da-li-je-jedan-izmisljeni-intervju-bitan

DA LI JE JEDAN IZMIŠLJENI INTERVJU BITAN?

U svojoj potrebi da se dopadne klanu Clinton, predsednik vlade Srbije je prošlog meseca seo na kauč kod kvazi-psihoanalitičara (bivšeg predsednika) Bila i „propevao“. Svojim intimnim ispovedanjem i kajanjem na njujorškoj pozornici Fondacije Clinton dao je za pravo, odnosno zvanični „oprost grehova“ za zlonamernu, arogantnu i štetnu politiku koju je administracija omiljenog ženskaroša sistematski vodila prema Jugoslaviji i Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka. Možda je na srpskoj strani zaista bio prisutan inat i pogrešno viđenje svog značaja i mesta u svetu – kao direktna posledica pomračenog uma vladara i njegove supruge. Međutim, to nije davalo prava apsolutnoj i jedinoj super sili tog vremena da se tako ponaša – već da pokuša da u datim okolnostima pronađe uravnotežen pristup i rešenje za problem.

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Ovonedeljni (pokazalo se lažni) intervju koji je predsednički kandidat Donald Trump dao „Nedeljniku“, može skupo da košta Srbiju. Bilo kakvo pozicioniranje na stranu jednog ili drugog kandidata ovde nije bilo uputno – da li na stranu dokazane „srbožderke“ i patološkog lažova Hilari Klinton, ili na stranu ljudski odvratnog reality TV junaka i političkog klovna Donalda Trumpa.

U žarkoj želji da svom magazinu pribavi ekskluzivu i tiraž, uredništvo „Nedeljnika“ je naselo na krajnje jeftin i providan trik jednog američkog prodavca automobila i glumca u pokušaju, srpskog porekla. On je poželeo da svoje ime učini poznatim u zemlji porekla, kako bi se pozicionirao kao kandidat dijaspore na predsedničkim izborima u Srbiji. Njegova ambicija da od običnog nikogovića postane „važna ličnost“ je sasvim predvidljiva i opravdana. Da li je takva ambicija i utemeljena – zavisi od onih sa druge strane, koji takvog čoveka uzimaju za ozbiljno.

U ovom slučaju je presudila neutemeljena želja i tih ljudi sa druge strane (uredništvo „Nedeljnika“) da dobiju ekskluzivu „preko veze“, a ne uobičajenim profesionalnim kanalima. To je odlika primitivizma i potrebe da se pred nekim (javnošću Srbije i/ili čitalaštvom magazina) hvališe i razmeće svojim „uticajem“. To je jednako bolesno i diletantski kao i potreba kontroverznog prodavca automobila i nesuđenog glumca da im „proda“ lažnu priču i pribavi sebi nekakav respekt u zemlji. Profesionalna greška uredništva „Nedeljnika“ ne samo da je potkopala kredibilitet ovog magazina, već i onako slabašnu spoljno-političku poziciju zemlje čini dodatno komplikovanom i kompromitovanom.

Ali ona ne može ni da se poredi sa spoljno-političkim promišljanjem i apsolutno pogrešnim i štetnim akcijama predsednika vlade Srbije. On je, u svojoj potrebi da se dopadne klanu Clinton, prošlog meseca na kauču kod kvazi-psihoanalitičara (bivšeg predsednika) Bila „propevao“! Svojim intimnim ispovedanjem i kajanjem na njujorškoj pozornici Fondacije Clinton, dao je za pravo, odnosno zvanični „oprost grehova“ za zlonamernu, arogantnu i štetnu politiku koju je administracija omiljenog ženskaroša sistematski vodila prema Jugoslaviji i Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka.

Možda je na srpskoj strani zaista bio prisutan inat i pogrešno viđenje svog značaja i mesta u svetu – kao direktna posledica pomračenog uma vladara i njegove supruge. Međutim, to nije davalo prava apsolutnoj i jedinoj super sili tog vremena da se tako ponaša – već da pokuša da u datim okolnostima pronađe uravnotežen pristup i rešenje za problem.

Ovako, mogu te proklete Srbe da okrive što danas Americi na svim frontovima ne ide kako su to zamislili – od 11. septembra 2001. godine pa do Iraka, Sirije, Libije, Jemena… Srbi se nisu (dovoljno) bunili i time se složili sa štetnom i pogrešnom politikom Amerike tokom devedesetih, zasnovanoj na fabrikaciji laži pomoću medija. Sada su Amerikanci za takvo gledanje na stvari dobili i zvaničnu potvrdu. I išlo im je od ruke dok su vežbali svoju politiku samo na „srpskoj koži“. Dok je postepeno, a zatim sve brže rasla skepsa u međunarodnim krugovima, sve do granice potpunog gubitka poverenja u „prosvećeno“ vođstvo Amerike i zapadnih vrednosti.

Do revizije stavova i načelne politike velikih sila ne dolazi tako često, tako da strateška gledanja na stvari važe i po 40-50 godina. Male zemlje poput Srbije, ne smeju, a i kada se usude da to urade, nisu u poziciji da moćnicima ukazuju na greške i očekuju ispravljanje pojedinačnih njima učinjenih nepravdi. Tu ne vredi „posipanje pepelom“, kako je to uradio predsednik vlade, ali niti suprotan stav zabijanja prsta istine u oči.

Poslednja velika strateška revizija spoljne politike Amerike desila se kada je Zbignjev Bžežinski preuzeo funkciju Savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, još davnog januara 1977. godine, kod predsednika Džimija Kartera. Od tada se promenilo pet administracija iz redova republikanaca i demokrata – a da se niko nije pozabavio analizom uspešnosti tako projektovane politike. Činjenica da je u doba takvog razmišljanja došlo do nestanka Sovjetskog Saveza kao glavnog ideološkog i vojnog rivala Amerike u svetskim poslovima. Ali to nije bila posledica bilo kakvog američkog aktivnog delovanja, već se Sovjetski Savez jednostavno ekonomski urušio i povukao, uz sve evidentne ideološke nedostatke koje je imao. Američki politikolog Frensis Fukujama je to proglasio za „kraj istorije“, odnosno za trijumf demokratije (kapitalizma). Samo je propustio da kaže šta treba uraditi u budućnosti da Amerika to iskoristi na najpovoljniji način.

A birokratija kao birokratija, u Vašingtonu ili u Prćilovici svejedno, ponaša se kako se ponaša. Već 40 godina slepo i bespogovorno sprovodi tu i takvu direktivu iz mozga Bžežinskog. Ako je ta ideologija/politika bila podobna i potrebna za dobijanje Hladnog rata, zasnovana na njegovoj patološkoj mržnji prema svemu što ima bilo kakav ruski predznak, čini se da je Americi pod hitno potrebno jedno novo umereno, primereno i strateško sagledavanje sveta i svoje uloge u njemu.

Na žalost, (ne)mogući izbor Trumpa za predsednika, ukazivao je da bi do toga moglo da dođe, ali kako stvari stoje čini se da će klan Clinton ponovo arogantno žariti i paliti svetom. Baš kao što je svojevremeno u slučaju Libije kao državni sekretar izjavila Hillary: We came, we saw, he died. (Došli smo, pogledali smo, on je umro). To je trebalo da bude humorna parafraza čuvenih Cezarovih reči: Veni, vidi, vici. (Dođoh, videh, pobedih). Dozvolite mi da završim ovo moje pisanje još jednom latinskom izrekom: O tempora, o mores!

Ostavite odgovor