NI NA ISTOK, NI NA ZAPAD

Ovih dana je kontroverzni opozicioni političar Boško Obradović „lansirao bombu“ na već uzburkanoj predizbornoj političkoj sceni Srbije. Ali, čini se da izbori ne mogu doneti rešenje za dalje zaostajanje Srbije.

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Londonska škola ekonomije i političkih nauka (LSE)

 

 

 

 

Pozivajući se na izvore Vikiliksa, Obradović tvrdi da je Aleksandar Vučić (zajedno sa svojim vernim doglavnikom Nebojšom Stefanovićem) neposredno pre pobede SNS na izborima 2012. godine tražio (i dobio) podršku zapadnih centara moći.

Naravno to je bila vezana trgovina, ili kako Vučić kaže „tante za tante“. Takva podrška dobijena je za obećanja (i garancije) da će Srbija priznati Kosovo, da nikada ne traži članstvo u Evropskoj Uniji i da se ukine Republika Srpska. Ako je ova tvrdnja Obradovića tačna, sasvim je na mestu postaviti pitanje ostavke i veleizdaje bez presedana onoga koji je dao takvo obećanje. A navodni (tajni) dokument koji je potpisao u Berlinu bio je ponuđen i Borisu Tadiću koji je to odbio – i to platio ne samo gubitkom izbora, već i totalnom (zasluženom) marginalizacijom.

Krajem januara su se pojavile Wikileaks depeše američkog ambasadora u Beogradu iz vremena razbijanja SRS i stvaranja SNS (2011/2012), navodi Obradović. On ocenjuje da depeše jasno potvrđuju da su se ovakvi razgovori zaista vodili sa predstavnicima američke ambasade, a da su u njima prednjačili Vučić i Stefanović. Obradović, kaže da su Vučić i Stefanović stalno tražili prijeme u američkoj ambasadi, objašnjavali da su se promenili i odbacili nacionalističku retoriku SRS, da su spremni da priznaju Kosovo i da njima samo treba malo vremena da se građani Srbije „prepariraju“ za to.

Sve to, po Obradoviću, predstavlja razlog da Tužilaštvo pod hitno pokrene postupak protiv Vučića radi utvrđivanja elemenata krivičnih dela protiv teritorijalne celine Srbije i rušenja ustavnog poretka. Ali znajući dobro srpsko tužilštvo, rak ranu pravosudnog sistema, nema sumnje, da su šanse za postupanje ravne nuli.

Međutim, šta ovakva tvrdnja znači za poziciju Srbije u svetu? Ko i na koji način definiše spoljnu politiku zemlje, odnosno kako se ona sprovodi? Da li uopšte dođe do javnosti kako to neki ljudi u ime svih nas donose odluke, a bez da ikoga pitaju šta raditi? Na osnovu čega da se birači opredele za neku od političkih opcija (i oni koje će izaći i oni koji će da bojkotuju izbore)?

Zdrav razum kaže da je jako čudna podrška koju Vučić godinama uživa od strane Angele Merkel, uprkos svim blago rečeno “brljotinama” koji naš predsednik radi na unutrašnjem planu. Nemačka je danas vodeća nacija Evropske Unije, simbol demokratije, civilizovanog društva i napretka – a neverovatno je misliti da “muti Merkel“ ne zna sa kakvim igračem bestidno šuruje. I sa kim je potpisala inkriminisani (tajni) dokument, odnosno pod kojim uslovima. Ovo je pitanje svih pitanja ne samo za našu javnost koja je naviknuta na sve vrste laži i prevara, već i za nemačku (i svetsku) demokratsku javnost. Izgleda da se i svetska politika vodi od strane zatvorene grupice ljudi, bez ikakve kontrole od strane naroda, niti njegovih izabranih predstavnika.

Od Britanaca nikada nismo očekivali dobro (sada posle svog izlaska iz EU, oni nas podržavaju da postanemo članica EU), a od Francuza (naših umišljenih istorijskih prijatelja) bar smo mi i drugi balkanski sapatnici dobili Makronovo „ne“ za skorašnje proširenje EU. Američki „prijatelji“ nas već više od 30 godina drže za loše momke u kraju – a sve zbog navodnog (nedokazanog) nepostojećeg saveza sa Rusijom.

Osnovna premisa svake američke administracije je da treba učiniti sve samo da Srbija nikada ne bude u pravu i da može izneti ili braniti svoj stav po bilo kom pitanju. To je dignuto na nivo Svetog pisma, a ne postoji niti jedan pripadnik američke administracije koji bi to osporio – jer Božja se ne osporava. Nije ni čudo što jedan Donald Tramp, koji se baš ne razume u svetsku politiku, šalje svog „specijalnog izaslanika“ Grenela da trijumfalno ugovori otvaranje avio linije Beograd-Priština. Niko Amerikancima nije rekao da ta linija nije nikada bila redovna, niti ekonomski isplativa ni u zlatno doba SFRJ. Zato je Lufthansa dobila u zadatak da taj „genijalni plan zbližavanja“ ostvari – jer Nemci ne smeju da kažu Amerikancima ne, pa kud koštalo da košta.

I ne vredi objašnjavati bilo kome da je Zemlja okrugla i da li su Srbi u pravu (ili ne). Postavljanje stranih faktora (i sa Zapada i sa Istoka) i njihova politika isključivo je vođena njihovim interesima – bez obzira na činjenice, zdrav (srpski) razum i prijateljsko-bratska osećanja.

Sada razmotrimo kako može politika koju vodi Vučić da izgleda Rusima ili Kinezima. Kao zaklinjemo im se na bratstvo i partnerstvo, a uporno ostajemo na poziciji da smo na putu ka Evropskoj Uniji. I pri tome samo kukamo za neke pare (investicije u naše propale fabrike), ili tražimo gas – ali da nam Rusi izgrade postrojenja, a mi da „skidamo kajmak“ od tranzita, baš kao što to sada radi Ukrajina. Pri tome hoćemo da nas Rusija snabdeva modernim naoružanjem (kojim ćemo „zveckati“ u regionu gde smo bukvalno okruženi NATO paktom), ali ako može to džabe (ili za ljubav između naših bratskih naroda).

Takvo vođenje politike od strane Vučića Rusija i Kina mogu samo da doživljavaju kao nepouzdano i prevrtljivo – odnosno neozbiljno. Ipak, zbog svojih strateških interesa ove sile nam tolerišu takvu politiku – što se kod nas pogrešno tumači kao podrška, a može da nestane kao mehur od sapunice.

Vreme je da sagledamo i preispitamo sve aktere naše tragi-komične političke scene, koji se tradicionalno ne dele na leve i desne, već na „proevropske“ i „proruske“. Na tom pitanju se ne vidi logična tačka razgraničenja na vlast i opoziciju. Jer, kod nas su velika većina stranaka i aktera na „prozapadnoj“ i „proevropskoj“  poziciji – kako vladajući desničarki SNS i levičarski SPS sa satelitima, tako i gotovo svi njihovi ljuti politički oponenti kao što su sve stranke Saveza za Srbiju (sa izuzetkom Obradovićevog pokreta Dveri). Na drugoj evroskeptičnoj strani su Demokratska Stranka Srbije, Srpska Radikalna Stranka i još nekoliko manjih pokreta i stranaka.

Fascinanto je reći da se veliki deo opozicije Vučiću i SNS zalaže za iste takve vrednosti i ciljeve. Teško je biraču proceniti ko je tu pravi, a ko tu samo glumi ili se pretvara. A isto tako je apsurdno reći da se politički diskurs Srpske Radikalne Stranke bukvalno ne razlikuje od pokreta Dveri.

Činjenica je da se u Srbiji od strane političkih aktera biračima ne nudi dobar i logično obrazloženi politički diskurs bilo kog predznaka (levi ili desni). Pa stoga, izbori pod lošim ili dobrim uslovima, po postojećem (katastrofalno lošem) ili boljem izbornom sistemu – neće doneti ništa.

Ako se prosečnom srpskom glasaču sviđa Vučićeva politička ekvilibristika, to znači da velika većina takvih birača ne shvata igru i konsekvence koje takvo nepismeno i štetno ponašanje vuče. A kako reče francuski filozof Volter iz XVIII veka, svaki narod zaslužuje vlast koju ima.

Profesor Nebojša Romčević je nedavno izjavio u emisiji „Utisak nedelje“ da ga situacija sa nepostojanjem institucija u kojoj se Srbija sada nalazi podseća na stanje iz Prvog svetskog rata, tokom povlačenja preko Albanije. „Mi nemamo institucije, nemamo sudstvo – mi imamo samo jednu fantazmagoriju koja je proglašena za nacionalni projekat.“ Za njega najveća briga nije ko posle Vučića, već šta posle Vučića. Sudeći po svemu, možemo sa sigurnošću reći da predstojeći izbori neće promeniti ništa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.