće i strašnije?

Četiri duge godine tada – a sada izgleda kao tren – kada su me sažaljevali. Zaboravili su da sam vraćala i dugove izmišljene i prave džulovima iz Grocke – koji su dolazili na kapiju, preteći da će mi uzeti kola, izbušiti gume, prebiti me, oteti… Pokazivali su potez ispod grla, pretili da će me pojesti mrak, upozoravali da će mi naći brata i ubiti ga tamo…

A ja? Kao i svaka sestra koja ima brata jedinoga, nisam pitala koliko košta, radila sam, vraćala banci, punila džepove filcovanim kriminalcima koji su se zadovoljno smejali. A moj teško zarađeni novac su davali u kladionice, ili na kurve koje su ih pratile zarad jednog pića ili pakle skupljih cigareta. Dok mi jednog dana nije prekipelo – i otišla sam kod oca jednog od tih finih maminih sinova, koji je živeo od nekakvih izmišljenih kamata, prodajući falš robu iz Turske za dalje. Otišla, našla mu oca i rekla šta sam imala smireno, tiho i polako. Kada sam čula da su za nas iz kuće sveće paljene u crkvi naopako – stresla sam se od ludosti njihovog deteta koji se time hvalio. Pomislila sam koliko nerazumnog uma ima da se tako nešto radi. Ne strahujući za nas, već zbog njegovih – koje on ostavlja iza sebe. Inače slave Sveta Petku. Pitam se samo kako je pomirio svetinju kuće i ovaj satanski ritual? Moj brat od tada je u Rusiji – pobegao je od lošeg drustva i dela koje je učinio za njih. Od toga da je uzeo kredit na svoje ime kako bi drugome sagradio kuću i kafanu, za druge je igrao tikete i bio je dobar dok je dobijao – a kada je gubio bio je samo njegov ceh. I crta je morala da se povuče – da sve plati sa kamatama!

Otišao je sa rečima: “Dado, moram da idem da vratim dugove.” Prvi kriminalac mu je računao dnevnu kamatu, unosan biznis nema šta – sediš ceo dan po kafićima i samo dodaješ dnevni iznos. Nije hteo da se dogovori o otpisu kamate, pa sam našla gospodina kome duguje taj isti kriminalac – da rešim bar jedan problem. Dogovor je pao – prve pare poslao je preko banke, a druge sam ja odnela.

Prvi kriminalac završio je u zatvoru, sa ostavljenom sveskom dugova čoveku koji ih je preuzeo da ih reši. Gospodin drugi čovek, novac je zadržao za sebe, jer je njemu bio naplaćen dug za prvog. Treći dolazi na kapiju u noć – čuo je da je brat došao. I tad je puklo u meni – majka u kući bolesna, a on poveo sa sobom gardu. Izašla sam, samo ja znam kako, a rekla sam mu da je njega neko žesće prevario – jer brat nije ovde. I dan danas se nasmejem kako je ispao namagarčen sa dugom u svesci koji je već naplaćen, a njegov podređeni mu je to sakrio. Valjda to tako ide u toj hijerahiji – ali bez magarca, magaracem se čovek sam pravi.

Rekli su mi da će određeni tipovi čekati brata kada bude sahranjivao majku, a čekam i ja da vidim ko će doći. Pošteni kriminalac ili magarac – razlika je velika, no ako je moja uloga da mu otvorim oči, onda neka bude i ta. Savijala sam kičmu dok sam htela – sada više neću. Svi ovde sve znaju, ali ćute – što kad drugi plaća? On mi je rođeni i jedini brat, opet bih mu pomogla – to se ne pita, već se rešava.

PEPELJUGA-21.-VEKA-Svetlana

Rodbina i “prijatelji” su pričali svih godina koliko sam radila sa sirovinama kako ih brukam, butajući se po kontejnerima. Dok su neki bili na položajima i mogli da mi daju posao, makar da čistim Grocku – drugi su od mene dobijali šta im je falilo, a imalo je kod mene. Tada nije ni smrdelo, niti bilo pokvareno dok su uzimali – a čim ja okrenem leđa o meni najgore. Smejali su se i smeju se i dan danas kako nemam decu, dok je oni imaju. Od prebogatih, do onih koji ih “štancuju” zarad korišćenja sistema socijalne politike, države i udruženja i organizacija kod kojih samo kukaju da nemaju. A ne žele da uzmu motiku u ruke da žive od svog rada, znoja i zalaganja. I onaj koji je prebogat – koji je decu, unučad i praunučad obezbedio, ali i onaj kome je sve jedno da li će mu se dete razboleti i umreti. Bitno je da posluži svrsi, jer ima ih podosta, a svi su isti u mojim očima.

Jedan bogataš je hteo da mi sruši kuću i da sagradi upola manju. Na moje pitanje zašto manju, kad ću možda sutra imati dete ili decu, planuo je na mene. Otkud li mi samo ta ideja, šta će meni dete, da pravim još jedan u zemlji socijalni slučaj. Pitala sam ga samo zašto svoju vilu u centru Beograda ne zameni za garsonjeru, pa neka je ostavi sinu jedincu. Jer šta će mu više – kad mu deca ne trebaju. I ispratila sam ga sa osmehom iz kuće i dvorišta. Ako neko kuću ruši, to ću biti ja. I ako neko gradi, sagradiću makar jednu ciglu više – jer to je nadogradnja onoga što mi je ostavljeno od tate.

Patila sam, plakala sam do onih sušnih suza koje se ne slivaju, ali osetiš im gorčinu u ustima. Kada vidim one koji su čukun-unuče u svili ostavili da bude ceo život, koji su malim prstom mogli samo da mrdnu, da pomognu, ali im je bilo draže da me gledaju kako se koprcam – dajem sve od sebe da plivam tek toliko da živim, preživljavam. Onda mogu da slušaju priče kako nemam drva, da moram da ložim odeću koju sam sačuvala – flekavu i pocepanu –  jer retko ko šalje ispeglanu, novu i lepu. Išla sam pored Dunava, vadila mokra stabla, sama utovarivala i donosila kući da sečemo sekirom da se osuše – kako bi mogle da se ogrejemo. Svaki dinar koji imamo koristim da platimo račune – mora se, jer kad hoće duša red je i da se plati. Niko nama nije kriv – volim da gledam TV, da koristim Internet, mobilni, fiksni, gorivo – a za život šta ostane.

Kada sam vraćala kredit, hvala Bogu, imala sam kuću gde sam mogla makar u 11 uveče da odem i molim za parče hleba – jer nismo ništa jele mama i ja ceo dan. Pa taman bi legle, a onda čujem kako zavijaju creva – njoj pa meni. A “Čarolija” je delila i radila akcije jednu za drugom.

Naučila sam da ljudi vole da određuju šta je dobro za nekoga. U ovom slučaju za mene. Meni ne trebaju drva, snaći ću se. Meni ne treba štampač ili skener – mogu da molim da mi to neko uradi, ili da platim. Meni ne treba kuća koja je ovolika koliko jeste – jer po njihovom majka će umreti, ostaću sama. Meni ne treba lepa obuća, odeća, šminka, frizer, pedikir… Ne!

Meni po njihovom ne treba ništa, jer mi je dato a ne umem – pošto sam glupa da od tih donacija napravim kapital. Pa kad sam glupa, onda nemam pravo ništa ni da tražim od svega. Ni trunku pomoći, niti čak da izrazim želju, prokomentarišem kako bih volela jednog dana da imam to i to…

Uvek mi se stegnu grudi kada čujem smeh onih imućnih koji kažu: “Ej, znaš li ti koliko je to para, koliko si mogla da uzmeš za sebe?” I tada me sažaljevaju. Naučila sam i ja od njih da ono vreme kada sam mogla da celu zaradu od sirovina potrošim u radnji “Afrodita Mode Collection”, kada sam imala preko 30 pari cipela sa visokom štiklom, kada sam iz ćefa išla na vikend sama u drugi grad, državu. Jer došlo mi je da vidim kako to izgleda da uđem u bazen a ne umem da plivam, da stvorim želju da letim helihopterom (još neispunjena!) i ostalo… Naučila sam da je to vreme prošlo, ali da ta Dama ume da sačeka da sebi ponovo priušti šta želi i kako želi u novom vremenu. I biće tako, jer verujem u to. I priuštiću to sama sebi. Spisak želja je tu. Srpski inat je deo nasleđa koji nije za potcenjivanje. Zbog srpskog inata smo dobijali bitke, ratove, trpeli okupatore, zulume, namete – pa gde se toga odreći? To su naše najbolje i najuspešnije tekovine!

Drugi šlog moje mame nastupio je posle nagrade Virtus – kada je u našu kuću došao čovek koga sam smatrala za prijatelja. Očigledno potkovan znanjem, došao je i održao mami lekciju kako ima dobru ćerku, ali glupu kao noć – jer nije umela da napravi pare da sama sagradi kuću. Pričao je kao da mu život zavisi od toga da kaže što više i jače. U šoku smo ga mama i ja slušale šta priča, i onda je preterao. “One kese, diskove, pelene što je odnela i podelila, hej ženo – pa jeste ti ćerka, ali je glupa! Znaš li ti koliko je mogla para da dobije za to?”

A ja sam moje boce, creva i brenere prodala 2002. godine u decembru, da bi tati kupila te iste kese, diskove i morfijum, jer je umirao od raka. Ne znam kako sam uspela da ga odvučem iz kuće, dvorišta. I mami i meni je bilo strašno to što priča – slušale smo ga kako bi On, pametan, to prodavao. Jer to ide po njegovim rečima – kada je neko bolestan ne pita porodica za cenu…

Majka je tri dana plakala, kršila ruke, ne verujući u to što je čula. Sećanja su navirala na te naše trenutne bede – kada nismo imali, jer i to što smo imali dadosmo hirurgu u Gradskoj bolnici koji je posle i sam bio uhapšen zbog mita. Tako da ga je stiglo to njegovo. Treći dan majka je bila loše – ponovo u “Svetog Savu” i opet borba za nju. I tada oni koji su imali smejali su se, isto kao i oni što nemaju, a smejali su se. Očekivali su da mama bude nepokretna, da ne može da priča, ili možda čak i da umre.

Posle svega, majka je tu, bolje je – pomaže koliko može, blagosilja da “Čarolija” ide samo napred u nove pobede. I pati što nije baka. Koristim alternativnu medicinu od ujutru kako ustane, dok ne legne, kao i vežbe. Nismo imali za lekove više od mesec dana – zato sam se okrenula prirodi.

A ja? Setim se svih koji su kao skakavci pojeli one moje godine kada sam mogla da poradim na sebi. Još uvek nemam donju protezu – ne stižem da odvojim za to. Kada me nešto boli ćutim, trpim – setim se svih podviga sa “Čarolijom”. Ta moja nevladina organizacija je u najtežem periodu za mene postizala fantastične rezultate i opravdala svoje ime. ČAROLIJA obiđenih porodica, dece, bolesnika, starih, manastira, bolnica, domova… Setim se natovarenih automobila, kombija, pikapova, kamiona, autobusa, traktora koje sam poslala, odnela i odvezla do onih kojima je pomoć bila potrebna i do onih kojima je pomoć bila namenjena.

Nije ovde reč o tome ko je pametan, već je reč o onome ko je dosledan i hrabar. Dato mi je i rečeno: “Ti znaš kome treba i podeli tako.” Srž i odgovor za one ljubopitljive: zašto trajem svih ovih godina? Humanitarni rad sam prigrlila kao nešto na šta sam se obavezala čovekoljubljem. Teško tražim pomoć i zato sam skoro sve vreme gurala sama – osim nekolicine časnih pojedinaca. I kako da stanem kada sam uvidela koliko je pomoći potrebno?

PEPELJUGA-21.-VEKA-devojcica

Možda ne zbog roditelja – ali deca nisu kriva da trpe gladna, bosa i gola. Kažu mi da pomažem kapom i šakom, čak možda i kome ne treba – ali oni ne vide decu koju su ti isti vukli iza sebe – a dete nije moglo da bira ko će da ga rodi. I ono zbog toga ne sme da trpi, već da se raduje – jer kada će, ako ne dok je dete.

Donator pokloni stvari da budu podeljene – daje sa ljubavlju. Dok sama pakujem poklone pa poljubim neku stvar, jer je toliko lepa – pa tim poljupcem pošaljem blagoslov da to dete ili čovek, žena, bolesnik budu srećni kao i ja dok to spremam. Bog voli lude i hrabre. To je ono na čemu treba da sam mu neizmerno zahvalna, kao i na zdravlju.

Zahvalna sam mu na majci, bratu, na lakom i mirnom snu – iako ulazna vrata ne mogu da zatvorim, niti zaključam – na mojim psima koje sam spasila sa ulice i pružila im dom, na mojim kokama koje nam nose jaja. Ja svako jaje poljubim kada ga uzmem iz gnezda, jer koke su bili heroji kada su živele na pirinču i hlebu kada nisam imala kukuruz. One su zimu prezimile na minusu bez slame.

Zahvalna sam na guskama i mojoj prvoj guski Gagi koja je umrla pre dve nedelje, posle 14 godina lepog života. I na patkama i prasencetu. Domaćinstvo sa oko 80 duša, kućom koja je više šuplja i vlažna – ali je naša. Zahvalna sam na akcijama koje radim, jer znam gde dajem i kome, na ljudima dobre volje koji pomažu moj rad, na komšijama koji daju stari hleb za pse, za prodavca koji mi počisti kukuruz, žito i prekrup – pa skupi u džak i da mi da odnesem kokama i drugim životinjama… Na vrapcima-dživdžanima koje hranim svako jutro i koji me bude sa patkama ako spavam duže od 6:10, na koki koja nosi jaja ispod kutija u nadstrešnici i sada se nasadila… Na suncu koje je život, jer već danom duže traje, vetru na Bogojavljanje koji se igrao na mojoj terasi… Zahvalna sam na toj nevidljivoj sili, toj beskonačnoj energiji, mudrosti i inteligenciji koja nas je stvorila kao i sve oko nas. Ona nam je dala da budemo deo celine i da je učinimo boljom za druge.

Crkvu ne posećujem više, bar ne ovu ovde – u kič i šund ne idem, da gledam LED lampu u kandilu koje mi se svetli i da se drogiram onim napadnim tamjanom. Ako mi je potrebna crkva kao crkva – idem u one gde su ikone i freske stare – ne ove novokomponovane. Tamo gde su siromašni manastiri, gde vas igumanija dočeka kao najrođenijeg, gde vas sveštenik prigrli kao dete svoje koje mu dolazi iz daleka. Moja crkva je moje telo i moj duh – od njega ne mogu da pobegnem, niti da se sakrijem. Moj Bog nije samo reč, već neko kome sam odgovorna i kome dajem dušu. I jedini koga se plašim. Ne dajem na formu, već na dela. Ljudi danas dignu kredit da bi obeležili slavu, a posle kukaju i žale se jer moraju da vrate. Pa se svađaju u kući, jer nema para. Da li je to milo svecu-zaštitniku kuće ili Bogu?

Neko proslavlja slavu, a roditelje otera u letnju kujnu, ili ko zna gde da ne smetaju. Ili da ih ne brukaju. Teško onome kome smeta onaj ko mu život dade i sve mu stvori. A danas deca tuku roditelje i gledaju samo kako da ih iskoriste što više. To za mene nije poštovanje, niti strahopoštovanje Boga.

Zato smatram da posle ovakvog odgovora zašto i kako sam uspešna u svom radu kojim se bavim osam godina, dosta njih će preispitati sebe i svoje. Meni je to predodređeno, ako ni zbog čega više, onda zbog mojih roditelja koji nisu ostavili blago na zemlji, već su svoje blago gradili na nebu. Zato poštujem svoje i sve dajem za njih, jer posle svega porodica se čuva. A moja druga porodica… Ko zna, možda neko sve to vidi i shvati koju veličinu nosim – pa poželi da mi pruži ruku da pored njega nastavim i ja. Ljudi su nešto najlepše što postoji, jer su stvoreni po liku božijem. A to što su neki od ljudi sebe pokvarili – to je pitanje kontrole i kvaliteta.

Na pitanje da li sam glupa, nasmejaću se. Jer sve što dobijam vredi daleko više od svega što sam podelila – ako mi ne verujete, da Vas ja pitam. Koliko košta zdravlje vaših roditelja? Vaših najbližih? Koliko košta da spavate otključani? Koliko košta vaše zdravlje i čista savest?

Nema tih para, a bezbroj iskušenja… Nije lako, ali vredi. Meni je ostalo da skupim samo malo hrabrosti i možda odem u Knez Mihajlovu da prosim – tako što ću da pevam, crtam, sviram ili jednostavno plačem bez reči, samo sa pruženom rukom. Jer to je stvar Mog izbora, Mog puta – ne onoga što mi je ponuđeno i lakšeg za druge. Onaj koji prosi ima svoje dostojanstvo, jer bira između časne pružene ruke ili nečasnog sticanja bogatstva. U decembru prošle godine nismo imale kolač za Slavu – jer je kolač koji sam odnela da se ispeče u komšiluk, komšinica mi je predala crn kao ugalj. Mi nemamo šporet – samo jednu peć. Upalili smo sveću, nismo ni vino imali da kupimo, ručak bedan, nepotpun…

I tada sam se zarekla pred svećom da sledeće godine sveću palimo Svetom Nikoli u drugoj kući i sa normalnim kolačem, kao do sada. Zagrila sam majku koja je ćutala i plakala, tužnog lica. I sebi sam dala reč, pa makar prosila. I niko nema pravo da mi kaže bilo šta – jer što je dosta zaista dosta je. Tu sveću i kolač, kao i staru ikonu smo nasledili od dede, pradede, čukundede – od boraca, heroja, vitezova koji su krv dali za ovu modernu novu Srbiju. Niko ih nije pitao ni da li mogu, ni da li tuguju za onima koji su izginuli, ili umrli gladni, bolesni. Ako su oni stekli i ostavili meni ovo danas – onda i ja mogu za buduće, sutra – ako ne mojoj deci, onda bar deci moga brata.

Nemam ni zdravstveno osiguranje, ni vodu u kući, struja samo u jednoj sobi. Plaćam koliko mogu – toliko da se okupamo mama i ja. Hleb mi kupe drugi, ili kupim staro pecivo – pa onda jedemo svi koliko god nas ima… Za dva meseca ove godine podelila sam donacije u visini od skoro četiri miliona dinara, a godina je tek počela. Već planiram sledeću akciju i koga ću da obradujem dalje. Znači sve je to život i treba ga uzeti jednostavno – jer da je sve potaman bilo, ne bih postala to što jesam.
Iz tuge i bola stvorila sam bajku, svoju bajku, koja je sada moje dete i evo, već ima osam godina punih…

Ljudi vole svoje probleme i kukaju – lenji i mrzovoljni – pogotovo kada moraju da menjaju sebe. Oni su sujetni i neiskreni – zato se ne mire sami sa sobom. A kada bi to uradili – znali bi da je ceo svet njihov, sva tajna uspešnog i dobrog života nije skrivena. Naprotiv, tako je jednostavno da retko ko i može da poveruje u to. Ne pijem, ne drogiram se, nisam beskrupulozna, ne kockam se. I kad čujem da je nekome život težak i da poseže za ovim što sam nabrojala – to ne odobravam. Lako je pokleknuti, malo je onih koji su borci. Svi žele da budu vitezovi, ratnici – a niko ne želi da oseti batine. Ili kako glasi u originalu: “Svi bi da budu heroji, ali retko ko ima …petlju.”

Naučite da praštate – jer onaj ko ne ume da oprosti, život mu je najteža kazna. I naučite da od cigala koje drugi bacaju na vas napravite čvrst temelj. Ne mrzim one kojima sam pomogla – a oni me vređali, pričali iza leđa, ismejavali me. Jer nisam dobra u korišćenju i iskorišćavanju sistema socijalne pomoci, ali…Nikad to nije ni bilo između njih i mene, jer sve što radim uvek je bilo samo između Boga i mene.

Svetlana sa decomGledajući današnju decu, gde su većinom postala robovi modernog društva – noseći već u prvom razredu mobilne, znajući sve hitove nekih pevača dok mame i tate plaćaju privatne časove matematike, srpskog jezika ili nekog drugog predmeta. Devojčice sa 13 godina imaju prvi abortus, o polnim bolestima da ne pričam – a tek su deca… Bolesti koje nastaju zbog ishrane koja je veštačka ali skupa i fensi, droga koja sve više uzima maha još u školskom uzrastu… Pitam se da li zaista zaslužujem da to sve ismevam zbog toga što nisam majka? Gledam brakove gde se mobilni telefoni drže i čuvaju kao sef, gde je taj brak samo slovo na papiru – dok je sve interes, gde su suze, prevare i nasilje svakodnevnica. Pitam se da li zaista zaslužujem da se podsmevam tome, jer nisam sa nekim u braku samo da bih to bila. Da li zaslužujem da se podsmevam – jer nisam zarađivala od onoga što mi je bilo namenjeno da prosledim i poklonim? Da li sam manje vredno ljudsko biće jer sam samostalna žena, koja je svoju tugu pretvorila u nešto lepo za druge? Što sam okružena životinjama, što se ne stidim da zamolim, molim i umolim ono što mi je potrebno? Da li zaslužujem poniženje i uvrede?  Odgovor će dati samo onaj čovek (bez obzira na pol) koji ima dete – odnosno onaj ko ima dovoljno hrabrosti da samo zamisli da se njegovo dete nađe na mom mestu.

Moj rad, moja “Čarolija” je ono što je meni dato – zapojenom rukom mog dede, mog tate, mojih baka, majke… Da je u Srbiji bar malo ostalo u genima ono što nam je dato, a da nije zatrovano raznim profilima, rijalitijima, aferama i sa bezbroj beznačajnih stvari – bilo bi lakše, bolje. Potencijal onoga što vredi je ućutao i stao, ne znajući kako i šta da se uradi. Moja borba i moj put su moje rešenje da popravim makar nešto.

Kraj Prvog svetskog rata za mnoge je bio početak blagostanja i rasta – a kod nas je tada počelo lagano odumiranje emotivne inteligencije i domaćinskog stava – onog ko ima moć i vlast. Moć i vlast tada su značili odgovornost prema drugima, a svaki pravi Srbin od vladara do seljaka znao je da moć raste srazmerno odgovornosti prema drugima. I zato se vodilo računa o drugima, jer su i drugi uzajamno vodili računa. Muž je bio onaj koji donosi, a žena ona koja održava. Porodica je bila svetinja – bila je zajedno i na okupu. Poštenje i čast su branjeni po cenu života – a danas se zatiru da bi se živelo.

PEPELJUGA 21. VEKA III deo-donacijeSrpski inat nas je do tada održao, a ako išta možemo to je da se njega držimo. Jer umemo, možemo, znamo – i ne treba nam niko da bi postali neko. Meni su rekli da sam NIKO, a ja sam onda pokazala šta je taj NIKO uradio do sada. Sutra da umrem nema žaljenja – jer sam dala sve od sebe. I što su tražili, i više od toga – samo sam jedno branila uvek i kada su me ponižavali.  A to je ČAST. Za nju su moji preci ginuli, a ja dajem sve od sebe. Nije lako opravdati nasleđe, ali nije ni njima bilo ništa lakše, jer je uvek važilo “ćuti, radi i veruj.”

Danas ću više ceniti čoveka koji ume da pokaže ljubav prema nejakom biću, bez obzira da li je dete, čovek ili životinja. Gde li se samo izgubi ona naša “srpska ljubav” prema drugom biću, čoveku ili životinji? Sećate li se suza srpskih ratnika kada su hteli da im pobiju konje iz milosrđa – izgladnele i bolesne posle Golgote? Ili, znate li ime čoveka koji je (i zašto) podigao spomenik konju? Eto, to je naše srpsko nasleđe. A danas? Kesu sa hlebom pomešaju sa papirima iz WC-a, pa bace u kontejner. A pored stoje mali, gladni i žedni psi… Posle se pitamo što smo došli tu gde smo sada…Nije ni čudo – ali zato je bitno da se “lajkuju” priče i slini se nad snimcima iz sveta kako je neko kuče bilo bačeno… Ne dvolični – postali smo sa million lica, tačnije bezličja! I posle nam je neko kriv – nije niko.

U Srbiji ne praštaju uspeh, a moja greška je što sam se izgleda zamerila onima koji su samozvani dobročinitelji. Ali prvo prema sebi – a posle koliko ostaje za druge. Moj primer pokazuje i postavlja standard šta to znači biti filantrop i dobročinitelj. Živi normalno i oseti šta oseća normalan svet, ali pomaži onima koji nemaju toliko koliko ti.

Ako su naši preci mogli uz sveću ili lampu – možemo moja mama i ja. Ako su naši mogli da se kupaju u koritu –  možemo i nas dve. Ništa to nije neviđeno – samo treba istrajati, jer sutra je novi dan! I dživdžani sa pesmom će me probuditi u 6:10.

Ko razume, shvatio je – ko nije, džaba ti novci moji sinovci! Tek tako ispunih sopstvenu želju da javno obrazložim svoje stavove i verovanja – na molbu Internet magazina VREME JE. Živite dugo i napredujte!