Ko manipulise izborima - Vreme je

KO MANIPULIŠE IZBORIMA?

Izborni uslovi su tema broj jedan među učesnicima na predstojećim parlamentarnim izborima. Ali, ni stranka na vlasti (sa svojim satelitima), niti bilo koja opoziciona grupacija ni jednog trenutka ne pominju reformu izbornog sistema. Kao da se radi o svetom pismu koje se nikako ne može dovesti u pitanje, ili je to dobro čuvana tajna među srpskom političkom elitom – od koje zavisi njen opstanak. Zašto je to baš tako?

 

Srdjan Stojanovic, autor blog strane Vreme je!

 

 

Objavljeno u listu „SVEDOK“ br. 1219/1220 od 28. januara 2020. godine

 

 

 

 

Bojkot ili učešće na predstojećim parlamentarnim izborima je dominantna tema u političkoj javnosti i medijima. Sećamo se i onih tajnih i od javnosti skrivenih sastanaka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu o izbornim uslovima od kojih gotovo ništa bilo nije. Inače, ako i pogledamo te sastanke na FPN: suština je bila da se poboljšaju uslovi za opoziciju, a ne da se menja izborni sistem – što možda dovoljno govori i o vlasti i o opoziciji.

Snižavanje izbornog cenzusa na tri procenta vešto je podmetnuta „bomba“ lansirana pre petnaestak dana od strane Vučića, a odmah je parlamentarna grupa SNS zdušno stavila ovu „genijalnu“ ideju u zakonodavnu proceduru. U suštini, ovim se uopšte ne menja stvar.

Vučićev cilj je bio dalje zamagljivanje situacije, a bačenu „udicu“ će verovatno progutati neke od opozicionih grupacija koje se dele na one koji razmatraju učeće na izborima ili one koje će ih bojkotovati. Isto to je bio i slučaj sa pregovorima na Fakultetu političkih nauka u Beogradu o izbornim uslovima pod patronatom evropskih posrednika. Nije jasno da li su ti evropski posrednici naivni, glupi ili su samo želeli da stvore privid normalnosti u jednoj zemlji gde ništa nije normalno. Razgovarati o izbornim uslovima je besmisleno – jer je to poput diskusije o boji u koju će biti ofarbana neka kuća, a da niko ne postavi prethodno i suštinsko pitanje o kvalitetu izrade kuće koju treba ofarbati!

Krivljenje vlasti za sve je legitimni diskurs kojim se služe opozicione stranke i pokreti, a minimalni (fer) uslovi u kojima treba da se odigraju kampanje i sam izborni proces su uvek u centru pažnje. Kada god da budu zakazani izbori, sve i da vladajuća stranka pristane na maksimalne ustupke u pogledu uslova (što je malo verovatno) i ne bude bojkota – dobićemo samo još jednu uobičajenu farsu.

Šta ozbiljno ne valja u tome? Odgovor je jednostavan: izborni sistem (takozvani proporcionalni) pažljivo je dizajniran da pruži zaštitu (već decenijama istim) akterima u ovom političkom teatru apsurda i „cementira“ njihove privilegije ili pozicije za cenkanje. I nije bitno ko je na vlasti, a ko nije – ni jedna stranka nije tu da radi u interesu građana ili da ih predstavlja. To je očito i kada sagledamo istorijat čestih „političkih preleta“ sa jedne na drugu stranu (iz opozicije u redove vlasti) ili kopernikanskih ideoloških obrta od zastupanja ekstremnih ideja na levom ili desnom krilu političkog spektra, pa do neprincipijelnih koalicija i saveza. I to sve birači treba da shvate, oproste i da glasaju za ljude u koje su verovali!

Učešče birača na ovako dizajniranim izborima predstavlja akt protiv sebe – a nikako neka kvazi patriotska dužnost, kako to oni koji se bore za glasove žele da prikažu. Nije preterano reći da su svi aktivno legitimisani učesnici u izborima saučesnici u zločinima protiv demokratije i građana. Građanin ima obavezu prema sebi (i svojoj porodici) da glasa za ono što je dobro. Ali ako proceni da na ponudi nema kvalitetnih ljudi, ideja, partija ili pokreta, pa ne želi da učestvuje u ovom cirkusu – ne mogu mu se čitati lekcije za nedostatak patriotizma.

Glasači se tretiraju kao masa koja samo treba da ubaci papiriće u kutije, da bi posle toga izabrani politički predstavnici mogli mirno da naredne četiri godne sklapaju svoje čudovišne, nemoralne i neprirodne predizborne/postizborne dilove. Zatim se za potrebe neukih (možda naivnih, ali iznad svega racionalnih) birača igraju farsične predstave nekakvog rada u parlamentu – pa sve opet u krug – do nove ture izbora. Upravo zbog svega ovoga u čemu živimo godinama, mnogim građanima se povraća od ovako smišljenog izbornog sistema – i to se obično završava apstinencijom, ili poništavanjem izbornog listića.

Međutim, ni to ne pomaže! Ne postoji cezus za izlaznost (ukinut je u doba DOS-a), a poništeni glasački listići (onih koji ipak uzmu učešće u izbornoj farsi) se „prelivaju“ onim listama koje su prošle u srazmeri sa brojem validnih glasova koje su osvojili. U zavisnosti od potreba učesnika u ovoj providnoj predstavi takozvani „beli listići“ (poništeni ili potpuno prazni) se mogu okriviti za neuspeh neke od stranaka – obično to dolazi od opozicije.

 

Kako do dobrog izbornog sistema?

 

Pre nego što izložim predlog jednog prihvatljivog (svakako ne idealnog) modela izbornog sistema, potrebno je analizirati sve mane i skrivene zamke postojećeg. Predstavnička demokratija je ono što je danas opšte prihvaćena forma demokratije, pre svega kao zamena za direktnu demokratiju. Kako je direktna demokratija moguća u isključivo malim zajednicama (grčkim polisima), bilo je potrebno naći način da se demokratski principi izbora sprovedu i za veće zajednice (velike gradove, države i složene države) – pa je odabran princip predstavničke demokratije.

To znači da određeni broj (10-20 hiljada ili više) glasača bira jednog parlamentarnog zastupnika koji treba da ih predstavlja i brani njihove interese i interese mesta/regiona u složenoj zajednici. Taj predstavnik je pre svega odgovoran svojim biračima i moguće ga je zameniti ako ne izvršava povereni mu mandat. Političke partije se tu javljaju kako bi različiti predstavnici glasača mogli da se okupe u organizacije u kojima dele slične interese i vrednosti.

Od dobre ideje za ukrupnjavanje političkih interesa radi zajedničkog delovanja, posredno se stiglo do predstavljanja partija, a ne glasača. U pojedinim zemljama umesto većinskog sistema zasnovanog na određenom broju birača i teritorijalnoj reprezentativnosti, na insistiranje političkih partija prihvata se proporcionalni izborni sistem – sve pod izgovorom da bi se osnažile i zaštitile manjine i društvene grupe sa posebnim potrebama. Ako je to i bila namera ovakvih inicijativa, onda je moglo da se kombinuje većinski sistem sa proporcionalnim radi postizanja tog cilja.

Međutim, na došaptavanje „prijatelja sa Zapada“, upereno na svrgavanje Miloševića sa vlasti po svaku cenu, tadašnja srpska opozicija je papagajski zahtevala, na kraju dobila i za vreme svoje vlasti sprovela čist proporcionalni izborni sistem – koji je danas kamen oko vrata srpskoj demokratiji. Ne samo da se čist proporcionalni sistem primenjuje za parlamentarne izbore, već su DOS-ovi poslanici u vreme svoje vlasti bespotrebno promenili sistem za lokalne izbore u proporcionalni. Na lokalu zaista nema logike da budu nekakve partijske liste, umesto da se svojim imenom i prezimenom kandidati građana (a ne partija) nadmeću za glasove svojih komšija. Svaki trag i privid direktne demokratije tako je izbrisan sa političke scene i biračima/građanima ukradena nada da ih neko može predstavljati.

Sećam se Miloševićeve izjave sa početka 90-ih godina da opoziciji može da odobri koji god izborni sistem hoće, ali da će ih sigurno pobediti. Trebalo je da prođe gotovo deset godina da Miloševićevo ponašanje prevrši svaku meru (i pri tome izgubi Kosovo) dok se birači konačno nisu osvestili i oterali ga.

Dobar izborni sistem bi morao da bude zasnovan na volji građana i teritorijalnoj reprezentativnosti – a ne na volji partija i njihovih predvodnika, što je sad slučaj. Srbiji (sa 7,5 miliona stanovnika i biračkim telom od 4 miliona; ne računajući Kosovo i Metohiju) ne bi trebalo da ima 250 članova parlamenta nego mnogo manje. Pa Velika Britanija, sa 67 miliona stanovnika i biračkim telom od 53 miliona, ima 650 izbornih članova parlamenta. Britanski – većinski – model demokratije nudi ideje: izabrani članovi parlamenta su članovi političkih partija, ali njihovi mandati nisu vlasništvo partija, niti se poslanici obavezuju na partijsku disciplinu. Tako je sadašnji lider Laburističke partije (u ostavci) Džeremi Korbin mogao sve vreme da bude opozicioni član parlamenta u sopstvenoj partiji (back bencher) dok je na vlasti bio Toni Bler, pa je dočekao da ta politička protuva konačno ode u istoriju.

Parlament Srbije (idealno) bi sačinjavalo najviše 100 izabranih predstavnika po većinskom sistemu, a moglo bi da mu se doda još 50 predstavnika izabranih proporcionalnim sistemom tako da predstavljaju 25 okruga (po dva iz svakog). Ovaj predlog podložan je kritikama i daljoj razradi, ali može da istinski bude fundament za buduću parlamentarnu demokratiju.

Tako bi građani ponovo bili u prilici da biraju nekoga koga žele, a ne da im se nameću liste od 250 manje-više nepoznatih imena koje uvek nose ime ne stranke, nego lidera – kao da su birači debili i kao da je lider izabrane stranke njihov odbornik, poslanik, predsednik, tužilac, sudija i dželat istovremeno. I tako bi vaš izabrani član parlamenta odgovarao vama – biračima iz njegovog okruga, a ne bi bio samo jedno od bezličnih (i uvek poslušnih) imena sa partijske liste koji zapravo nisu odgovorni svojoj bazi birača, već stranci (ili onome iz stranke) koja mu je „namestila“ da bude poslanik.

Nije Aleksandar Vučić neočekivano i na zapanjujući način prigrabio apsolutno sve poluge vlasti – samo je vešto iskoristio ono što su mu prethodnici na vlasti ostavili. Njegov prethodnik Tomislav Nikolić za tako nešto jednostavno nije imao kapaciteta. Takva situacija je bila posledica „izvanredno sprovedenih reformi“ u periodu 2000. – 2012. godine – kako se ne bi desio slučaj da na vlast dođe uzurpator, psihopata, lopov ili tome sličan čovek. A sada bi opet ti isti ljudi da nekažnjeno učestvuju u srpskom političkom teatru i da postanu „kalifi umesto kalifa“.

Reprezentativan i fer izborni sistem je ono što nedostaje srpskoj političkoj sceni – a ne samo izborni uslovi. Priča o lošim (ili dobrim) izbornim uslovima je valjda rešena jednom zauvek u vreme borbe protiv Miloševića, pa ako se i danas, skoro 30 godina kasnije, vodi ta ista priča (kontrola medija, funkcionerske kampanje, neuredni birački spiskovi i tako dalje) to znači da smo protraćili svoje živote.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.